Najzad i Zakon o pivu
Konzumenti piva napokon mogu biti spokojni, budući da je donet Zakon o pivu. Dakle nema više neprospavanih noći zbog nepostojanja Registra proizvođača piva, nema više straha od sopstvene iracionalnosti proizvođača piva zbog nedovoljne kontrole od strane Vlade, sada su svi problemi rešeni.
U izjavama ministra kao i obrazloženju predloga zakona navodi se da će zakon „podržati industriju“ i doprineti njenoj „konkurentnosti“, paralelno navodeći kako je Srbija „lider u industriji piva u okruženju“. Neverovatno kako nije uočeno da ove stvari nisu baš konzistentne, i da je vrlo moguće da je Srbija lider upravo zato što nije bilo pokušaja države da reguliše ovu delatnost, tj. donosi zakone. Ako je već industrija piva postigla takve rezultate i privukla značajne strane investicije, a da se država nije u to previše uplitala, možda bi bilo bolje i da tako ostane, umesto da se ova oblast opterećuje? Da ne govorimo da se radi samo o sigurnosti zaposlenja određenog broja državnih službenika na teret poreskih obveznika koji će voditi taj tužni registar proizvođača piva.
Kao i svaki drugi zakon, i ovaj ima pregršt korisnih definicija koje pomeraju granice našeg znanja, pa u čl. 4 možemo da naučimo da „točeno pivo jeste pivo koje se direktno toči potrošaču iz originalne ambalaže preko aparata za točenje“.
Zakonom je definisano i da proizvođač piva mora da dostavlja brojne informacije o svom poslovanju, tehničkim standardima, kapacitetima itd Registru proizvođača piva, iako su većina tih informacija već dostupne javnosti kroz finansijske izveštaje, berzanske prospekte (za otvorena akcionarska društva) koje sastavljaju same kompanije.
Međutim sve to nije ništa u poređenju sa sekcijom u kojoj se obrazlaže donošenje zakona, pa tako na strani 5 obrazloženja ima odeljak sa naslovom „Koji se problem rešava ovim zakonom?“ a da u samom tekstu nije naveden nijedan konkretan problem koji sada postoji osim što nema zakona kao takvog. Jedino što se provlači kao mogući problem jeste postojanje tzv. mini pivara, tj. preduzetnika koji se bave proizvodnjom piva, tako da razlozi za donošenje zakona se mogu nalaziti i u potrebi velikih kompanija da eliminišu deo konkurencije nametanjem određenih uslova u pogledu zaposlenosti, opreme i sl. koje oni neće moći da ispune.
izvor: Slobodno trziste
Konzumenti piva napokon mogu biti spokojni, budući da je donet Zakon o pivu. Dakle nema više neprospavanih noći zbog nepostojanja Registra proizvođača piva, nema više straha od sopstvene iracionalnosti proizvođača piva zbog nedovoljne kontrole od strane Vlade, sada su svi problemi rešeni.
U izjavama ministra kao i obrazloženju predloga zakona navodi se da će zakon „podržati industriju“ i doprineti njenoj „konkurentnosti“, paralelno navodeći kako je Srbija „lider u industriji piva u okruženju“. Neverovatno kako nije uočeno da ove stvari nisu baš konzistentne, i da je vrlo moguće da je Srbija lider upravo zato što nije bilo pokušaja države da reguliše ovu delatnost, tj. donosi zakone. Ako je već industrija piva postigla takve rezultate i privukla značajne strane investicije, a da se država nije u to previše uplitala, možda bi bilo bolje i da tako ostane, umesto da se ova oblast opterećuje? Da ne govorimo da se radi samo o sigurnosti zaposlenja određenog broja državnih službenika na teret poreskih obveznika koji će voditi taj tužni registar proizvođača piva.
Kao i svaki drugi zakon, i ovaj ima pregršt korisnih definicija koje pomeraju granice našeg znanja, pa u čl. 4 možemo da naučimo da „točeno pivo jeste pivo koje se direktno toči potrošaču iz originalne ambalaže preko aparata za točenje“.
Zakonom je definisano i da proizvođač piva mora da dostavlja brojne informacije o svom poslovanju, tehničkim standardima, kapacitetima itd Registru proizvođača piva, iako su većina tih informacija već dostupne javnosti kroz finansijske izveštaje, berzanske prospekte (za otvorena akcionarska društva) koje sastavljaju same kompanije.
Međutim sve to nije ništa u poređenju sa sekcijom u kojoj se obrazlaže donošenje zakona, pa tako na strani 5 obrazloženja ima odeljak sa naslovom „Koji se problem rešava ovim zakonom?“ a da u samom tekstu nije naveden nijedan konkretan problem koji sada postoji osim što nema zakona kao takvog. Jedino što se provlači kao mogući problem jeste postojanje tzv. mini pivara, tj. preduzetnika koji se bave proizvodnjom piva, tako da razlozi za donošenje zakona se mogu nalaziti i u potrebi velikih kompanija da eliminišu deo konkurencije nametanjem određenih uslova u pogledu zaposlenosti, opreme i sl. koje oni neće moći da ispune.
izvor: Slobodno trziste
