Kad sam ja predavao za pasos, dosao sam oko 4 ujutro i bio negdje 10-ti na redu.
Kako je ko dolazio tako su pojedini azurni gradjani (uglavnom stariji penzioneri kojima je pasos hitno neophodan za svakodnevni izlet do pijace) novopridoslog strpljivo upucivali u strukturu reda: ko je prvi , ko je za njim i tako redom sve do kraja. I to se ponavljalo kako god koji novi pristigne, tako da su svi do pred pocetak radnog vremena znali napamet ko je koji po redu.
Medjutim, dzaba to sve. Kad je bilo negdje 20 do 8, svi su se stihijski u stampedu zgruvali na ulaz od stanice - kao da se radi o ulazu u Nojevu barku.
Policajac je morao nekoliko puta da intervenise da bi neko mogao da izadje, ili neko nekim drugim poslom (registracija auta npr.) da udje.
Kad bi se prozvao sledeci, zaista je ulazio onaj ko je bio na redu, ali bi se prethodno morao probiti kroz krdo stoke na vratima. Obicno bi izdigao ruke u kojima drzi papire i fascikle iznad mase (valjda da ih ne zguzva) i glavom razgrtao put nekoliko minuta dok uspije preci tih 5-6 metara od spoljneg obruca isturenih guzica pa do ulaznih vrata.
Ja sam sjedio na obliznjoj klupi sa kisobranom (posto je padala kisa) i nedugo po formiranju krda priupitao: "A sto ste se nagruvali tu na vrata da ne moze da se prolazi, kad se zna ko je koji po redu?" Negdje iz te mase koja se jos vise uporno zbijala na vrata kao da im se sa ledja pribliziva stampedo bizona, zacuo se istovremeno odgovor od nekoliko neidentifikovanih krestavih glasova: "Takvi smo mi Srbi!"
Sta se dalje desavalo, posebna je prica koju sam ispricao dva puta u zivotu: prvi put taj dan kad sam se vratio kuci i time kod svojih ukucana navukao na sebe etiketu osobe "kojoj se ne moze bas sve vjerovati", i drugi put poslije nekoliko dana u ponovnom pokusaju kod druge osobe dobio komentar: "E iebi ga sad, i ti ga precera!". Tada sam rekao sebi da cu o tome cutati sve dok se ne pronadje cudoviste iz Loh Nesa i ne pojave zmajevi i patuljci. Onda ce svijet mozda biti spreman da povjeruje i u moju pricu....
Elem, prilozicu ipak jedan snimak sa mobilnog telefona kojim sam tom prilikom napravio:
Na snimku se vidi ekran kompjutera na kome radi jedan od sluzbenika. Kao sto vidite, ispod ekrana su na velikom papiru napisane pet trojki "33333", a to je - kako sam vidio - sifra koju doticni "operater" treba da ukuca svaki put da bi nesto uradio.
Ukucavanje te izuzetno komplikovane sifre se odigrava uz glasno brojanje: "Jedan! Dva! Tri! Cetiri! Pet!" dok kaziprstom pet puta pritiska taster 3 na numerickoj tastaturi. U pauzama izmedju pritisaka i glasnog izgovaranja brojeva jezik se izbacuje iz usta i savija u najcudnijim oblicima. Kad se trojka pritisne i peti - poslednji put - sve najednom stane: pogled se prikuje za ekran, kaziprst raskrecene sake se zaustavi na pedalj visine od tastature pa saka izgleda kao kobac sto je pikirao neko pile na tastaturi, jezik se zamrzne u zatecenom polozaju, a u glavi otpocne da se odigrava neki komplikovani misaoni proces - bar bi se tako reklo po kretanju obrva. Nakon 15-20 sekundi te dramske pauze saka odjednom pikira na dolje i kaziprst pogadja tipku "Enter" snagom osrednjeg udarca cekicem.
Prva misao koja mi je od tog praska pala na pamet je bila: "Nemoj bas sad kad sam ja na redu da razvalis tastaturu!"
Pretpostavljam da je lako zakljuciti sa kakvim sposobnostima raspolaze doticno osoblje kada se sifra "33333" koju treba otkucati 900 puta na dan ipak ne moze otkucati bez konsultovanja velikog papira ispod monitora, pa ostavljam vasoj masti da dalje zamisljate kako su se stvari mogle dalje odvijati.... Ja ne zelim kroz to jos jednom da prolazim.
Re: Da li ste ustajali u 4 sata ujutru da čekate u redu 'broj' za lične karte i pasoše?
I tako dodatni trošak, opet sam morao da ih vadim jer su prethodni papiri koje sam koristio za izradu biometrijske lične karte stari 2 godine.