Vlada gura male privrednike u samoubistva

Paketu od 65 različitih taksi koje srpski preduzetnici već plaćaju, a što je tri puta više od broja taksi u većini evropskih i zemalja u regionu, tokom 2010. pridodato je još 17 novih dažbina uglavnom na lokalnom nivou.

burex: To i mene interesuje. Nije valjda da se neki idiot setio nečega takvog pa rek'o "Aaa, vi bi da gasite požare? E, pa neće moći ove noći! Plati pa gasi!"...

Srpsko preduzetništvo i dušebrižnici
14
04
2010

Da li možete da pojmite da su naši preci živeli u kapitalizmu? Beograd je krajem 30-ih godina prošlog veka imao oko 300.000 stanovnika i svi oni su mogli da vide i čuju reklame koje ih podsećaju da štede u štedionicama, investiraju u akcije, kupuju osiguranja i dr. U Zagrebu je još 1897. godine osnovano „Srpsko privredno društvo – Privrednik“ koje je delovalo kao nevladina organizacija sa misijom da školuje i pomaže u zapošljavanju mladih. Oni su školovali, stipendirali i zaposlili preko 35.000 mladih šegrta, preduzetnika i budućih privrednika širom kraljevine. Godina 30-ih HH veka u našoj zemlji je delovalo oko 900 banaka, a 1933. godine je izvoz nadmašio uvoz, iako je naša zemlja uglavnom prodavala poljoprivredne proizvode i stoku.

Taj razvoj je prekinut početkom Drugog svetskog rata. Posle rata, sve do ulaska u novi milenijum, sledi vremensko razdoblje nepovoljno po srpsko preduzetništvo ali i privredu. Biti preduzetnik, u doba Titove Jugoslavije (tzv. privatnik), je bilo teško ili gotovo nemoguće. Na primer, po svedočenju mog dede privatnika, bio je ograničen broj radnika koje možete zaposliti, poslovnih jedinica koje možete imati (samo jedna), a dažbine na zaradu su iznosile i do 80% a za zaposlene i do 125% neto plate, itd.

Srpska privreda je imala drugačiju vrstu problema. Pored toga što su se fabrike gradile na nelogičnim lokacijama, srpska privreda je zavisila od stanja u drugim republikama Titove Jugoslavije. Međutim, privredi je prevashodno falilo znanje. Novac je stigao putem kredita, ratne odštete, nacionalizacijom i drugim tipičnim metodama otimanja. Mnogo srpskih intelektualaca i stručnih ekonomista i biznismena je ubijen ili proteran od strane pobednika, pa su na čela novih preduzeća došli neki drugi ljudi. Pored toga što većina tadašnjih direktora nije imala znanja o strateškom i operativnom menadžmentu oni su morali da nauče da posluje u jugoslovenskoj verziji komunizma. Čest je slučaj da mašine i celokupna postrojenja nisu obnavljana od kada su uvezena posle rata. Nadalje, veliki broj radnika je zaposlen po političkoj direktivi iako za tim radnim mestima nije postojala potreba. Skroman broj naših preduzeća je uspevao da bude konkurentan sa onim u kapitalističkim zemljama, pogotovu početkom 80-ih godina.

U odnosu na kulturu i istoriju srpske nacije period komunizma i netržišnog poslovanja je trajao kratko ali posledice koje je ostavio danas su osetne.

Iz svega se može zaključiti da srpsko preduzetništvo ima tradiciju čak i u teškom periodu Titove Jugoslavije. Zbog toga je potrebno da se država odnosi prema građanima onako kako oni to zaslužuju u skladu sa njihovim tradicijama.

Zadatak države je da uspostavi fer pravila na tržištu koja važe za sve. Nedavno su se srpski odgajivači živine sa pravom bunili jer zbog naše birokratije i određenih „tehničkih problema“. Na primer u Republiku Hrvatsku nisu mogli da izvezu ni jedno pile, dok je iz nje uvezeno preko 100.000 pilića. Ovaj primer nije izolovan i sličnih u našoj privredi ima nedopustivo mnogo. Zaista vređa inteligenciju istina da je jedna mala kraljevina (pre 100 godina), uklještena među dve velike sile, u to doba gotovo nepismena, uspela da pobedi u „carinskom ratu“ a današnja Srbija prepuna „intelektualaca“ ne može da se izbori sa hrvatskim pilićarima.

Rešavanje problema bi počeli reformom državne administracije. Reforma državne administracije se ogleda u efikasnom i jeftinom državnom aparatu. Pored reformi koje su do sada sprovedene one moraju da se nastave. Rezanje suvišnih procedura i uspostavljanje jasnih, transparentnih pravila uz smanjenje volje pojedinaca. Država treba da ubira poreze i ostale dažbine realno. Potrebno je da preduzetnici ali i celokupna privreda sa državom ima kontakt posredstvom informacionih tehnologija i da gotovo celokupnu adminstraciju obavlja na taj način. Jeftinije je za poslodavce i jeftinije za državu a neuporedivo efikasnije i efektivnije. Izdojio bih reformu Agencije za privredne registre kao dobar promer da u Srbiji može da dela državna institucija nalik na zapadne.

Zar nije čudno što se osnovano pretpostavlja da su plate koje se finansiraju iz budžeta više, ne retko i nekoliko puta nego što su plate u preduzetništvu? Naravno zvaničnog podatka o platama u preduzetništvu nema, jer Republički zavod za statistiku ne obrađuje ove važne podatke. Preduzetnika i zaposlenih u preduzetništvu ima oko pola miliona što čini oko jedne četvrtine ukupnih zaposlenih u Republici Srbiji. Pitam se kako ovi ljudi ne zaslužuju da se statistički ne uzimaju u obzir?

Politika poreza i doprinosa na plate se mora promeniti. Za sve važi ista stopa poreza ali doprinose plaća isto onaj ko ima 1.000.000 dinara platu i onaj ko ima 158.000 dinara. Na taj način građani koji imaju nižu platu subvencionišu one koji imaju višu. Svi dobijaju istu uslugu tako da ne postoji razlog da oni koji imaju veće plate plaćaju više doprinose za zdravstvo. Skoro smo čuli najave o povećanju PDV-a i ukidanju doprinosa za najniže plate. Naravno da će ukidanje doprinosa na najniže plate naići na odobravanje preduzetnika jer će olakšati poslovanje. Međutim, to nije praksa u modernim ekonomijama i to neće doprineti razvoju.

Nadalje, reforma visokoškolskog sistema treba da ima kao jedan od ciljeva izučavanje i obrazovanje iz oblasti preduzetništva. Na relevantnim državnim univerzitetima se ta oblast ne izučava ili izučava u skromnom obimu. Preduzetnicima je izuzetno potrebna logistika u naučno-obrazovnim institucijama države. Ne samo na univerzitetima već i u osnovnim i srednjim školama. Školarce je neophodno učiti osnove o funkcionisanju ponude i tražnje. Treba da imaju osećaj o tome koliko novac vredi.

Srpskom preduzetništvu, zaključio bih, ne trebaju „dušebrižnici“ koji će da ih štite od „surovog“ i „zlog“ kapitalizma, već reforme državne administracije, nova liberalna politika o porezima i doprinosima, ukidanje taksi koje nemaju svrhu i reforma (visoko)školskog sistema. Dakle, ne treba „milostinja“ već fer pravila igre.

dažbine na zaradu su iznosile i do 80% a za zaposlene i do 125% neto plate