Zimski uspon na Rtanj

U nedelju, 15. januara, išao sam sa Planinarskim Savezom Srbije na Rtanj. Kako sam saznao od organizatora, bilo je preko 900 ljudi.

Planina je visoka 1560m. Nije puno, ali može biti naporna, pa je dobar izazov. Može se popeti sa dve strane, severne ili južne. Severna je napornija, a južna laganija.

U prvoj četvrtini puta se prolazi kroz šumu i svako ide svojim tempom. To sa tempom je vrlo bitno -- ako se dogovoriš da ideš sa nekim (da se ne odvajaš od nekog), a ta osoba ne može da te isprati, onda je najbolje da je jednostavno ostaviš. Ako ideš tempom osobe koja je sporija od tebe, brže ćeš trošiti snagu, jer te to izmrcvari. Naravno, ostavljaš nekog samo ako proceniš da ta osoba može bez tebe.

Nakon prve šume, na red dolaze litice. Tu već nema nazad. Levo od tebe je gusta šuma kojom je vrlo naporno ići, a desno od tebe je ambis. Put pored litica je vrlo uzak, po čijoj širini mogu stati jedna do pet osoba. Ko stigne do litica, mora vrlo brzo da proceni da li može dalje. Sam put pored litica uglavnom nije naporan, a ko je imao strah od visine, nakon ovoga ga definitivno više nema.

Nakon litica na red dolazi druga šuma, s tim što je sada u kombinaciji sa stenama. Kod te šume sa stenama na nekim mestima se gubi staza, pa se moraš penjati po njima, ali nije puno visoko. Svaki put kada se prekine staza, penješ se uz stenu koja je visoka metar do metar i po.

Na kraju, četvrti deo puta su samo čistina i nešto malo stena.

Sišli smo južnom stranom. Ona je laganija i ekstra ravna. Znači, samo ideš dole. (: Sa južne strane baš nema ničega, pa je malo monotono. Jedna polovina puta od vrha na dole je čista, sa nešto malo stena, a kod druge opet šuma. Južnom stranom su se uglavnom penjala deca i stariji ljudi, a istom su se i vratili. Ne znam koliko njih se usudilo da se vrati severnom stranom, ali ne verujem da je više od 50-100 ljudi. Nažalost, moj deda (70) je odustao još kod prve četvrtine puta. Stigao je do litica i procenio je da mu kolena možda ne bi izdržala. Trebao je da da se penje južnom stranom.

Što se vetra tiče, on je posebna priča. (:
Naravno, konstantno ima nekog vetra, ali postoji zvižduk jednog posebnog. Kada čuješ Taj zvižduk, onda znaš da je Taj vetar nekih stotinak metara od tebe i imaš nekoliko sekundi da obučeš jaknu i zaštiš glavu ako već nisi. Ako si u mogućnosti, sedi ili lezi dok ne prođe, ali samo ako si obukao jaknu i zaštitio glavu! Najveći problem sa vetrom je taj što stalno moraš da kalkulišeš, jer gledaš da budeš u majci što više možeš. Oznojiš se još na samom početku -- od glave do pete -- meni je barem sve bilo mokro. No, poneo sam rezervne gaće, majcu i čarape. Ako ne stigneš da se obučeš dok stigne 'Fantomski Vetar', onda moraš makar da budeš u pokretu dok ne prođe, da budeš što topliji. (Ne mora da bude) ništa strašno ako te osuši dok si u pokretu, ali ako te osuši dok stojiš, gotov si.

Negde pri vrhu sam naišao na 3-4 kučeta. (:

Raj i pakao.










































Ovo je bio jedan od onih trenutaka, kada se pojavi 'Fantomski Vetar'. Taj vetar je drugačiji od onog što stalno duva. Kada naiđe, sve je nekako drugačije, na trenutak...

Nice.

---

@mmx:
Ako te zanima imas u Pancevu Planinarski klub Jelenak.. super likovi..

Odlicna setnjica:)
Kao i kod svake aktivnosti i outdoor zahteva svoju opremu.

Znaci aktivni ves("duge gace"- gornji i donji deo od sintetike-poliamid ili mesavina sa pamukom) zatim duks od flisa(polar),
dobra jakna-"hard shell"(vetro i vodo otporno, paropropusno-" da moze da dise", gore tex ili neki XXX-tex sa sto vise "hiljada"- recimo 5000g/m²/24h breathebility ili vise 10k mozda), pantalone isto neki Tex sa slicnim osobinama.

Ako nije neka kisurina umesto jakne moze i softshell to je malo jaci duks koji ima slicna svojsta kao i hardshell. U toj varijanti ne treba flis/polar.

