Pomozite mi, imam dosta problemaOdvijite pet minuta i pokušajte da mi pomognete!
Pozdrav svima, imam 15 godina, i imam dosta problema u svom životu i sam rešio da ga menjam. Imam dosta razloga za to, ali ne mogu sam da sprovedem promene. Upravo zbog toga, rešio sam da vam tražim pomoć. Nisam mogao da tražim pomoć od roditelja ili nekog drugog jer me je sramota. Reći ću vam sve što smatram bitinim, a ako vas još nešto interesuje – pitajte me.
Moje je da se promenim 100% jer mi ovakav način života postaje dosadan i počinjem da gubim i propuštam neke stvari koje moji vršnjaci imaju (ne mislim na materijalne).
Društvo:
Svakim danom osećam sve više patnji iz raznih razloga. Pogađaju me razne stvari iako nisam ljubomoran i retko kad zavidim drugima. Malo sam povučen i u osnovnoj školi nisam mnogo jurio za novim prijateljstvima, jednostavno bilo mi je dovoljno društvo iz odeljenja. Sada kada sam prva godina srednje škole imam problema zato što me neki “problematični” učenici zajebavaju, maltretiraju, okreću druge prema meni i sl. Postoji nekoliko učenika iz moje nove škole sa kojima mogu da se družim (ima ih 5), i to su uglavnom moje drugarice. Oni često uznemiravaju i moje prijatelje iz tog odeljenja zato što dvoje od njih 5 sluša metal, i vređaju nas rečima da smo specijalci, narkomani, debili, teletabisi i sl. Meni to smeta i sa njima i uz pomoć razrednog starešine se borimo protiv njih. Bilo je i mogućnosti da se fizički obračunamo sa njima ali sam ih ja od toga odrekao jer mislim da fizički obračun nije rešenje. Ali nisu samo oni problem, često imam utisak da kada idem ulicom, šetam školskim hodnikom (sam ili sa nekim) imam utisak da ljudi koji prođu pored mene da se odjednom zasmeju ali da se ipak suzdrže od glasnog smeha. Nije me briga mnogo zbog njih, ali na taj način se sigurno nešto ogleda, jer nepoznati ljudi ako se smeju‚ onda je to znak da nešto stvarno nije uredu. Drugovi od ranije me nikada ne zovu da izađem sa njima u grad, na bazen, žurku, pa zbog toga ne izlazim u grad. Zovu me uglavnom kada sam im nešto potreban i baš kada moraju. Ja sam uglavnom tu da instaliram igrice koje niko nezna da instalira, i da pojedinima služim kao “rame za plakanje”.
Sport:
Ne bavim se sportom, ali volim da vozim bicikl, snowboard, i volim da ronim. Slabo me privlači sport, pogotovo oni kolektivni kao što su fugbal i košarka.
Način oblačenja:
Oblačim sve i stašta, uglavnom volim široke i komotne trenerke, ne volim da nosim farmerke i opšte sve od džinsa.
Muzika koju slušam:
Slušam pop i rock nastao na prostoru stare Jugoslavije, Linkin Park, i domaći hip-hop. Ne volim novo-komponovanu turbo folk muziku.
Način života:
Više volim da sam budan noću, i da spavam danju. Veliki deo svog vremena provodim za kompjuterom, krstareći internetom, pa možda zbog toga i zapostavljam neke životne obaveze.
Škola:
Idem u mašinsku školu i nisam dobar đak (imam jedinice), učenje me ne privlači i ne volim da idem u školu jer sam izgubio nadau da će mi biti bolje.
Hobi, dodatna interesovanja:
Sve se uglavnom (više ili manje) svodi se na kompjutere, pa me onda to i verovatno uništava. Najviše krstarim imternetom, istražijem razne sajtove i chatujem, ali nikad sa istim ljudima, jer mene niko ne voli i svi me zaboravljaju.
Nadimci:
Filozof, naučnik
Porodica:
Živim sa majkom i dedom, roditelji su mi razvedeni. Otac mi živi u drugom delu grada sa majkom i ima devojku. Razvedeni su 5 godina.
Ljubav:
Do sada nisam imao devojku. Za sada koliko znam 2 devojke su bile zaljubljene u mene. U 4.osnovne jedna drugarica se zaljubila u mene, ali se nismo smuvali jer nisam znao ništa o tome. Sada se ona meni sviđa. U 7.osnovne jedna se isto zaljubila u mene ali sam je otkačio jer mi se nije sviđala, ne mogu da se smuvam sa devojkom koja mi se ne sviđa. Ipak sa takvom osobom treba deliti emocije, ljubav, razmišljanja a to se ne može postići sa nekom koja ima sasvim drugačiju sliku u glavi. Ipak, sada mislim da bi prihvatio prvu koja naiđe, ali ipak nisam siguran i znam da bi je na kraju odbio.
Zašto sam ovo napisao? Želim da mi kažete šta bi bilo pametno da radim i da menjam. Očigledno je da ovako više ne ide. Predložite mi kako da podignem svoj status u društvu, kod devojaka, šta je to što mi može dati volju da nastavim da učim, i sve ostalo što nekog čini jednim normalnim tinejdžerom.
Hvala
sjajno 
Batali net i forume i ovakve postove. Dobar decji psiholog moze mnogo vise da ti pomogne u samo par razgovora, ako vec nemas taj tip odnosa sa roditeljima... I ne poistovecuj psihologa sa psihijatrom - nista ti ne fali. 