Koliko je opasan Apofis?

Do sada je više od 100.000 opasnih asteroida promašilo našu planetu. Ali samo jedan će – koliko za sada znamo – možda da nas pogodi u sledećih 30 godina.
Lako bi moglo da se desi da petak 13. april 2029. godine bude stvarno baksuzan dan za Zemlju. Tog dana u 04:36 po griničkom vremenu (u 06:36 po našem), 46.000.000–tonski i 270–metarski asteroid, pod imenom (99942) Apophis (2004 MN4), preseći će Mesečevu orbitu i brzinom od 45.000 km/h krenuti ka Zemlji. Ogromna boginjava stena, velika kao pola Avale, nosiće sa sobom kinetičku energiju jednaku 65.000 hirošimskih bombi [1] – dovoljno da zbriše čitavu jednu zemlju [2] ili da podigne cunami talas visok preko 200 metara!

Međutim, tog dana Apophis ipak neće opravdati svoje ime uzeto od drevnog egipatskog boga tame i destrukcije. Naučnici su 99,7% sigurni da će asteroid toga dana proleteti na udaljenosti od 30.260 do 33.470 km od Zemlje. Po astronomskim aršinima, 30.000 km je praktično ništa – manje nego od Beograda do Melburna i nazad, a znatno manje od orbitâ mnogih geosinhronih komunikacionih satelita. Tog aprila, nekoliko sati nakon sumraka, stanovnici Evrope, Afrike i zapadne Azije moći će u sazvežđu Raka da uoče jednu novu zvezdu srednje jačine (magnitude oko 3,3m), čime će Apophis postati prvi asteroid u ljudskoj istoriji koji ćemo moći da vidimo golim okom. A onda će asteroid proći, i polako isčezanuti u tamnom beskraju svemira. Još jednom ćemo izbeći kosmički metak.

Možda. Astronomi su izračunali da ako Apophis bude proleteo na tačno 30.405 kilometara, da će tada proći kroz tzv. "gravitacionu ključaonicu". To je mali region u svemiru – ispod jednog kilometra, ili duplo veći od prečnika asteroida – u kome Zemljina gravitacija može tako da poremeti kretanje Apophisa da ga natera da uđe u orbitu koja je dugačka 7/6 Zemljine orbite. Drugim rečima, naša planeta bi se ponovo našla na udaru potencijalno katastrofičnog asteroida sedam godina kasnije, odn. 13. aprila 2036. godine.

Tokom njegovog preleta prošle godine, radarska i optička praćenja su pokazala da je šansa da Apophisa ovog puta proleti kroz ključaonicu oko 45.000 prema 1. "Ljudi teško shvataju rizik tipa mala šansa/velike posledice," vajka se Michael DeKay iz "Center for Risk Perception and Communication" sa Carnegie Mellon univerziteta. "Neki ljudi kažu: Zašto brinuti kad se ništa neće desiti. Ali mnogi drugi smatraju da ako su potencijalne konsekvence tako ozbiljne, čak i taj mali rizik je za nas neprihvatljiv."

Bivši astronaut Russell Rusty Schweickart (71), zna ponešto o objektima koji lete po kosmosu, obzirom da je tokom svemirske šetnje u "Apollo 9" misiji 1969. godine i sâm bio jedan od njih. Preko Fondacije B612 [3], Schweickart podstiče NASA–u da uradi nešto po pitanju Apophisa – i to brzo. "Moramo hitno da delamo," kaže on. "Ako uprskamo, biće to kriminalno."

Ako bi se 2029. godine karte loše podelile, da bi Apophis 2036. promašio Zemlju, trebalo bi ga skrenuti za nekih 8.000 kilometara. I pored nastojanja Hollywooda, takva herojska dela su daleko od tehnologije kojom čovečanstvo trenutno raspolaže. Fantastična misija u filmu "Armagedon" iz 1998. – da se u asteroidu izbuši rupa duboka 250 metara i potom detonira atomska bomba postavljena unutra – danas je tehnički izvodljiva skoro kao i putovanje kroz vreme. U stvarnosti, nakon 13. aprila 2029., imaćemo malo mogućnosti da išta uradimo, sem da odredimo tačno mesto udara i počnemo sa evakuacijom unezverenog stanovništva.

