Samo ti, Simpsone, ostani fokusiran i ne dozvoli koncentraciji da ti utekne. :-) Moje i brige ogromnog broja stanovnika Srbije vezane su za neke sasvim druge pojave.
U svakoj zemlji postoje neke tipične opasnosti. Amerikanci se decenijama, opravdano ili neopravdano, svejedno je to njihovo pravo, bave mogućnostima nuklearnog i terorističkih napada na SAD u skladu sa čim prolaze određenu obuku u osnovnoj i srednjoj školi, na koledžu, otac posle porodičnog ručka drži smaračku besedu "šta raditi kada ja nisam kod kuće". U bliskoistočnim zemljama, usled visokih temperatura tokom većeg dela godine, postoji opasnost od požara. Zato su ljudi prinuđeni da prođu obuku vezano za požare dok svi formalni, čak i dobar deo neformalnih sastanaka, počinju tako što se prvi govornik predstavi, a zatim pokaže izlaze za slučaj opasnosti i mesta van objekta na kojima ljudi moraju da se okupe u cilju brojanja. U mnogim zemljama postoji opasnost od zemljotresa i cunamija u skladu sa čim se ljudi privatno informišu, a organizovano prolaze obuku koja im svakako donosi veću šansu da prežive. U Južnoj Africi su razbojništva i ubistva kao "dobar dan" u skladu sa čim se na nacionalnom nivou rade određene stvari itd.
U Srbiji se sve to
podrazumeva po principu kao "pa nisi debil, znaš šta treba da radiš", i onda u raznim vremenskim periodima Beograd izgubi više ljudi u pucnjavama nego Johanesburg i Durban zajedno, Novi Sad izgubi više ljudi u požarima nego Abu Dabi i Dubai zajedno, na Ibarskoj magistrali podrazumevano godišnje gine više ljudi nego na autobahn-ovima u Nemačkoj na kojima ne postoji ograničenje brzine dok Vučić vadi dete iz snežnih smetova u trenutku kad je prohodan autoput na Aljasci.
Sa stanovišta rezultata je apsolutno nebitno da li si stvarno debil ili si potpuno normalan, čak vanredno inteligentan, ali se ponašaš kao debil. Ne vidim neku nauku u tome da Srbija, formalno i neformalno, popiše tipične opasnosti koje prete na njenoj teritoriji i počne napokon da sprema celokupno stanovništvo, nadležne službe i infrastrukturu za susret sa istim. Već bi popularizacija Prve pomoći, nekoliko zahvata na zakonima, saobraćajnoj infrastrukturi i personalno-organizacione promene u svega nekoliko institucija spasili
ogroman broj života svake godine.
Ili dokoni da nastavimo da kukamo što je leti vruće, a zimi hladno dok, na primer, pouzdano znam za veći broj nesrećnih slučajeva u Srbiji u kojima su ljudi gubili živote usled spoljašnjeg krvarenja.
Spoljašnje krvarenje se u velikom broju slučajeva može zaustaviti upotrebom prstiju - pritiskanjem arterija.
Nije čak ni ovo toliko strašan podatak koliko je strašna činjenica to što niko nije ni
pokušao. Kada bi se ova pitanja rešila, vrlo lako bi se rešila pitanja poput građanskog hapšenja.
Građansko hapšenje nije nužno hapšenje optuženog za masovna ubistva naoružanog minobacačem. Nekada se građanski mora uhapsiti dementni deda od 80 godina koji je izašao apsolutno go iz javnog WCa na opšte zaprepašćenje žena sa decom i opšte oduševljenje tinejdžera, samo zato što je staralac zaboravio da mu ujutru da potrebnu dozu lekova. Savesni građani bi ipak pre građanskog hapšenja morali da znaju određena pravila: u hapšenju ne sme da učestvuje osoba koja je strana u sukobu ili koja je bilo kako emocionalno uključena u slučaj, ukoliko čovek ne pruža bilo kakvu naznaku fizičkog otpora ili pokušaja bekstva pošto je obavešten da će biti pozvana policija - nema potrebe za građanskim hapšenjem, u slučaju većeg broja okupljenih građana hapšenje moraju da izvedu oni koji su najkompetentniji i fizički najspremniji za takvu akciju (policajci van dužnosti, vojnici, vatrogasci itd.), jer građansko hapšenje nije linč, apsolutno se u svakom trenutku mora maksimalno voditi računa da čovek koji se građanski hapsi ne bude povređen tokom hapšenja pogotovo ako za tim nije bilo bilo kakve objektivne potrebe, građanski uhapšenom čoveku se mora, ukoliko je policiji potrebno vreme da stigne na lice mesta, omogućiti pristup vodi i lekovima koje mora da uzima ukoliko ih ima kod sebe, građanski uhapšen čovek se ne vozi u stanicu policije nego se čeka policija tu gde je građansko hapšenje izvršeno.
