[Genetika]: Molekularni biolozi tvrde da možemo odrediti 80% količina sreće u životu pojedinca

Teza koja dosadašnja uverenja obrće naglavačke, tvrdi da sreća ne zavisi dominantno ni od životnih okolnosti, ni od truda pojedinca da ''poradi na sebi'', već od načina na koji je ''nastanjena'' u mozgu. Drugim rečima, serviran nam je fatalizam za 21. vek, ovoga puta naučni, koji na svoj način tumači filozofsku poruku da ma gde se iselili ili pobegli - od sebe pobeći ne možemo.


Šta kažu blizanci?

Ono što su pokazala dugogodišnja istraživanja stručnjaka sa američkog Državnog instituta za starenje, koje je predvodio molekularni biolog Dean Hammer, je da su dobro i loše raspoloženje oblici moždanih aktivnosti, te da se svako rađa sa određenim ''koeficijentom sreće''. Na svet dolazimo sa genetski zadatim raspoloženjem, na koje životne okolnosti samo donekle utiču jer se, nakon određenog vremena, vraćamo na vrednost koju su nam geni predodredili. Do istih zaključaka došao je i britanski molekularni biolog David T. Lykken, istražujući još od 1995. godine parove jednojajčanih i dvojajčanih blizanaca. Rezultati pokazuju da se kod dvojajčanih blizanaca nivoi ostvarene sreće značajnije razlikuju, dok kod jednojajčanih variraju za samo dva posto, čak i u drastično različitim životnim okolnostima.

Kolege sa Državnog instituta za starenje otišle su korak dalje, ispitujući u svom uzorku šest hiljada pojedinaca različitog etničkog porekla, obrazovanja, socijalnog statusa itd. I došli do zaključka da količina sreće zavisi od anatomije i građe mozga pojedinca, gustoće živčanih vlakana u pojedinim delovima mozga i količine hormona i neuroprenosnika koji nadražuju moždane centre. Neuroprenosnici, čija je nestašica najdirektnije povezana sa depresijom su serotonin, noradrenalin i dopamin, ali značajnu ulogu igraju i endofrini, feniletilamini i oksitocini, koji se popularno nazivaju ''hormonima sreće''. Sa raspoloženjem je presudno povezana otpornost na stres, koja je takođe dominantno genetski zadata. Osobe manje otporne na stres, luče više stresnih hormona koji, u kritičnim moždanim strukturama uništavaju moždane stanice, posebno u hipotalamusu


''Levičari'' na dobitku

Ove rezultate dopunjuju i nalazi stručnjaka sa Univerziteta Wisconsin, koji su dokazali da osobe sa:

- pretežno dobrim raspoloženjem imaju jaču živčanu aktivnost u levom prednjem režnju mozga,
- dok je kod pesimista ta aktivnost izraženija u desnom prednjem režnju.

Kako tvrdi vođa istraživačkog tima Richard Davidson, potonji su skloniji uznemirenju, nervozi i zabrinutosti, a oni kod kojih su aktivnosti u desnom prednjem režnju mozga najizraženije, pate od kliničke depresije. Razlike u raspoloženju vidljive su već u pelenama, odnosno kod dece stare 10 meseci, među kojima ona sa aktivnijom levom stranom mozga manje plaču kad se odvoje od majke, navodi se u istraživanju.

I na kraju i nešto utešno. Geni nam ne predodređuju sreću sto posto, već ''samo'' oko 80 posto. Ostalo zavisi od životnih iskustava, ali, opet, najviše od onih najranijih: koliko smo, kao deca, imali ljubavi i pažnje od roditelja i bližnjih i da li smo bili izloženi ekstremnim stresnim situacijama ili bilo kojoj vrsti nasilja.

Molekularni biolozi ne idu ''na ruku'' ni svojim kolegama psiholozima, tvrdeći da seanse kod psihoterapeuta, doduše, neće pogoršati nečije duševno zdravlje, ali neće baš mnogo ni pomoći na duži rok. U porukama proizašlim iz istraživanja mnogo je bolje prošla industrija lekova, budući da ovu vrstu terapije istraživači preporučuju kao daleko delotvorniju. Ukoliko se lekovi uzimaju dovoljno dugo, rezultati su vidljivi kod 60 do 80 posto pacijenata, a kod osoba sa hroničnom depresijom ''dovoljno dugo'' može da znači doživotno. No, i to je bolje od doživotne nesreće, teše nas molekularni biolozi, ne upuštajući se u razmatranje efikasnosti lekova u odnosu na podatke da u svetu ima:

- 340 miliona depresivnih,
- 170 miliona zavisnika od alkohola,
- 180 miliona zavisnika od narkotika i
- oko 1,1 milijarde od nikotina.

Ako bi to bili parametri za nesreću, onda bi računica pokazala da je minimum milijardu i po žitelja planete na ''crnoj životnoj listi'', od koje koristi može da ima jedino farmaceutska industrija. Sve dok se molekularni biolozi ne odvaže na agresivniji nastup: da bi najbolje bilo da se prepustimo genetičarima da nas ''isprogramiraju'' na savršenstvo. Šta će posle biti, pričaće ko preživi.

Zorica Žarković

---

Ako ste nesrećni, sami ste za to nadležni, kategorično je tvrdio dežurni ranoranilac Beograda, pesnik Duško Radović. Sreća je sklad tela, uma i duše. Tako je barem govorio Zaratustra. Promenite misli, pa ćete biti srećni. Zaboravite sve ove akademske rasprave o sreći – taj osećaj zadovoljstva koji nadima grudi do granice pucanja zavisi od anatomije mozga i količine neurotransmitera, konačno su se oglasili i neuroanatomi.