Sudeći prema podacima kojima sada raspolažemo, udar Apophisa bi bio negde duž 50 km široke krivulje koja se proteže duž Rusije, Tihog okeana, Srednje Amerike i Atlantika. Managua, Nicaragua; San José, Costa Rica; i Caracas, Venezuela, svi se oni nalaze na liniji mogućeg direktnog udara i potpunog razaranja. Kako stvari sada stoje, najverovatnije mesto direktnog udara će biti nekoliko hiljada kilometara od Zapadne obale Amerike, gde će Apophis u vodi napraviti "krater" 8 kilometara širok i 3 kilometra dubok. Cunami koji će se pokrenuti tom prilikom, pogodiće Kaliforniju jednosatnim rafalom preko 50 metara visokih talasa.

Ali nema potrebe bežati već sada. Mada ne možemo da nateramo Apophisa da nas nakon 2029. godine tek tako promaši, imamo tehnološke mogućnosti da ga pre toga makar malo odgurnemo, i pre svega nateramo da promaši ključaonicu. Prema NASA–inim proračunima, jedan jednostavni jednotonski "kinetički impaktor", koji bi tresnuo u Apophis brzinom od 8.000 km/h, mogao bi da izvede tako nešto. Već imamo šablon za takvu misiju: NASA–ina svemirska sonda Deep Impact – nazvana tako po još jednom filmu o kosmičkim sudarima iz 1998. – zabila se 2005. godine u kometu 9P/Tempel 1 sa ciljem da nakon toga prikupi podatke o sastavu površine. Takođe, možda bi i jedna svemirska letilica na jonski pogon mogla da poput "gravitacionog traktora" lebdi iznad Apophisa i koristeći svoju slabašnu gravitaciju da ga polako pomera sa kursa.

Pre dve godine, Schweickart je ubedio direktora NASA–e, Michaela Griffina, da počne sa planiranjem spuštanja jednog radio–odašiljača na Apophis. Prateći njegove podatke, mogli bi skoro sigurno da 2029. godine potvrdimo da asteroid nije prošao kroz ključaonicu, što bi svima na Zemlji izmamilo uzdahe olakšanja. U suprotnom, još uvek bismo imali dovoljno vremena da isprojektujemo i pokrenemo misiju za skretanje asteroida, koja bi, po Schweickartovoj proceni, mogla da potraje i 12 godina. Sve bi to trebalo da završimo do 2026., da bi ostalo dovoljno vremena da ovo slabašno guranje svemirskom letilicom pokaže svoje efekte.

NASA je, međutim, zauzela pasivan stav, poznat u našem narodu kao čekaj–i–gledaj. Jedna analiza Stevena Chesleya, saradnika na Near Earth Object programu koji sprovodi Jet Propulsion Laboratory (JPL) iz Pasadene, pokazuje da možemo mirno da sedimo. sve do 2013. godine. Tada će se Apophis naći u takvoj poziciji prema Zemlji da će njegovo praćenje biti moguće našim najvećim radio–teleskopom, 305–metarskom antenom u Arecibu, u Portoriku. Podaci dobijeni na taj način moći će da nam pokažu da li će asteroid 2029. ipak proleteti kroz ključaonicu. Ako ne, još uvek ćemo imati dovoljno vremena za lansiranje misije sa radio–odašiljačem i, ako bude neophodno, kao poslednju mogućnost, i misije za skretanje asteroida, smatra Chasley. "Trenutno nema žurbe," kaže on. "Ali ako i nakon 2014. bude 'gusto', moraćemo da počnemo sa pravim misijama."

[1] NASA predviđa da bi bila oslobođena energija ekvivalentna eksploziji 880 megatona TNT. Smatra se da je sudar koji je stvorio znameniti Barringerov krater ili događaj u Tunguziji oslobodio energije kao 10–20 megatona.

[2] Nije isključena ni mogućnost da se ovaj astroid sudari i sa Mesecom!

[3] Privatna i neprofitabilna fondacija osnovana 2001. radi zaštite Zemlje od asteroida. Primarni cilj im je da "do 2015. na kontrolisan način značajno promene orbitu makar jednog asteroida." Osnivači su astronauti Ed Tsang Lu i Schweickart. Ime potiče od asteroida koji je pripadao Saint–Exipėryjevom Malom princu.

