Ozakoniti kanibalizam u pet poteza?
„Nezamislivo“ postaje zamislivo najpre u tzv. „naučnoj zajednici“. Prvo se organizuju stručni skupovi na kojima se raspravlja o kanibalizmu u Polineziji i drugde – sa religioznog, etnološkog, psihološkog aspekta. Antropolozi nam kažu da o drugačijim civilizacijama ne možemo suditi iz „rasističke perspektive belog čoveka“. Neki teoretičari se bave istorijom kanibalizma u ekstremnim uslovima (referat: „Lik grofa Ugolina iz Danteovog ‚Pakla‘, koga je grof Ruđeri izgladnjivanjem naveo da jede meso svojih mrtvih sinova i unuka“). Pojavljuju se studije genetičara, koji kanibale određuju kao „genetski predodređene“ da budu to što jesu. Ono što je nezamislivo postaje „radikalno“, ali shvatljivo pod određenim („naučnim“) uglom.
A onda „naučna zajednica“ odluči da preimenuje pojavu. To nije kanibalizam, to nije ljudožderstvo – to je antropofagija. I ovaj izraz je preoštar, „osuđivački“. Postoji bolji − „antropofilija“ („ljubav prema ljudima“, kad se bukvalno prevede s grčkog). Presedani kanibalizma iz istorije pojavljuju se u medijima „neutralno“, tek da se ukaže da je i tako nešto moguće. Recimo, kod Grka i Rimljana, menade ili bahantkinje, u pratnji Dionisa/Baha, raskidale bi odabrane žrtve i u zanosu ih proždirale (tako je stradao Orfej koji ih je odbio). Levi liberali će hrišćane, koji oštro napadaju novu „agendu“, ošinuti žestoko, i uzviknuti: „Zar vi ne kažete da u pričešću primate Telo i Krv Hrista?“ Rat u kulturi se već zahuktava.
Treća faza podrazumeva da se tema naširoko razrađuje. Mediji počinju izokola: „Nauka je dokazala da jedenje ljudskog mesa nije uvek štetno“; „Tolerancija zahteva da se problemu pristupi s više aspekata“; „Hrišćanski ekstremizam vekovima sprečavao naučno istraživanje problema“; „Genetska predodređenost antropofilije“… Istovremeno, sprovodi se dodatna medijska akcija: s jedne strane su „radikalni kanibali“, koji tvrde da je ljudožderstvo prava pop kultura i budućnost andergraund života i umetnosti; s druge strane su oni koji traže da „ljudožderi, pederi i, recimo, Cigani“ budu pobijeni. Glavni cilj medijskih propagandista je da normalne ljude, one što se protive detabuiziranju kanibalizma, ali pri tome ne zagovaraju nikakvo nasilje ni prema kome, svrstaju među ekstremiste koji traže da „antropofili“ budu spaljeni na lomači.
Kad normalni ljudi budu proglašeni za ekstremiste, uljudni „antropofili“, koji traže legitimizaciju svoje „genetske predodređenosti“ (rođeni su takvi, a ko se može boriti protiv biologije?) ulaze u središte medijske pažnje. Ozbiljnim naučnicima i zastupnicima tradicionalnog odnosa prema ishrani se ne dozvoljava pristup medijima.
Četvrta faza: „antropofilija“ je deo pop kulture. Holivud snima filmove o kanibalima − umetnicima epohe renesanse koji su trpeli progone inkvizicije, o padu aviona posle kojega su, iako u užasnoj moralnoj dilemi, preživeli roditelji decu morali da hrane ljudskim mesom. Pojaviće se i komedije… Rok zvezde, poput Lejdi Gage, snimiće pesmu na zadatu temu (ona već i ima takvu pesmu „Pojedi me, dušo“). A onda će pop starovi početi da se „autuju“: „Bilo mi je teško da priznam, ali ja volim ljudsko meso“… „Na kraju krajeva, to je pitanje ukusa“… „Imamo pravo na različitost“… Pokret za prava „antropofila“ stalno je u medijima i počinje da vodi pregovore s političarima. Sudovi „evroatlantske“ civilizacije presuđuju u njihovu korist, a Bela kuća traži od svih zemalja da priznaju još jedno „ljudsko pravo“. Ko hoće da bude deo „civilizovanog sveta“, mora da se složi sa slobodom u izboru hrane.
Ozakonjenje se dešava: prvo, recimo, u „naprednoj“ Holandiji, a zatim redom… To se traži i od Srbije. Ako hoće u EU…
...
Re: Deca su postala vlasništvo države, i već se prodaju
Registrovani: 3 ( Ivan Dimkovic, bojanum, MartinK2 )
