Beba pala u komu posle dve pogrešne dijagnoze

Lesli, pojam poluintelektualca je nova kovanica, koja uopste ne znaci ama bas nista. Svaka cast njihovom objasnjenju, ali pojam 'laktas', koji se navodi kasnije mnogo bolje opisuje situaciju.



Pa ima pravo da place. Ako je napravila gresku, i ako je ukapirala sta je uradila i kakve su posledice, ko ne bi plakao? I naravno da ce plakati i sto su kontaktirane medijske hijene. Nije svakom cilj da prenese vest onakvom kakvom jeste. Ne znam cemu potreba da se interpretira da place samo zato 'sto su kontaktirani mediji'. Svako ima razlicitu reakciju, i nije bas da je moguce uci u njene misli. Kao lekar, dovoljno je da napravi jednu gresku, a da se ta greska nadje na stranicama tabloida po citavoj zemlji. Zato sto se ta greska tice necijeg zivota. Niti opravdavam, niti kinjim, ali zasto drzava nije odmah reagovala i pogledala procedure svih lekara i medicinskog osoblja u toj ustanovi? Ne mogu vratiti vreme, ali mogu promeniti stvari da se ovo ne ponovi.

Ako zbog prirode posla radi u drzavnoj ustanovi, valjda je bilo normalno da drzavna ustanova ima neki protokol prilikom primanja dece, i dijagnosticke algoritme ako se sumnja na odredjene bolesti. Posto je dete u pitanju, onda je valjda normalno da se postuju zelje roditelja, pogotovo ako zele da ostanu u bolnici.

Da li u Srbiji postoji ijedno telo koje sagledava greske iz medicinske branse, i koje stiti pacijente?

Pri ovom ne mislim na sudske procese.

Ne. Da uprostim: kad zavrsis bilo koji faks koji se tice medicinske struke (zdravstvo, u globalu), obicno u vecini slucajeva radis sa ljudima. Izuzev par procenata koji kasnije odu u papirologiju, laboratoriju, politiku, promene struku itd., po prirodi posla, odluke koje napravis mogu da se ticu pacijenata bilo direktno ili indirektno. Znaci nije pitanje da li ces napraviti gresku ili ne, vec kad ces napraviti prvu gresku, jer uvek rade ljudi sa ljudima. To je neizbezno.

Npr. procenti koji ti se izlistaju na pocetku i na kraju faksa su totalno drugaciji, sto je i normalno, jer kako vreme prolazi, tako se i praksa menja. Evolucija. Valjda bi tako trebalo biti, a onda neko ponovi staru gresku i svi krenu od samog pocetka. Imas greske koje se prave dok radis sa pacijentima na praksi, onda greske koje se prave na poslu, onda parametri koje nikako ne mozes da kontrolises (cak i da dubis na glavi) i koji opet mogu da se pripisu medicinskom radniku, iako mozda realno gledajuci nemaju veze sa vezom. Znaci, cak i greske koje se ticu tehnologije, raznoraznih procesa itd. Onda ubacis pacijente i njihove parametre. Onda dodas i svo drugo medicinsko osoblje koji su naravno u razlicitim stupnjevima usavrsavanja. Onda dodas licne stvari koje svako od nas donese na posao, bilo da je osoba sama bolesna od gripa, ili neko ima bolesno dete, ostali svakodnevni problemi itd. Sve to zbuckas, imas prezentaciju problema i od tebe se ocekuje odgovor.

Onda naravno da to nije jedini problem, nego i drugi ljudi dolaze sa svojim problemima. Konkurencija za paznju, za vreme, za strucnost kad gledas kome ces dati delegaciju posla, ko moze da saceka minut, a ko bas ne moze da ceka. Da li imas dovoljno ljudi ili to je sto je. E onda povrh toga te kontaktiraju i kolege sa svojim problemima, tj. sa problemima svojih pacijenata. Obicno sve dodje u isto vreme. :) A da, i nesto od tehnologije rikne. Neizbezno.

Najopasnije je (i za pacijente i za medicinsko osoblje) kad radis sa ljudima koji tvrde da nikad u svom zivotu nisu napravili nijednu gresku. Ovde ne govorim o doktorima, nego o mentalnom stavu celokupnog medicinskog osoblja, pa cak i ljudi koji rade sa njima u nekoj drugoj funkciji.