Naravno to ne garantuje da se neces znojiti ali ces se mnogo brze osusiti sa tom sintetikom nego li sa pamucnim stvarima.

Lepo ti je ovo, 900 partizana preko planine :)
Moracu da posetim Rtanj, cim vreme bude malo bolje.

Inace, ko voli planinarenje, pod obaveno preporucujem Durmitor. Moze da se ode za male pare, a priroda je prelepa.

---

A kad ste se popeli na vr', kod one rusevine, jel bilo bubamara?
Ja sam isao na rtanjski uranak 2002. i gore je picio vetar, magla i milion bubamara,
bukvalno se crvenelo kamenje a i odeca planinara je dobila nove detalje:)

Nije bilo bubamara. (:

Lepa tura!

Nije puno visoka, ali je visinska razlika povelika - cca 1300 metara. I to je jedna od najvećih visinskih razlika u Srbiji (veće su recimo za uspon iz Donjeg Dušnika na Trem, ili iz Toplog Dola na Midžor). I kad toj visinskoj razlici dodaš žestoku strminu na severnoj strani, apsolutno je za očekivati dosta naporan uspon.
Imam utisak da je januarski dan knap dugačak za ovu turu, i da su sporiji među vama verovatno po mraku završili silazak.

Evo vam malo Rtnja u proleće. Sa dosta kulturnijim vetrom. A i bez bubamara, nažalost.

---

Po drugi put, u subotu, 14. januara, išao sam sa Planinarskim Savezom Srbije na Rtanj. U prvoj poruci sam rekao da je prošle godine prvog dana bilo 900 ljudi, ali je u stvari bilo 1300. Ove godine je bilo oko 400.

Ne mogu da nađem reči kojima bih opisao osećaj koji sam juče imao. Bilo je opasno (bukvalno, u kontekstu opasnosti), ali je bilo i dobro. Mada, shvatiš da je bilo dobro tek kada stigneš kući živ i većim delom zdrav.

Prošle godine je bila totalno druga priča. Niti je bilo hladno, niti je bilo snega. Mogao sam da čujem ljude sto metara niže kako galame. Ako bi pao, najbliži bi te podigao. Ove godine, međutim, je bila skoro totalna tišina. Ako padneš, neki te zaobiđu, neki ti pomognu, ali ljudi su više gledali sebe ove nego prošle godine.

Postalo je gadno na sat i po od vrha, to mu je nekih 200-300 metara vazdušno (koračanjem mnogo više). Mećava, vetar, magla, hladnoća (na vrhu -10). Što smo bliži vrhu, sve si sporiji i osećaš kako ti snaga odlazi svakim korakom. Vetar sve jači, a magla sve jezivija. Teško da možeš nazad, jer je preko sto ljudi iza tebe, a napred više ne smeš. No, napred ti jedino i ostaje ako ne računamo i drugu opciju, a to je da sedneš/legneš da malo odmoriš, s tim što postoji velika opasnost da se uspavaš. Ako se uspavaš, gotov si. Blizu vrha sam već veoma slabo osećao levu šaku, tako da sam morao da držim štap u desnoj ruci (pre toga sam ga držao sa obe, zbog jačeg podupiranja), što me je dodatno usporilo. U proseku, blizu vrha pređeš pet metara za 10-20 sekundi.

Na vrhu baš i nije bilo nekog radovanja. Šta više, bilo je suza (koje su jedva tekle, od hladnoće valjda) i depresije, mnogima su se oduzele šake (i meni na kratko), neki su se uspaničili. Nažalost, na sat i po od vrha, kao i na samom vrhu, sam vrlo malo fotografisao. Morao bih da skinem rukavicu da bih slikao, a time puno rizikujem (iako su rukavice bile ledene).

Malo smo se zadržali na vrhu i nastavili dalje, spuštanjem niz južnu stranu (krenuli smo od severne, koja je napornija). Jedva sam čekao da ova agonija prođe, taman mi je i psihički bilo malo lakše kada smo počeli da se spuštamo, jer je spuštanje južnom stranom dosta laganije... barem bilo prošle godine... Nisam više znao šta je gore, da li penjanje ili spuštanje. Otišla su nam kolena od onako napornog spuštanja (a što sam tek sledećeg jutra primetio).

