Citat:
Ivan Dimkovic:
Gledanje youtube sajta nije piraterija - YouTube je odgovoran za sadrzaj koji nudi i ako je taj sadrzaj piraterija, oni su duzni da ga uklone.
Ti kao korisnik tog servisa koji gleda sadrzaj nemas nista sa tim.
Ne vidim kako, čisto zakonski gledano, može biti tako kao što kažeš.
Ako ja nađem na nekom sajtu (Jutjub je neki sajt) određeni materijal, koji mi je održavalac sajta dozvolio da pogledam (tehnički isto što i: preuzmem na svoj računar), to me ne oslobađa krivice za kršenje autorskih prava samo zato što ih je sâm održavalac datog sajta prethodno prekršio. Drugim rečima, čak i ako pretpostavimo da je on imao pravo na konzumiranje sadržaja, kriv je što je omogućio rasturanje, a ja sam kriv što sam nedozvoljeno konzumirao. „Nisam znao“ ne oslobađa krivice za kršenje bilo kog zakona, pa ne može ni ovoga.
Ili, ako smem da pogledam, onda smem i da preuzmem; npr. američki vrhovni sud je potvrdio da američki građanin sme da snimi deo programa s televizije da bi ga kasnije pogledao (ne znam kako stoje stvari kod nas, doduše). Da li to znači da kad posle neko na mom računaru zatekne sadržaj koji krši autorska prava (a koji sam možda preuzeo s Jutjuba), mogu da se branim time što „nisam znao“ da je to slučaj? Naravno da ne mogu.
Ili, kao što je Jutjub jedan sajt, tako je Pajrat bej drugi sajt.
Citat:
grobar011: [...] neki reklamni materijal u supermarketu ii pamflet neke stranke u kome je iskoriscen deo nekog knjizevnog dela pa zato podleze autorsom pravu,pa ako se dokaze da je taj primerak u mom vlasnistvu kod kuce na stolu,budem odgovoran za krsenje autorskih prava.
Da, tehnički bi bio odgovoran, kada bi neko to proveravao. Što nijedan ovosvetski izvršni organ nije lud da čini — do skora, a i danas u tom slučaju koji navodiš, zakon o pravu na kopiranje naprosto nije namenjen regulisanju ponašanja potrošača (v. niže).
Citat:
[...] i ovako ako komsija pusti glasno muziku a ja slusam isto cinim prestup.
Ovde ne bi bio odgovoran, jer nisi ništa
učinio. Da bi pogledao nešto na Jutjubu, moraš hotimice da odeš tamo, klikćeš okolo, i pustiš video. Da bi uzeo taj reklamni materijal koji sadrži materijal koji krši autorska prava, moraš jednako da posegneš rukom za njim, staviš ga u ceger, i poneseš kući. Da bi slušao komšijinu glasnu muziku, ne moraš ništa da uradiš, već ti je silom nametnuta, pa se ne možeš smatrati odgovornim.
Drugo je što, kao danas za nešto ozbiljno, sutra mogu pod formulom prikrivanja krivičnog dela da zahtevaju da
prijaviš komšiju jer, glasnim puštanjem muzike, nedozvoljeno rastura sadržaj. Još nismo dotle došli, ali.
Citat:
Stvarno neshvatljivo.
Nije neshvatljivo. Samo treba da se pogleda kako je zakon o pravu na kopiranje nastao, i menjao se vremenom.
Do pre pojave mikroračunara i sveprisutne mreže, to je, u suštini, bio
unutargranski zakon. Postojala su preduzeća (izdavači knjiga, kasnije emiteri radio i TV sadržaja) čiji je osnovni vid zarade bio umnožavanje i rasturanje informacija u opštem smislu. Pošto se, kad je jednom uspostavljen štamparski pogon ili emiterska stanica, informacije lako umnožavaju i rasturaju, ta preduzeća su uvidela da bi mogla više da zarade, i, posebno, imaju stabilniji priliv zarade, ako
među sobom uspostave pravila ko, šta i kako sme da umnožava i rastura. Zakonodavce, posebno u preduzetnički orijentisanim državama Zapada, u suštini nije bilo mnogo briga: ako umnožavačko-rasturačka industrija želi taj i taj zakon, za koji obećava da će od njega će biti više poreza u državnoj kasi, a koji se
ne tiče običnog građanina, čemu negodovanje?
Plastičnije, da vam neko 50-ih ili 60-ih, pa neka i 70-ih, uvali u ruke sadržaj čije je kopiranje ograničeno, i kaže: „Brzo, prekrši autorsko pravo!“, kako biste to učinili? Između nikako i vrlo teško. Za kršenje autorskog prava, kakvo bi uopšte tangiralo industrijske umnožavače-rasturače, morali biste da uložite znatan kapital, i to ulaganje bi vas samog načinilo delom industrije.
Od sredine devedesetih, međutim, stvari se iz korena menjaju. Odjednom, unutargransku poslovnu piramidu umnožavača-rasturača, decenijama uspostavljana pravila igre, počinju da nagrizaju obični građani: za umnožavanje, a posebno rasturanje, više nije potrebno baš nikakvo kapitalno ulaganje. To postepeno premešta zakon o pravu na kopiranje iz sfere opskurnog, granskoregulišućeg, u sferu opštenarodnog, etičkog, jer počinje da se sukobljava s građanskim pravima pojedinaca (poštenom upotrebom, itd.) Glavni neprijatelj kompanije prestaju da budu suparničke kompanije, već to postaju njeni dojučerašnji potrošači.
Tako dolazimo do današnjih apsurdnih konstrukcija, uslovljenih time što se obruč oko slobode građana da troše, umnožavaju i rasturaju informacije sve više steže, dok se tehnika koja to omogućava sve više ponarođuje.
Registrovani: 4 ( whitie2004, boro62promaja, srbaja, popusicko )
dali je ovo piraterija