Najbolje je kad radis sa ljudima koji zele da napreduju i da se usavrsavaju u poslu, i koji dozvoljavaju razmisljanje van kocke. Otprilike interdisciplinarne grupe su najbolje, gde imas normalan pristup sa - dobar dan, sta se radi, kome treba sta danas od pacijenata, koji su prioriteti. Znaci nemas nekog ispred pacijenta sa buldog stavom: sta hoces, nemam vremena; nego od samog pocetka imas ljude koji sednu sa pacijentom, sagledaju situaciju, i odmah gledaju da ih upute na pravo mesto. Nemas nekog sa visine, niti nekog ko puze i gleda u gos'n direktora kao da je jedina lampa u mracnoj ulici. Ljudi su povezani, komuniciraju, i dozvoljavaju mogucnost realnih situacija i nesto sto se zove instinkt. Npr. svaka majka najbolje poznaje svoje dete, pa je i normalno da ako majka insistira da se neki specimen testira ili da se uradi, da je to bitno; i svima ustedi i vise vremena i novca da se to samo uradi, nego vreme da je odvrate od toga, vreme da nadju jos nekog drugog da joj objasne da nije neophodno uraditi takav test, vreme da porazgovaraju sa njom kad ponovo dodje. Znaci, vreme, vreme, vreme. Neki testovi kostaju dosta novca, ali neki i ne. I cemu onda stediti na nekom malom testu, ako ce majka dobiti satisfakciju za svoje dete, a ovamo potrositi pola sata vremena doktora specijaliste, cetvrt sata sestrinog vremena, dvadesetak minuta nekog na recepciji, i par telefonskih poziva. Luckasto. A ostali pacijenti cekaju.

Lako je dobiti informacije u zemljama gde se greske skupljaju i analiziraju, ali nema vajde od statistike i papira ako se stvari ne primenjuju u praksi. Znaci, samim izlaskom napolje, u zivi svet, kroz vrata fakulteta, niko nema sasvim precizne informacije o tome sta se tacno nalazi na pocetku. Fino ti izlistaju procente, koje su ti sanse da te pacijent fizicki povredi, koje su ti sanse da napravis greske tokom neke procedure, koje su ti sanse da ovo ili ono. Znaci fakta je da se greske desavaju, ali sad, koja od tih ce biti tvoja i gde? Nijedan zdrav medicinski radnik (ovde ne mislim samo na doktore) ne ide na posao aktivno razmisljajuci kako ce napraviti gresku i povrediti bilo koga.

A kad se to desi, normalno je da se stane i sagleda kakav je bio propust, jer nisu vrece brasna u pitanju, nego zivi ljudi. Da se greske sagledaju, prijave ili bilo sta drugo, potreban je i mentalitet odgovornosti ne samo pojedinca nego i kolektiva. Kao i bilo koja druga lancana reakcija, u velikim ustanovama, nije jedan propust samo jedan zivot, nego nekoliko zivota u buducnosti. Kao i u cirkusu, za artiste u vazduhu, dok lete, potrebna je ona zastitna mreza, i za pacijente i za doktore. Znaci da pacijenti mogu da pitaju za drugo misljenje, za trece misljenje, i da se takvo razmisljanje prihvata kao sasvim normalno, a ne da se automatizovano problem resava postupkom vracanja kuci. I doktorima je potrebno saznanje o konsekvencama koje se ticu njihovih gresaka, jer ako se krene sa zatvaranjem doktora, niko nece vise hteti da se bavi tom profesijom, a opet i sama medicina je od pocetka bila serija gresaka koje su se ispravljale vremenom. Znaci realan pristup, prihvatanje i licne i kolektivne odgovornosti, obavezno strucno usavrsavanje uz obnavljanje licence svake godine, sloboda i i brzina da se metode menjaju na bolje, da svi ucestvuju u promenama (ne samo kroz naredbe). Potrebno je telo koje brine o pacijentima. Potrebno je i telo koje brine o medicinskom osoblju i konsekvencama gresaka.

Ivan Dimkovic,

Jedno je sto 'mora da se odgovara' za propuste, a drugo je mehanizam pod kojim se odgovara. Znaci, neko ko ce se u stvari baviti tim procesom, i nalazenju mogucnosti da se takve greske ne ponavljaju. Sudski/pravni sistem, kakav je da je, ocigledno trenutno nije u mogucnosti da vrsi tu funkciju, pocev od samih zakona pa do primene istih.

Hm.

Znaci osnovati dovoljnu jaku lobby grupu koja ce zastupati interese tog jednog zakona.