Kada sam se spustio sa južne strane (ne cele, već samo sa piramide koju zovu "Šiljak") ponovo je postalo gadno, ali ovoga puta samo meni. Naglo sam usporio, pravio sam sitne korake i baš sam se vukao. Ovo je već bio deo staze gde se ljudi dosta brže kreću, ali ja sam možda prelazio 5 metara za 15-ak sekundi (tu već treba mnogo brže). Inače, ostatak spusta nakon Šiljka, kroz šumu, je dosta laganiji i tu se već mnogima popravlja raspoloženje i nema nekog velikog razloga za brigu, ali ja sam baš tu počeo da se gubim. Primetio sam da iza mene nema nikog, kao ni ispred mene, ali se staza još videla pa sam odlučio da stanem i malo odmorim stojeći (trt! Slična stvar kao i kada sediš/ležiš), što nikako nisam smeo da uradim. Na svu sreću, nisam odmarao ni minut, a naišla su dvojica GSS-ovaca (Gorska Služba Spasavanja). Malo su me pogledali i po njihovoj proceni su utvrdili da dalje ne mogu sam (a ni glavu više nisam mogao da držim gore dok su me pregledali), tako da je jedan počeo da me nosi (obesio sam se za njega jednog rukom). Za svakog koga su nosili (a nosili su puno ljudi sa južne strane u povratku) javljali su službi radiom koga nose, gde su našli osobu i u kakvom je stanju. Za mene je rekao "povređen i oduzet" (ranije sam blizu vrha pao i povredio zglob na desnoj šaci). Pošto nije odgovaralo ono što sam imao u rancu, usput je ljudima (za koje je procenio da se dovoljno dobro drže) uglavnom uzimao suvo voće, čokolade i neke vitamine koji se brzo razgrađuju. Vrlo brzo smo naišli na još jdnog GSS-ovca, pa su me onda obojica nosila. Ukrstio sam se laktovima za obojicu, a oni viši od mene za glavu pa sam nogama jedva dodirivao zemlju, više sam lebdeo nego što sam hodao. :) Usput su ljudima uzimali po čokolade i one vitamine, i tako su me nosili skoro 10 kilometara sve dok nismo stigli do planinarskog doma, gde sam se i oporavio.

Nakon dočeka Nove godine sam dva dana povraćao, i od tada sam se slabo hranio (obično po dva obroka dnevno), a nismo ni imali treninge u klubu zbog praznika, pa sam se baš opustio. To je imalo svoju cenu na Rtnju. Osim GSS-ovaca, retko ko će ti pomoći tamo, jer su mnogi iznemogli. Ljudi koji su više puta bili na Rtnju kažu da su se i ranije penjali kada je bilo snega, ali nikada nije bilo ovako. Nikada se nisam toliko uplašio za svoj život kao juče. Nezaboravna avantura. :)

Imajte makar tri obroka dnevno, plus užinu :), zauvek.

Ne pamtim kada sam poslednji put bio u crkvi, al' sad odo'.













































































_{[Ovu poruku je menjao Stefan Markic dana 15.01.2012. u 14:26 GMT+1]}

Jako lepo, svaka cast! :)


Pozdrav!

---

voleo bih da nisam lenj, ovoliko koliko jesam.

Po ovome kak si opisao to je bio jedan veliki promašaj u oragnizaciji Planinrskog saveza Srbije. Nažalost, ovakvi promašaki su u planinarskim društvima česti a izgleda da ni Savez nije nešto bolji. Odavno sam prestao da se oslanjam na njih upravo jer sam svedok sličnih promašaja i u planinu uvek idem u društvu samo proverenih ljudi.

---

Na svu sreću, GSS-ovci su izgleda odlično organizovani.

Kolko vidim po slikama vecina ljudi u trenerkama, dosta njih bez rukavica i kape itd. Da ste imali adekvatnu opremu verovatno bi sve bilo drugacije. Pamet u glavu sledeci put.

Mene licno ne inspirise akcija u kojoj ucestvuje "horda" od 900 ljudi kojima je jedini cilj da se popnu na vrh a ne i da uzivaju u prirodi oko sebe... Čim je u pitanju Republička akcija to je za mene znak za izbegavanje iste. Lični stav i mišljenje. I ove godine je bilo dosta povređenih ljudi. Ma...ništa novo.

Pozdrav

Zeznuti su uslovi na planini. Imao sam slicna iskustva 2010. na zimskom usponu na Trem. Uslovi su cenim bili jos gori od ovde opisanih, jer je dosta da napomenem da se oko 600-700 metara n.v. penje na samom grebenu na vetrometini i mecavi. Neki su ljudi merili temp i pominjali -15 -20. Cipele, rukavice i faca- ledeno. Neka cura je krenula u stranu (izvan definisane kolone) i pala niz liticu ali je srecom prezivela pad. Kada se penjes ides korak po korak, bukvalno si sam sa sobom u pojedinim trenucima. Vidis ljude ispred sebe tj, njihove noge jedva, iza sebe ne vidis nikoga. A sa druge strane znas da je puno ljudi krenulo pre tebe i da su oni negde gore, a u povratku sretnes jos duplo vise.