šGenetski zadato raspoloženje

A s njihove tačke gledišta, količina sreće ne zavisi od koncentrata srećnih događaja po kubnom metru života, već od anatomije mozga, gustine nervnih ćelija u pojedinim delovima mozga i količine hormona i neurotransmitera koji kolaju po kuloarima moždanih vijuga. A ova neuroanatomska jednačina je u najvećoj meri zadata genetskim kodom, nedvosmisleno govore rezultati najnovijih anatomskih istraživanja. U prevodu s jezika nauke na rečnik razumevanja laika, dobro i loše raspoloženje direktni su proizvodi rada moždane aktivnosti, a svako od nas se rađa sa određenim „koeficijentom sreće”. Dakle, na svet dolazimo s genetski zadatim raspoloženjem, na koje životne okolnosti mogu vrlo malo uticati. Procentualno posmatrano, naše bazično životno raspoloženje čak 80 odsto zavisi od vaših gena, tvrdi molekularni biolog Din Hamer iz američkog Državnog instituta za rak.

Stručnjaci s Univerziteta u Viskonsinu nude rezultate svojih istraživanja koji dokazuju da osobe s pretežno dobrim raspoloženjem, odnosno „srećni ljudi”, imaju jaču nervnu aktivnost u levom prednjem režnju mozga, dok slabije raspoloženi, odnosno „nesrećni” ljudi imaju veću aktivnost u desnom prednjem režnju. „Oni s jačim radom leve strane mozga tvrde da doživljavaju više pozitivnih osećaja i da više uživaju u običnim svakodnevnim aktivnostima”, kaže dr Ričard Dejvidson, vođa istraživačkog tima. S druge strane, oni kojima je aktivnija desna strana mozga nervozniji su, uznemireniji i zabrinutiji. A ljudi čija je moždana aktivnost u desnom prednjem režnju mozga najizraženija, najčešće su „vlasnici” dijagnoze – klinička depresija.

Kada je otac psihoanalize tvrdio da je anatomija sudbina, nije ni slutio da će anatomi zaista početi da traže potvrdu ove teze upravo između moždanih vijuga, ali dr Petar Bokun, naš renomirani neuropsihijatar tvrdi da anatomija duše nije sinonim za – anatomiju mozga. „Ta ideja da na svet dolazimo (ne)srećni bliska je budističkoj i hebrejskoj filosofiji, koje počivaju na ideji o karmi i ispaštanju sopstvenih grehova iz prethodnih života, odnosno grehova naših predaka.

U principu, što je religija istočnija, to je više naginje fatalizmu”, kaže dr Bokun. On, naravno, ne negira tezu da postoje ljudi koji su tako dobro „skrojeni” da stres stresaju kao kapljice prolećne kiše s kaputa, ali tvrdi da optimizam i pesimizam „stanuju” u detinjstvu, a ne (samo) u moždanim brazdama i vijugama.

Pozitivna stimulacija

„Optimizam se uzgaja u uslovima apsolutne psihološke sigurnosti, u atmosferi koja je protkana ljubavlju i u naručju prepunom pozitivnih stimulacija. Deca koja su u takozvanom formativnom periodu života dobijala ljubav i pažnju u neograničenim količinama odrastaju u dobro skrojene osobe odnosno optimiste, a njih, metaforično govoreći, ne mogu oštetiti ni surovi uslovi koncentracionog logora”, objašnjava naš sagovornik.

Važi i obrnuto – deca koja su pažnju i ljubav dobijala na kašičicu i to s vremena na vreme, po pravilu odrastaju u nesigurne koje se u svakom sunčanim periodom života pitaju – kada će doći kišni oblak”, objašnjava dr Petar Bokun.

Međutim, na objašnjenje da je optimizam oranica na kojoj se uzgaja sreća, anatomi odgovaraju da optimizam „klija” u levoj polovini mozga i da plač i osmeh takođe zavisi od količine neurotransmitera – serotonina, noradrenalina i dopamina, čija je nestašica najuže povezana s depresijom.

Sedmica na „lotou života” zavisi i od prisustva drugih supstanci, poput endorfina, feniletilamina i oksitocina, koje popularno nazivamo „hormonima sreće”. „Neurotransmiteri su uslov bez koga ne možemo voditi naučnu raspravu o sreći i optimizmu.

Figurativno rečeno, baš kao što ne možemo očekivati od čoveka, čiji krvni pritisak iznosi 90 sa 60 da pleše sambu, koja zahteva minimalne vrednosti 160 sa 90, tako ne možemo `tražiti` od osobe sa deficitom adrenalina da bude v. d. klovna na spisku stanara životnog cirkusa. Ali, takođe ne možemo tvrditi da sreću kroji isključivo broj neurotransmitera”, kaže dr Petar Bokun. Srećne i nesrećne stanovnike planete verovatno niko nije u stanju da prebroji, ali podaci o rasprostranjenosti depresije govore o 340 miliona vlasnika melanholičnog pogleda na svet. Od nesreće „boluju” i osobe s dijagnozom brojnih anksioznih poremećaja, tako da broj nesrećnih raste do 450 miliona ljudi. Ako njima dodamo i 170 miliona zavisnika o alkoholu, milijardu pušača, 180 miliona zavisnika o drugim drogama, nećemo pogrešiti ako utvrdimo da je bar milijarda ljudi u svetu u nekoj meri nesrećna.

Iako za sada ne postoji savršena terapija protiv depresije i srodnih bolesti, lekovi koji pojačavaju aktivnost nekih neurotransmitera, deluju kod 60 do 80 odsto pacijenata, naravno, ako se uzimaju redovno i dovoljno dugo. A kod osoba s hroničnom depresijom, „dovoljno dugo” može značiti i doživotno.

Katarina Đorđević

---