---

Kako zaustaviti asteroid
Srećom, da bi asteroid izbegao gravitacionu "ključaonicu" u svemiru – region koji bi poslao asteroid na kurs sudara sa Zemljom, potrebno ga je pomeriti sa njegove orbite za samo 2 kilometra. U svim drugim slučajevima, da bi promašio našu planetu, bilo bi potrebno skrenuti ga za oko 8.000 km. Na taj način je moguće smanjiti potrebnu energiju za skretanje Apophisa oko 10.000 puta – što je teorijski moguće učešćem savremene tehnologije. Predlagane su mnoge metode koje bi mogle da obave taj posao [4].
1. Udariti ga

Jednostavna svemirska letilica težine jedne tone, "kinetički udarač", koja bi udarila u Apophis brzinom od 8.000 km/h, teorijski bi trebalo da promeni brzinu ovom 50–tonskom asteroidu za oko 0,00015 km/h. Za oko 3 godine, asteroid bi bio pomeren za nekoliko kilometara. dobre strane: Već znamo kako to da izvedemo: NASA–ina sonda "Deep Impact" je pre dve godine pogodila kometu. loše strane: Udarac može da stvori nove asteroide, a nepravilno usmeren udarac (van centra) može da zavrti asteroid umesto da ga pomeri.

2. Pogurati ga

Neki raketni motor na atomski ili na solarni pogon na površini Apophisa, stvarao bi nedeljama potisak od svega par stotina grama – dovoljno da ubrza asteroid bo neophodnih 0,00015 km/h. dobre strane: Jonski pogon je već uspešno korišćen 1998. godine u misiji "Deep Space 1". loše strane: Takva raketa bi morala da meko sleti i bude čvrsto fiksirana za tlo nepoznatog nam sastava. Zbog rotacije asteroida, raketa bi morala da ima složen kontrolni sistem, jer u suprotnom nećemo postići pomeranje u željenom pravcu.

3. Povući ga

Jedan "gravitacioni traktor" od makar jedne tone mase, mogao bi da uz pomoć solarnih ili hidrazinskih trastera lebdi na oko 300 metara iznad površine asteroida. Vrlo polako, silom od samo 20–30 grama mesečno, gravitacija letilice bi mogla da povuče asteroid sa kursa, slično kao da postoji potisak motora. dobre strane: Pomeranje bi bilo moguće nadgledati, pa čak i modifikovati ako zatreba. Traktor bi izbegao probleme rotacije, koji inače ima traster vezan za površinu. loše strane: Položaj letilice je nestabilan, i potrebno je dodatno gorivo za održavanje njene pozicije.

4. Rasturiti ga

Teorijski, termonuklearna bomba postavljena u dubinu Apophisa, mogla bi da ga pretvori u pravi roj manjih i bezopasnijih asteroida. dobre strane: Relativna satisfakcija što smo Apophis ipak došli glave. loše strane: Dubinsko bušenje u kosmosu je daleko od mogućnosti savremene tehnologije. Pored toga, mnogo manjih radioaktivnih asteroida bi možda bilo opasnije od jednog velikog.

5. Bombardovati ga

Bolje mesto za nuklearnu eksplozju bi bilo neposredno iznad površine. Površinski materijal koji bi tom prilikom ispario, odgurnuo bi asteroid u suprotnom pravcu. dobre strane: Rotacija asteroida nema uticaja. loše strane: Upotreba bilo kakvog atomskog oružja u vasioni je trenutno zabranjena međunarodnim klauzulama, a njegovo nagomilavanje zarad odbrane od asteroida moglo bi da ugrozi napore čovečanstva o nuklearnom razoružanju.



[4] Planetarno društvo je ponudilo nagradu od $50.000 za najbolju ideju kako i gde postaviti neki uređaj za praćenje astroida.

---

Američki Kongres je 1998. godine ovlastio NASA-u da otkrije i prati sve NEA objekte (Near-Earth Asteroids) koji su veći od 1 kilometra. Desetogodišnji program, nazvan "Nadzor svemirske straže" (Spaceguard Survey [5]), do sada je otkrio preko 80% od 1.100 asteroida koliko je procenjeno da ih gore ima. (Iako je Apophis za skoro 750 metara manji od kriterijumske granice, Apophis je ipak uvršćen, jer je otkriven sasvim slučajno tokom procesa detaljnog pretraživanja neba.) Srećom po nas, nijedan od do sada otkrivenih džinova ne predstavlja pretnju za Zemlju. "Ali bilo koji od nekoliko stotina onih koje nismo otkrili može u svakom trenutku da se obruši na nas," kaže bivši astronaut Tom Jones, NASA–in konsultant o pitanjima potrage za asteroidima. Američka svemirska agencija ima u planu da proširi projekat "Spaceguard" i na asteroide manjeg promera od 140 metara – upola manjih od Apophisa, ali još uvek dovoljno moćnih da nam načine ozbiljne štete. Do sada ih je otkriveno preko 4.000; NASA procenjuje da ih verovatno ima oko 100.000. (Ja mislim drugačije)

