Zasto tesko ziveti u Beogradu po svaku cenu ako se ima neuporedivo bolja alternativa?!

Sceka: Postavio sam mojim pokojnom roditeljima to pitanje jos dok sam bio u osnovnoj skoli! Cale je posle rata politicki rasporedjen u Vojvodinu i tamo je upoznao moju kevu koja je bila clan rukovodstva AFŽ'a za Vojvodinu (Antifašistički Front Žena ' izgovara se A FE ŽE!) uzeli se i ziveli i radili nekoliko godina u Sivcu pa onda presli u Beograd gde sam se ja kasnije rodio (1958.g). Cale je '41. godine sa 17 godina bio politicki sekretar cete u ratu i tako dalje... Beograd je posle rata (Drugog Svetskog Rata) naj**o od Partizana, pobijeno je sve sto je valjalo, na silu su izbacili sve sa Dedinja i uselili Zasluzne Partizane. Nisu seljaci (ne pogrdno nego kao odrednicu porekla) izbacili Beogradjane iz Beograda nego Zasluzni Partizani, ne samo izbacili nego cak i fizicki likvidirali, kao sto su uradili i sa skoro celom "Srpskom Inteligencijom". Ali opet to je neka druga prica... Da pitao sam roditelje o tim i mnogim drugim stvarima... Zato i znam te neke stvari iz prve ruke...


Pozdrav!

Isak666: ^^
Ajd' ne troluj.
Tempo? Wtf?! Kakve to veze ima sa temom?!

Isak666: Nije ti ovo FB chat da mi se obracas, nego forumska diskusija :))

Ovaj: @ d.vader

E, a je l' su ti tvoji tokom rata mozda malo potkazivali crvene, saradjivali sa Nemcima, bili nedicevi oficiri, ubijali ljude na Banjici i Autokomandi ... i tako to ... ili su posle rata pobijeni onako iz cista mira?

Cela Srbija prekrivena stratistima gde su likvidirane antipartizanske snage

http://www.novosti.rs/upload/i...9/06jun/0806-b/dru-Bagdala.jpg

Krusevac, krst na Bagdali, gde se nalazi i spomen ploca: ''Pripadnicima Rasinskog i Jastrebackog korpusa koji su pali u borbi protiv okupatora Kraljevine Jugoslavije, kao i svim cestitim Srbima i svestenicima koji su posle rata zajedno sa cetnicima pobijeni na ovom mestu od strane komunistickih zlikovaca'', (slike Vojvode Dragutina Keserovica i Djenerala Draze Mihailovica)

