Login
Srbi ništa ne rade i neće da radeCitat:
"Srbi ništa ne rade i neće da rade"
IZVOR: PRESS
Beograd -- U moru depeša iz američke ambasade zanemarena je jedna, koja mnogo više od praznih političkih priča govori o tome kako Amerikanci vide radne navike u Srba.
U depeši koju je objavio Vikiliks, poslatoj 12. januara 2006, kaže se da većina srpske populacije ima veoma pesimističan pogled na posao, koji je posledica komunističkog režima, kada su plate i doprinosi bili zagarantovani, bez obzira na to koliko - i da li uopšte - radite.
Diplomate smatraju da Srbi vide posao samo kao nužno zlo i da rade jedino da bi preživeli.
"U novom okruženju, posle teške tranzicije, starija generacija i dalje veruje da država treba da izdržava radnika. Mnogi roditelji govore svojoj deci da ne prihvate poslove koji su im 'ispod časti' i na kojima bi morali da rade, zbog novca ili zbog napretka u karijeri. Zato mnoga deca ostaju da žive sa roditeljima sve do zrelih godina", navodi se u depeši.
Oni koji ipak rade, primećuju u ambasadi SAD, mnogo više polažu na novac i status nego na izazove ili osećaj uspeha. Na pamet im ne pada ni da se ostvaruju profesionalno, ako im to neće doneti više novca.
Amerikanci su zabeležili i da postoji diskriminacija po godištu, jer većina firmi želi da zaposli samo mlade ljude.
"Mnogi koji traže posao žale se da su lične veze neophodne za zaposlenje, morate da poznajete nekoga u kompaniji da biste uopšte dobili mogućnost da tamo radite. A različite forme 'fleksibilnog zapošljavanja', poput rada na određeno vreme ili samozapošljavanja su prisutne samo u malom procentu. U ruralnim krajevima i malim gradovima šanse za zaposlenje su praktično nepostojeće, a samo je u Beogradu bolje", piše u depeši.
Ali, i oni koji nađu posao u Beogradu, ubrzo će se uveriti da je cena života u ovom gradu mnogo veća, pogotovo ako iznajmljuju stan.
Mlađe generacije i zaposleni koji su veći deo svog života proveli u privatnim preduzećima, kaže se dalje u depeši, mnogo su otvoreniji za promene i mnogo posvećeniji svom poslu.
Iako bi, prema svim ovim pokazateljima, srpski "proletarijat" trebalo da podigne glas i digne političku tenziju, to se, na veliko čuđenje Amerikanaca, ne događa.
"Dovoljan je samo jedan pogled na beogradsku glavnu pešačku ulicu i videćete buljuk zvanično nezaposlenih mladih ljudi, obučenih po poslednjoj modi, koji pijuckaju kapućino i puše, dok u rukama drže skupocene telefone. Slično je i u noćnom životu: mladi, skockani do kraja, sa svim poslednjim gedžetima, ostaju čitavu noć u gradu. Odakle im novac? Ima nekoliko izvora: pomoć roditelja, rođaka iz inostranstva, neregistrovanih poslova i slično", navodi se u depeši.
IZVOR: PRESS
Beograd -- U moru depeša iz američke ambasade zanemarena je jedna, koja mnogo više od praznih političkih priča govori o tome kako Amerikanci vide radne navike u Srba.
U depeši koju je objavio Vikiliks, poslatoj 12. januara 2006, kaže se da većina srpske populacije ima veoma pesimističan pogled na posao, koji je posledica komunističkog režima, kada su plate i doprinosi bili zagarantovani, bez obzira na to koliko - i da li uopšte - radite.
Diplomate smatraju da Srbi vide posao samo kao nužno zlo i da rade jedino da bi preživeli.
"U novom okruženju, posle teške tranzicije, starija generacija i dalje veruje da država treba da izdržava radnika. Mnogi roditelji govore svojoj deci da ne prihvate poslove koji su im 'ispod časti' i na kojima bi morali da rade, zbog novca ili zbog napretka u karijeri. Zato mnoga deca ostaju da žive sa roditeljima sve do zrelih godina", navodi se u depeši.
Oni koji ipak rade, primećuju u ambasadi SAD, mnogo više polažu na novac i status nego na izazove ili osećaj uspeha. Na pamet im ne pada ni da se ostvaruju profesionalno, ako im to neće doneti više novca.
Amerikanci su zabeležili i da postoji diskriminacija po godištu, jer većina firmi želi da zaposli samo mlade ljude.
"Mnogi koji traže posao žale se da su lične veze neophodne za zaposlenje, morate da poznajete nekoga u kompaniji da biste uopšte dobili mogućnost da tamo radite. A različite forme 'fleksibilnog zapošljavanja', poput rada na određeno vreme ili samozapošljavanja su prisutne samo u malom procentu. U ruralnim krajevima i malim gradovima šanse za zaposlenje su praktično nepostojeće, a samo je u Beogradu bolje", piše u depeši.
Ali, i oni koji nađu posao u Beogradu, ubrzo će se uveriti da je cena života u ovom gradu mnogo veća, pogotovo ako iznajmljuju stan.
Mlađe generacije i zaposleni koji su veći deo svog života proveli u privatnim preduzećima, kaže se dalje u depeši, mnogo su otvoreniji za promene i mnogo posvećeniji svom poslu.
Iako bi, prema svim ovim pokazateljima, srpski "proletarijat" trebalo da podigne glas i digne političku tenziju, to se, na veliko čuđenje Amerikanaca, ne događa.
"Dovoljan je samo jedan pogled na beogradsku glavnu pešačku ulicu i videćete buljuk zvanično nezaposlenih mladih ljudi, obučenih po poslednjoj modi, koji pijuckaju kapućino i puše, dok u rukama drže skupocene telefone. Slično je i u noćnom životu: mladi, skockani do kraja, sa svim poslednjim gedžetima, ostaju čitavu noć u gradu. Odakle im novac? Ima nekoliko izvora: pomoć roditelja, rođaka iz inostranstva, neregistrovanih poslova i slično", navodi se u depeši.
http://www.b92.net/biz/vesti/s...09&dd=11&nav_id=541166
Šta ovde nije tačno?