Predviđanje orbite asteroida može da bude škakljiv posao, kao što je pokazala i istorija praćenja Apophisa na njegovoj 323,6 dana [6] dugoj orbiti. Astronomi sa Nacionalne opservatorije u Kitt Peaku, otkrili su ovaj asteroid u junu 2004. godine. To je bilo 6 meseci pre sledećih posmatranja – od kojih su mnoga bila obavljana amaterskim teleskopima – koja su odmah uključila alarme u JPL, gde se nalazi visokoautomatizovani Sentry asteroid–impact monitoring system [7], glomazni kompjuter čiji je zadatak da na osnovu prikupljenih astronomskih podataka predviđa NEO orbite. Tadašnja predviđanja su svakim danom bila sve zlokobnija. 27. decembra 2004. godine, verovatnoća da će 2029. doći do sudara je dosegla 2,7 procenata (37:1) – cifra koja je izazvala veliko uzbuđenje u hermetičkom svetu promatrača asteroida. Apophis je dosegao nečuven indeks 4 na slavnoj Torinskoj skali rizika od sudara, 10–stepenoj, kolorisanoj tabeli nivoa straha od sudara sa asteroidima i kometama.

Ali uzbuna je bila kratkog veka. Kada su pažljivije nahranili kompjuter dopunjenim podacima osmatranja, on je proročnički ispljunuo novost: Apophis neće pogoditi Zemlju 2029. godine, mada je neće promašiti za mnogo. Ah da, postoji još jedna stvar: ta problematična ključaonica.

Ključaonica

Mala površina gravitacione ključaonice – samo nekih 400–600 metara u prečniku – u isto vreme je i blagoslov i proklestvo. S jedne strane, neće nam trebati mnogo da bi Apophis gurnuli od nje. Proračuni su pokazali da ako promenimo brzinu asteroida za svega 0,00015 km/h – nekih 3–4 metra dnevno – to bi za par godina skrenulo asteroid za nekoliko kilometara, što je ništa, ali dovoljno da asteroid promaši ključaonicu. To lako mogu da nam odrade gravitacioni traktor ili kinetički udarač. S druge strane, sa tako malom metom, precizno predvideti gde će Apophis proleteti u odnosu na ključaonicu u najmanju ruku predstavlja poduhvat tipa pogodi–ili–promaši. Trenutne projekcije orbita za 2029. pokazuju margine greške – ili kako to kažu naučnici, elipsu greške – od oko 3.000 kilometara. Kako podaci budu pristizali, tako će se ova elipsa greške smanjivati. Ali ako ključaonica i dalje tvrdoglavo bude bila unutar nje, NASA će moći da redukuje elipsu na kilometar ili manje pre nego što bude sigurna da li će Apophis pogoditi svoju metu ili ne. Takođe, treba voditi račina da nepravilnim manevrom misija može da pomeri Apophis u ključaonicu, umesto da ga odgura od nje.

Možemo li da predvidimo orbitu Apophisa unutar greške od jednog kilometra znatno ranije nego što ćemo da lansiramo misiju za pomeranje asteroida? Takav nivo preciznosti će zahtevati, uz pomoć pominjanog odašiljača, daleko kompleksnije modele orbitnih proračuna od onih koji se danas koriste. Oni će morati u sebe da uključe i takve slabašne efekte kao što je Sunčevo zračenje, relativnost i gravitaciono privlačenje obližnjih malih asteroida, od čega ništa nije uključeno u sadašnje modele.

A tu je i jedan efekat koji uvek ima wild card kada se radi o orbitalnim proračunima malih asteroida: to je Efekat Yarkovskog. Ta mala, ali postojana sila se pojavljuje kada neki asteroid zrači više toplote (termalnih fotona) sa jedne strane nego sa druge. Ako posmatramo jedan asteroid koji rotira u pravcu od Sunca (znači, posmatramo stranu koja "beži" od Sunca), toplota akumulirana na površini se otpušta u vasionu, dovodeći do neznatnog ali ipak potiska asteroida u suprotnu stranu. Jedan asteroid pod imenom (6489) Golevka, dvaput veći od Apophisa, u poslednjih 12 godina je zbog ovog efekta odguran sa svoje orbite za 15 kilometara. Kako će taj efekat da utiče na Apophis za sada niko tačno nezna. U ovom trenutku nemamo pojma o pravcu njegove rotacije ili o osi, pa čak ni o obliku – što je sve neophodno za određivanje ovog efekta.

