Re: Otvaranje firme za lizing radnikaCitat:
mjanjic:
U nekim segmentima ipak ima napretka...
Vlasnici jednog lanaca prodavnica mešovite robe (relativno lokalni, ili u najboljem slučaju regionalni), s tim što vlasnici imaju i neke magacine i prodaju na veliko i razvoze robu drugim malim prodavnicama, imali su logiku da mogu da plate radnike isto ili čak manje nego ovi veliki trgovinski lanci (dakle, često ispod minimalca), stalno su imali spisak nekih žena kojima gori pod nogama da rade čak i za 18000 dinara, pa koja prodavačica nije zadovoljna može slobodno da ide, ima ko da je zameni - jer te što su na spisku su preklinjale da ih zaposle jer svaka ima neke svoje probleme (ili razvedena sa decom, ili je u kreditu...
I tako to kotrljalo, dok nisu počele pojedine radnice da ih potkradaju po prodavnicama pa se nakupi i pola miliona dinara minusa za 2-3 meseca, pa počeli minusi da se pojavljuju i po magacinima. Oni lepo svim radnicama u određenoj prodavnici odbijaju od plata taj minus (tipa sledećih 6 ili 9 meseci), međutim minusi i dalje ostaju konstantni. Radnice međusobno postaju netrpeljive, znaju da jedna od njih krade, a možda i dve (minusi su uglavnom u prodavnicama gde rade po 2 ili 3 prodavačice u svakoj smeni)...
I jednog momenta je osnivač firme uzeo stvar u svoje ruke (jer je sve krenulo nizbrdo kad je sin preuzeo veletrgovinu i nekoliko maloprodajnih objekata, a većinu maloprodajnih objekata ćerka koja može da potroši više nego što ovi veliki trgovinski lanci imaju prometa, a nikad nije zašla u nijednu od prodavnica).
Prodavačice za koje zna da su sposobne i da ne kradu je prebacio u prodavnice gde rade po jeda ili dve u smeni (često ukupno 3, s tim što jedna radi međusmenu), dao im plate oko 27-30000 din. plus prevoz, tako da su bar oslobođene onog stresa od potencijalnog minusa...
I čik pogodite šta je rezultat?
Te prodavnice su nakon pola godine počele da ostvaruju veći promet i donose veći profit iako su na periferiji, nego prodavnice koje su u širem centru grada (gde zbog veličine lokala radi veći broj prodavačica) kojima je i dalje nastavio da pada promet (iako se ne javlja nova konkurencija u tom periodu).
Jednostavno, ništa nije pogubnije za posao nego NEZADOVOLJAN RADNIK. Iako se vlasnicima čini da će lako naći drugog radnika, jer je velika nezaposlenost, to nije dalje od realnosti - jer oni koji su sposobni i trude se na poslu već imaju dobro plaćen posao, nezaposleni su uglavnom oni koji samo MISLE da nešto znaju da rade. A u stvarnosti, kad zaposlite nekog takvog, počne da vam palamudi i drži predavanje kako ne treba nešto da se radi tako, nego je bolje...
Realno, toliki broj nezaposlenih, a nemoguće je naći npr. dovoljno berača malina, šta ima dalje da se priča, još kad počnu ljudi da komentarišu kako je 20€ dnevno malo. Oni bi izgleda majstorsku dnevnicu za posao koji može da se radi sa dve vijuge u glavi? Ili bi dnevnicu programera (recimo junior programeri nemaju dnevno više od 20-25€ neto, a za to ipak treba neko početno znanje koje nije trivijalno u odnosu na branje malina).
I tako, kad vlasnik firme ukapira da u stvari mora bolje da plati onog radnika koji mu zaista vredi i zbog koga mu raste profit, onda to više nije logika "on je tu samo zbog para" ili "on mora da radi taj posao jer je u kreditu", nego se tu javlja obostrani interes, gde i vlasnik počne drugačije da posmatra svoje radnike za koje shvata da ne može tako lako da ih zameni kao što se na prvi pogled čini.
Još kad počne svoje radnike da ceni kao LJUDE, koji imaju svoje porodice, svoje uspone i padove, svoje probleme i svoje srećne trenutke, pa počne i da im pomaže da te teške trenutke prebrode, ona i oni sa njim podele svoje lepe trenutke, to više nije odnos kapitaliste i radnika, oni praktično postaju kolege koji rade ne samo zbog novca, a rezultat je obostrana korist, ne samo finansijska.