Interesantna su građanska hapšenja: građani često hapse ljude koji stvarno objektivno pljunuto liče ljudima čije su slike dan ranije videli u vestima u rubrici "traži se", često se dešava da građani pogrešno tumače krivično delo - strani turisti koji građanski hapse čoveka koji puši marihuanu... u Amsterdamu. Poenta građanskog hapšenja nije kažnjavanje bilo koga zbog bilo čega, već fizičko obezbeđivanje postojanja konkretnog lica na datom licu mesta dok ne stigne policija uz prethodno
obavezno obaveštavanje. Bitnije je
kako se hapsi, nego
ko se hapsi: veća je šansa da te sud osudi što si ubici polomio nogu tokom građanskog hapšenja, a hapsili ste ga nenaoružanog vas desetorica majstora borilačkih veština na livadi iako je on pet puta napomenuo da zovete policiju i da nema nameru da se bije sa vama nego da osudi onog lika što je pokušao građanski da uhapsi Tonija Blera zbog zločina protiv mira - stao je ispred njega i lepo mu rekao: "Gospodine Bler, molim da se ne pomerate dok ne stigne policija ili ću pokušati da sprovedem građansko hapšenje zbog zločina koje ste izvršili...". Telohranitelji su naravno uklonili ovog čoveka, ali je poenta što ga sud nije osudio za pokušaj građanskog hapšenja. Nije ovaj pokušao odmah fizički da se obračuna sa Blerom (u skladu sa čim bi imali veliki problem da rastumačimo šta je atentat, a šta građansko hapšenje), već je pratio proceduru. Idite na
http://www.arrestblair.org/ i organizujte se sa ljudima, ukoliko vam je već stalo do toga da probate građansko hapšenje: uhapsite Tonija Blera. Još jedna od pozitivnih stvari vezanih za građansko hapšenje: vršenje pritiska na javne ličnosti. Pogotovo smatram da bi ovo bilo pozitivno u Srbiji, zašto ne bismo, na primer, pokušali građansko hapšenje političara? Sretnete Tomu Nikolića u restoranu, na ulici, na hodniku TV ili radio stanice u kojoj radite, bilo gde i lepo: "Gospodine Nikoliću, molim vas da se ne pomerate dok ne stigne policija ili ću pokušati građansko hapšenje zbog falsifikovanja diplome i nesavesnog održavanja osnovnih sredstava u vlasništvu Republike Srbije datih vam na privremeno korišćenje..."?
Sudovi po Evropi i Americi i širom sveta su, kako i treba da bude, po pravilu nemilosrdni ukoliko nisu poštovana prava čoveka koji je građanski uhapšen, iako je građansko hapšenje samo po sebi pozitivna tekovina - rulja ne sme da linčuje bilo koga ili deli pravdu u skladu sa povicima najglasnijeg, takvo ponašanje je esencijalno zadiranje u suštinu svake pravne države.
Ova priča: neko mi je prišao na ulici i tražio mi pare, nema nikoga ko može da potvrdi da se to dogodilo, pa neka se stvarno i dogodilo, još mi i nije uzeo pare i onda sam ga ja posle 5 sati sačekao i izvadio
lovačku pušku iz gepeka kojom ga "građanski hapsim" i primoravam da uđe u taj isti gepek i onda ga vozim u policijsku stanicu... stavite se, ljudi u poziciju
suda. Šta biste vi uradili kao sudije u tom slučaju? Ja bih prvo heroja poslao na psihijatrijsko veštačenje, da vidimo da li su 1+1=2, a onda možemo da krenemo dalje u slučaj.
A šta ako se, na primer, pojave svedoci koji dokazuju da građanski uhapšeni pljačkaš, pored toga što nikada nije privođen, ni osuđivan, uopšte i nije bilo kakav neznanac, nego upravo prijatelj heroja kom je pozajmio 500 evra, pa ovaj nema da mu vrati već godinama?
Poenta države i jeste da ima monopol na mnoge stvari na teritoriji koju kontroliše. Ne samo da ne mogu pojedinac i rulja da preuzimaju funkcije države kako im se digne, nego to ne sme da se radi ni u jednom slučaju - kažnjivo je po zakonu.
Pozdrav.