Ako se Apophis stvarno uputi ka gravitacionoj ključaonici, posmatranja sa Zemlje nam neće to moći da potvrde sve do 2021. godine. Sasvim je moguće da će tada biti već prekasno da išta učinimo. S obzirom na posledice – Chasley procenjuje da bi asteroid veličine Apophisa napravio infrastrukturnu štetu od najmanje $500 milijardi – bilo bi mudro sa počinjanjem preduzimanja prvih koraka mnogo pre nego što dobijemo dokaze da su ti potezi neophodni. Kada početi? Odnosno, koji je taj trenutak kada nam jedino preostaje da prekrstimo prste i nadamo se da će nas promašiti? Kada verovatnoća bude 10 prema 1? Hiljadu prema 1? Milion?

Kada je NASA počela da otkriva potencijalno opasne asteroide poput Apophisa, nije imala mandat da odlučuje da li će, kada i kako preduzimati akciju. "Mi nismo u takvoj ulozi," kaže Chesey. Serija sastanaka obavljenih prošlog juna, gde je NASA po prvi put uopšteno raspravljala o opcijama za odbranu od asteroida, predstavlja prvi koračić u tom smeru.

Ako NASA na kraju dobije signal – i što je mnogo važnije, budžet – od Kongresa, razumno je za očekivati da će joj prvi korak biti slanje jedne izviđačke misije na Apophis. Schweickart procenjuje da bi lansiranje "čak i pozlaćenog" gravitacionog traktora opremljenog predajnikom koštao oko $250 miliona. Ironijom, to je otprilike isto onoliko koliko je koštalo pravljenje filmova o kosmičkim katastrofama, "Armagedona" i "Deep Impacta". Ako je Hoolywood u stanju da odvoji četvrt milijardi dolara za odbranu naše planete, zašto to ne bi mogao i američki Kongres?


[5] Ovaj termin je još 1972. godine skovao pisac SF i futurolog Arthur C. Clarke u poznatoj noveli "Sastanak sa Ramom".

[6] Na svom putu oko Sunca, asteroid svaki put preseca Zemljinu orbitu dvaput.

[7] Oni su u neprestanoj vezi sa komplementarnim sistemom NEODyS CLOMON, koji se nalazi u Pizi, u Italiji.

---

Pre 50 hiljada godina:
BARRINGER KRATER

Arizona, SAD

Prečnik: 1,2 km

Uzrok: meteorit od 45 metara

Razlog za slavu: Poznat je i kao "Meteorski krater" (desno), i predstavlja prvi identifikovani i najbolje očuvani krater na Zemlji. Tokom šezdesetih godina, astronauti "Apollo" programa su provodili vreme tamo uvežbavajući tehniku uzimanja uzoraka.

Pre 35 miliona godina:
Chesapeake Bay krater

Maryland, SAD

Prečnik: 85 km

Uzrok: meteorit prečnika 2–3 km

Razlog za slavu: Mada je pre mnogo vremena popunjen zemljom i vodom, to je najveći udarni krater u Americi. Prilikom tog događaja, napravljen je krater dubok više od 1,5 kilometara, koji je stvorio takav rezervoar slane vode koji i danas utiče na površinske vode u regionu.

Pre 35,7 miliona godina:
Popigaj krater

Jakutija, Sibir, Rusija

Prečnik: 100 km

Uzrok: asteroid prečnika 2–3 km

Razlog za slavu: Krater je pokriven industrijskim dijamantima, nastalim od ugljenika izloženog velikom udarnom pritisku. Savremene teorije pretpostavljaju da su ovaj asteroid i onaj meteorit koji je stvorio Chesapeake Bay, zapravo delovi istog nebeskog tela.

Pre 64,98 miliona godina:
Chicxulub basen

Jukatansko poluostrvo, Meksiko (Jukatan)

Prečnik: 170 km

Uzrok: asteroid prečnika 10 km

Razlog za slavu: Ovaj udar je izazvao ogroman cunami i zemljotrese magnitude 10. Naučnici danas veruju da je to dovelo do izumiranja dinosaurusa i preko 75% svih vrsta, delotvorno završivši geološki period krede.