LJUDSKO je pravo i na dostojnu sahranu. I obeležavanje grobnog mesta. Kultura jednog naroda, a posebno kultura sećanja, može se sagledati i preko našeg odnosa prema mrtvima. Posebno prema onima koji su nastradali u ratnim sukobima, odnosno u unutrašnjim obračunima, kao što su oni, koji su kao poražena strana nastradali na početku uspostavljanja nove revolucionarne vlasti 1944-1945. godine.
Brojni su razlozi koji su naveli pobednike, da se u tzv. divljim čišćenjima, surovo obračunaju sa svojim stvarnim ili pretpostavljanim protivnicima, označenim kao „neprijatelji NOP“, „saradnici okupatora“, „reakcija“, „narodni neprijatelji“ i „domaći izdajnici“. Ako veliki broj streljanih nije mogao da se podvede ni pod jednu od ovih kategorija koje su pobednici na svoj način tumačili, onda je označen kao nosilac starog nenarodnog režima.
Te surove likvidacije i zločini antifašista pravdani su brojnim razlozima od političkih, vojnih, pa do najobičnije osvete i mržnje koju su pobednici nosili sa sobom ulazeći u gradove i sela kao oslobodioci. Hiljade građana Srbije likvidirano je bez suđenja. Mnogima su presude iskonstruisane i napisane posle njihove likvidacije. Neki su stvarno suđeni u velikim procesima uz bučnu propagandu i dovođenjem svedoka iz naroda („Narod mu sudi“). Naravno da je bilo i onih koje nijedan, pa ni partizanski sud, nije mogao da pomiluje zbog svojih stvarnih zločina tokom okupacije, ali većina je onih koje ni najnepravedniji sud ne bi mogao da osudi, niti da im nađe stvarnu krivicu.
Ono što nas zanima ovde, nije utvrđivanje krivice niti stepena vinosti ili nevinosti, već činjenica da većina porodica čiji su članovi streljani, nikada nisu dobile ni, kakve-takve presude, a mnogim streljanim ne zna se ni grobno mesto.
Gotovo čitava Srbija je prekrivena manjim ili većim stratištima - mestima gde su antipartizanske snage likvidirane.
Svaki grad, ili veće mesto u Srbiji, nosi u sećanju takvo mesto: Slavnik pored Leskovca, Metino brdo kod Kragujevca,Vistad u Valjevu, Banjica, Lisičji potok i mnogobrojna druga mesta u Beogradu, Kraljevica kod Zaječara, Dečani na Kosovu, Bubanj kod Niša, Paraćin, Šabac i mnoga druga mesta.
Ponekad, to su bila ista mesta na kojima su stradali partizani ili njihovi simpatizeri, gde su pogubljeni Jevreji, pripadnici pokreta otpora Dragoljuba Mihailovića, ali i obični seljaci i građani koji su kao taoci uzimani za surove nemačke odmazde. U većini slučajeva streljanja su vršena u mestima izvan gradskih naselja.
Ne postoji sistematično istraživanje ovih lokacija. Pisani tragovi o tome su do današnjih dana pažljivo skrivani. Većina tih mesta ni na koji način nije obeležena, sem ponegde, što su uradile porodice ili lokalni odbori pojedinih stranaka.
Institut za savremenu istoriju, koji prednjači u istraživanjima događaja na kraju Drugog svetskog rata i „Večernje novosti“ pokreću akciju otkrivanja lokacija stradanja i njihovog dostojnog obeležavanja.
Ne ulazeći u utvrđivanje krivice žrtava, smatramo da je elementarno pravo i naš civilizacijski odnos prema nastradalima da se takva mesta obeleže, a da nadležni organi pokažu minimum razumevanja za ovakve napore.
Narednih dana će „Novosti“ čitaoce upoznati o ovim lokacijama, načinima na koji su zlodela izvedena, koristeći dokumenta, iskaze svedoka i familija, spiskove pogubljenih... i stvarno stanje na terenu.
To je jedno novo suočavanje sa prošlošću i istinom. Može biti bolno, ali i otrežnjujuće. I za srpsku politiku i za srpske međusobne odnose, i za srpsku mirniju i čistiju sutrašnjicu.

Dr Momčilo Pavlović,
direktor Instituta
za savremenu istoriju

„VEČERNJE Novosti“ i Institut za savremenu istoriju pokrenule su akciju za pronalaženje tajnih grobnica u Srbiji u kojima je zakopano na desetine hiljada Srba, „državnih neprijatelja“, „saradnika okupatora“, „domaćih izdajnika“ ali i Nemaca, Mađara....
Seriju tekstova nastavljamo sa Zaječarom. Sa gradom koji je prvi oslobođen u zemlji od strane Crvene armije, već u septembru 1944. godine i koji je tako, prvi i osetio svu „revolucionarnu pravdu“ oslobodilaca...
Po unapred pripremljenim spiskovima političkih komesara, po oslobođenju je likvidirano oko stotinu viđenijih ljudi Zaječara, Boljevca i i okoline.
- Nudimo istorijske izvore i mogućnost da se rekonstruišu događaji i pronađu lokacije na kojima su žrtve pokopane. Tu prestaju naša ovlašćenja - rekao nam je dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju. - Na potezu je zatim država i nadležni organi da obeleže ta mesta da bi eventualno moglo da dođe i do otkopavanja i ekshumacije.