Izdvojio bih neke bitne stvari koje sam zapazio:

-Neophodnost dobre organizacije samih organizatora (postoje dobro definisane procedure koje se jako retko postuju, a za čije nepoštovanje postoji i zatvorska kazna)
-Nikako se ne kretati sam, naročito ako je situacija nejasna!
-Nikako bez adekvatne opreme.
-Rezerve hrane i vode su obavezne.
-Uvek se što više upoznati sa planinom teoretski pre polaska (mislim na konfiguraciju terena, putanju, visine, stanje staza, ranija iskustva i dr.)
- Imati brojeve telefona vodiča i članova GSS (Članovima GSS svaka čast na angažovanju, njihovo prisustvo je od neprocenjivog značaja).


Ima raznih ljudi na tim masovnim akcijama, neki su manje a neki više upoznati sa onim šta ih očekuje. Od iskusnih planinara do porodicnih ljudi sa malom decom. Neki ljudi su odustajali i tražili mi hranu u povratku, vidno malaksali i pogubljeni. U povratku sam sreo jednog dedicu koji se go u podmajci penje ka vrhu (!?), posle su ga ovi GSS-vci navatali i vratili dole sa promrzlinama.

Hteo sam da idem i ja juče na Rtanj, ali imam ispit sutra pa sam učio :)


[img]http://imageshack.us/photo/my-images/402/21540307131604309673474.jpg/[/img]

---

Znaci, negdje smo se mimoisli jucer :)
Ja sam isao isto sa sjeverne strane u sopstvenoj reziji ali sam na kraju zaglavio sa gomilom ljudi koji su krenuli jucer.
Uslovi su zaista bili nevjerovatni, kao i ovo iskustvo.
Najteze je bilo kad se izaslo na greben gdje je vjetar u naletima dostizao i 80 km/h sigurno. Tad sam vec i ja poceo da prizeljkujem vrh.
Prijatno sam iznenadjem brojem ljudi koji se na kraju popeo do vrha, iako mislim da ih je bar 60% koji su krenuli sa svih strana odustalo.

Kritike na racun organizacije i saveza nisu na mjestu jer nisam primjetio neke posebne probleme niti cuo za vece nezgode a imajuci u vidu kakvo je vrijeme jucer bilo bolje sigurno nije moglo.

Na vrh sam stigao za tacno 3 i po sata (iako mi je djelovalo da sam se penjao vise od 5 sati) a spustao sam se juznom stranom i vjerovali ili ne u onoj kafani sam bio tacno za pola sata kako sam krenuo sa vrha :)


Stefane, svaka cast za ovoliko fotki, ja nisam okinuo vise od deset ukupno bas zbog nevjerovatnog vremena.



_{[Ovu poruku je menjao Tyler Durden dana 15.01.2012. u 19:14 GMT+1]}

---

Na slikama si mogao da vidiš samo dve osobe u trenerkama, i to sa ove slike. Ne znam za čoveka iza mog druga, ali drug je ispod trenerke imao unterke i kaže da mu nije bilo hladno na nogama. Što se tiče kapa i rukavica, SVI su ih imali (svako ih ponekad skine, ali niko normalan nije pošao bez njih). Lakše malo sa kritikama. ;)



Uh, malo ga pretera od silnog entuzijazma i uzbuđenja. :) Prošle godine, kada nije bilo snega i kada nije bilo hladno, spustio sam se sa južne strane za dva i po sata. Spustio bih se možda i za sat i po, ali mnogo sam se zezao (bilo lepo vreme :) ) i fotkao unaokolo. Nemoguće je stići južnom stranom pešaka od vrha do planinarskog doma za pola sata, naročito po onakvom vremenu. Sigurno nemoguće.

Uh, jeste!
Pogresno sam izracunao! :)
Sat i nesto je u stvari bilo, skroz sam u glavi okrenuo.
Znam jer sam u 10 krenuo, i kad sam se docepao vrha i islikao pitao sam jednog momka koliko je sati - bilo je 13:40, i nakon toga sam krenuo dolje za pet minuta najvise.
A bilo je tacno tri kad sam nasao sat u onoj kafani.

hehhehe, bas sam pretjerao, ocigledno mi se pobrkalo u glavi od citave avanture.

---