Pre 1,85 miliona godina:
Sudbury krater

Ontario, Kanada

Prečnik: oko 250 km

Uzrok: kometa prečnika 10 km

Razlog za slavu: Na dnu kratera, zagrejanom usled udara i sa kometnom vodom, pojavili su se topli izvori, verovatno sposobni da podrže pojavu života. Rub kratera sadrži jedno od najvećih svetskih nalazišta nikla i bakra.

Pre 2 milijarde godina:
Vredefort krater

Južna Afrika

Prečnik: 300 km

Uzrok: meteorit prečnika 10 km

Razlog za slavu: Mada je sada najerodiraniji , Vredefort je najstariji i najveći takav krater na Zemlji. Nastao je oslobađanjem najveće ikada oslobođene energije na našoj planeti, što je možda pokrenulo evoluciju jednoćelijskih organizama.

---

Da li je moguce da okacis izvor ovog materijala, a ako je iz tvoje glave - da navedes da je iz tvoje glave?

HVALA.

Ma gde iz moje glave? Nemam ja toliko u glavi.
Evo ti link sa tekstom koji je samo prekopiran ovde.

http://www.astronomija.co.yu/s...di/2004mn4/pretnja/Apophis.htm

Pozdrav.

---

Zanimljiv tekst, procitao sam ga u dahu. A inace, jbg, kad grune-nek grune, sve je to deo prirodnog procesa, kao padanje kise. Destrukcija donosi novi zivot, neke vsrte nestaju, neke bujaju, ostaju najbolje prilagodjeni.
Iz trule jabuke nice novi zivot iz semena...
Malo iscezle prirodne selekcije bi nam osvezilo evolutiuni tok kao vrsti!
Samo je pitanje vremena kada ce neki kamen udariti u Zemlju, a ljudi ce do tada verovatno biti na tehnoloskom nivou da alteruju na neki nacin putanju kamenoj pretnji. Mozda vec sada takve tehnologije postoje. Evo predloga za tu nagradu od 50.000 dolara : kako vec imamo dovoljno vremena,mozda se moze asteroid svakodnevno 'zraciti' kakvim laserom velikog intenziteta, sto bi mu na tako dug period, moglo sasvim dovoljno pomeriti putanju. Nemora se cak nigde ici, cak nista ni lansirati, sva tehnologija je tu na Zemlji. Efekat yarkovskog bese, odzracivanje, ili cak prosta udarna sila fotona iz lasera, kao 'suncana jedra' jeli, nisam bas bio dobar iz Fizike, drugi to bolje znaju da li ovo pije vodu... Ali ako moze - nagrada ide meni, prvi sam se setio :)

To sa laserom je i meni prvo palo na pamet, medjutim, mislim da nema sanse da se nanisani sa zemlje i zatim prati sve vreme, tako da jedino ako bi se postavila letelica na putanji tako da joj se asteroid priblizava (ili udaljava)(ili da zuzem slicnu orbitu kao sam asteroid), rasiri velike solarne ploce i onda pogadja asteroid laserom. Medjutim, i tu je problem sa rotaciom prilicno izrazen tako da bi se morao gadjati jedan od polova.
Inace, laser ne bi bas odgurnuo, mala je to energija, medjutim, zagrevanjem povrsine i oslobadjanjem gasova, stvarala bi se potisna sila.

---

Članak pod nazivom "Snaga fotona" (odnosi se na YORP efekat)