U nekim segmentima ipak ima napretka...
Vlasnici jednog lanaca prodavnica mešovite robe (relativno lokalni, ili u najboljem slučaju regionalni), s tim što vlasnici imaju i neke magacine i prodaju na veliko i razvoze robu drugim malim prodavnicama, imali su logiku da mogu da plate radnike isto ili čak manje nego ovi veliki trgovinski lanci (dakle, često ispod minimalca), stalno su imali spisak nekih žena kojima gori pod nogama da rade čak i za 18000 dinara, pa koja prodavačica nije zadovoljna može slobodno da ide, ima ko da je zameni - jer te što su na spisku su preklinjale da ih zaposle jer svaka ima neke svoje probleme (ili razvedena sa decom, ili je u kreditu...
I tako to kotrljalo, dok nisu počele pojedine radnice da ih potkradaju po prodavnicama pa se nakupi i pola miliona dinara minusa za 2-3 meseca, pa počeli minusi da se pojavljuju i po magacinima. Oni lepo svim radnicama u određenoj prodavnici odbijaju od plata taj minus (tipa sledećih 6 ili 9 meseci), međutim minusi i dalje ostaju konstantni. Radnice međusobno postaju netrpeljive, znaju da jedna od njih krade, a možda i dve (minusi su uglavnom u prodavnicama gde rade po 2 ili 3 prodavačice u svakoj smeni)...
I jednog momenta je osnivač firme uzeo stvar u svoje ruke (jer je sve krenulo nizbrdo kad je sin preuzeo veletrgovinu i nekoliko maloprodajnih objekata, a većinu maloprodajnih objekata ćerka koja može da potroši više nego što ovi veliki trgovinski lanci imaju prometa, a nikad nije zašla u nijednu od prodavnica).
Prodavačice za koje zna da su sposobne i da ne kradu je prebacio u prodavnice gde rade po jeda ili dve u smeni (često ukupno 3, s tim što jedna radi međusmenu), dao im plate oko 27-30000 din. plus prevoz, tako da su bar oslobođene onog stresa od potencijalnog minusa...
I čik pogodite šta je rezultat?
Te prodavnice su nakon pola godine počele da ostvaruju veći promet i donose veći profit iako su na periferiji, nego prodavnice koje su u širem centru grada (gde zbog veličine lokala radi veći broj prodavačica) kojima je i dalje nastavio da pada promet (iako se ne javlja nova konkurencija u tom periodu).
Jednostavno, ništa nije pogubnije za posao nego NEZADOVOLJAN RADNIK. Iako se vlasnicima čini da će lako naći drugog radnika, jer je velika nezaposlenost, to nije dalje od realnosti - jer oni koji su sposobni i trude se na poslu već imaju dobro plaćen posao, nezaposleni su uglavnom oni koji samo MISLE da nešto znaju da rade. A u stvarnosti, kad zaposlite nekog takvog, počne da vam palamudi i drži predavanje kako ne treba nešto da se radi tako, nego je bolje...
Realno, toliki broj nezaposlenih, a nemoguće je naći npr. dovoljno berača malina, šta ima dalje da se priča, još kad počnu ljudi da komentarišu kako je 20€ dnevno malo. Oni bi izgleda majstorsku dnevnicu za posao koji može da se radi sa dve vijuge u glavi? Ili bi dnevnicu programera (recimo junior programeri nemaju dnevno više od 20-25€ neto, a za to ipak treba neko početno znanje koje nije trivijalno u odnosu na branje malina).
I tako, kad vlasnik firme ukapira da u stvari mora bolje da plati onog radnika koji mu zaista vredi i zbog koga mu raste profit, onda to više nije logika "on je tu samo zbog para" ili "on mora da radi taj posao jer je u kreditu", nego se tu javlja obostrani interes, gde i vlasnik počne drugačije da posmatra svoje radnike za koje shvata da ne može tako lako da ih zameni kao što se na prvi pogled čini.
Još kad počne svoje radnike da ceni kao LJUDE, koji imaju svoje porodice, svoje uspone i padove, svoje probleme i svoje srećne trenutke, pa počne i da im pomaže da te teške trenutke prebrode, ona i oni sa njim podele svoje lepe trenutke, to više nije odnos kapitaliste i radnika, oni praktično postaju kolege koji rade ne samo zbog novca, a rezultat je obostrana korist, ne samo finansijska.
Rekoh ja lepo, "gusarenje" se pre ili kasnije javi, iz raznih razloga.