"Mada potpuno bez mase, čestice svetlosti imaju dovoljno energije da pomeraju pojedine asteroide, i verovatno da ih zavrte toliko jako da ovi mogu čak i da se raspadnu!
To okretanje izazvano delovanjem Sunca se u stručnoj literaturi naziva YORP efektom, po prezimenima četvorice naučnika koji su ga predvideli još pre mnogo godina, ponajpre poljski inženjer Ivan Osipowitsch Jarkowsky (još oko 1900.), američki planetni naučnik John A. O'Keefe, ruski astrofizičar V. V. Radžievskii i inženjer NASA Stephen J. Paddack.
U martu, čak dva tima naučnika su objavila da su posmatrala YORP efekat na delu.
U periodu od 2001. do 2005. tim predvođen Stephenom C. Lowryjem, planetnim naučnikom sa Queen's University iz Belfasta, posmatrao je planetu patuljka 2000 PH5, vrlo sličnu nekakvom džinovskom rotirajućem zubu, koja se okreće oko ose jednom u 12 minuta. Ali tokom 4 godine osmatranja, astronomi su uočili da je period rotacije ovog 120 metara velikog asteroida opadao godišnje za oko hiljaditinku sekunde. Ovo svoje zapažanje tim naučnika je objavio prošle nedelje na sajtu prestižnog časopisa "Science".
S druge strane, pišući za sajt drugog velikog časopisa, Nature, tim stručnjaka predvođen naučnikom sa univerziteta u Helsinkiju, Mikkom Kaasalainenom, objavio je da je izmerio ubrzavanje okretanja 1,5 km velikog asteroida, (1862) Apolla.
YORP je donekle sličan onom efekatu koji ima vetar kada duva u krila vetrenjače. Čestice svetlosti, fotoni, nemaju masu ali poseduju određeni momenat. Kao što čestice vazduha udaraju u krila vetrenjače, neki fotoni udaraju u asteroid i predaju mu svoju mrvicu momenta.
Ali za razliku od vetra i vetrenjače, površina asteroida uspeva da apsorbuje većinu fotona, a da energiju izrači u vidu toplote. "To daje vrlo skromne povratne efekte," priznaje dr Lowrey.
Kod jednog nepravilnog objekta kakav je planeta patuljak 2000 PH5, povratne sile deluju u različitim pravcima, vremenom uzrokujući da asteroid počne da se okreće brže ili sporije.
"To je ništavan efekat za ljudske pojmove," kaže Jean-Luc Margot, profesor astronomije sa Univerziteta Cornell, i član 2000 PH5 tima, "ali ogroman kada je u pitanju geološka vremenska skala."
U sledećem članku u časopisu "Science", dr Margot i Partick A. Taylor, diplomac sa Cornella, pišu o tome kako su vodili naučnike u radarskim merenjima i određivanju oblika 2000 PH5, kao i kompjuterske simulacije koja je pokazala način na koji je YORP efekat odgovoran za povećanje brzine okretanja ovog asteroida.
Veličina navedene sile najviše zavisi od oblika asteroida i od sastava njegove površine, tako da se rezultati dobijeni simulacijom i posmatranjem razlikuju čak 7 puta, ali dr Margot kaže da su vrlo zadovoljni i time.
Naučnici procenjuju da će se za oko pola miliona godina 2000 PH5 okretati duplo brže - za oko 6 minuta, a za 35 miliona - što je ništa ako se zna da je solarni sistem star 4,6 milijardi godina, period rotacije bi mogao da bude samo 20 sekundi.
To je mnogo brže nego što se okreće ijedan poznati asteroid, te je sigurno da će se pre toga raspasti. Time se dalje može objasniti trenutna činjenica da jedan od šest poznatih NEO objekata poseduje makar jedan sopstveni satelit. Svi ti asteroidi su premali da bi svojom masom uspevali da zarobe sopstvene satelite, ali zato oni jednostavno mogu da budu delovi koji su se odlomili od njih. To takođe može da objasni zašto ima mnogo više brzookrećućih i sporookrećućih asteroida nego što to predviđa statistika.
"Ko bi pomislio da Sunčevo svetlo može da menja brzinu okretanja asteroida?" pita se P. A. Taylor sa Cornella."

---

Ne bih rekao da ovo ima ikakve sanse da bude tacno. Dok rotira, stvara ce centrifugalna sila. Njoj se suprotstavljaju grafitaciono delovanje delova asteroida (prakticno, ceo asteroid tezi da ostane na jednom mestu) i medju-atomske veze, odnosno ono sto ga cini kamenom a ne gomilom prasine.
Ovo drugo je mnogo jace i nakon sto se asteroid raspadne na delove, centrifugalna sila (kojoj se sada vise ne suprotstavlja vezivna) bi dala brzinu delovima koja bi bila veca od druge kosmicke brzine za taj asteroid.

---

Pa najverovatnije da je tako u određenom broju slučajeva ali je teško generalizovati na sve asteroide.
Morali bismo da imamo u vidu i masu, brzinu rotacije pa i brzinu kretanja samog konkretnog asteroida.
Hoću da kažem da neverujem da će svaki put centrifugalna sila nadvladati gravitaciono privlačenje

---