Jos jedna naucna laz vladara iz senkeTriceratops je dugo bio najpopularniji dinosaurus, ali će sada biti uklonjen iz knjiga. I to je odavno trebalo učiniti, kažu sada zvanično ovi "poznavaoci dinosaurusa". Bar jedan mali naučni korak u otkrivanju ove velike laži.
Iako su dinosaurusi, po tumačenju naučnika, "izumrli još pre 65 miliona godina", a njihovi fosilni ostaci rasuti po čitavom svetu, sve do sredine 19. veka njihove neobične kosti niko nije primetio. Ili bar o tome nije ostavio nikakav pisani trag. Da prodaja ovih "kostiju" muzejima nije postala unosan biznis, dinosaurusi verovatno ne bi ni postojali, jer piroda ovakve biološki neodržive monstrume sigurno ne bi stvorila.
Muzejske postavke sa kostima dinosaurusa, tačnije rečeno sa maketama "njihovih" kostiju, u SAD su postale nakon Drugog svetskog rata veoma atraktivne. Poznati prirodnjački muzej Smitsonijan posvetio im je čitavu salu.
Zbog toga je 2000–te godine povodom jedne takve medijski veoma promovisane izložbe, jedan gnevni Amerikanac uputio pismo javnosti aludirajući da se iza popularisanja dinosaurusa nalaze “zaverenici”, pri čemu je mislio na vodeće porodice današnje globalne oligarhije. U tom svom apelu ovaj američki “ludi revizionista”, kako je sebe nazvao, napisao je sledeće:
“Da, istina je, pri našem Nacionalnom prirodnjačkom muzeju Smitsonijan, tačno u srcu Vašingtona, plaćena našim poreskim dolarima, postavljena je čitava izložba posvećena isključivo i samo dinosaurusima. Koliko je hrabrih američkih sisara prolilo svoju toplu krv za ovu zemlju i njene vrednosti kako bi danas mi bili primorani da podignemo spomenik gušterima - koji čak nisu bili Amerikanci i to u središtu naše nacionalne prestonice? Kako je američka vlada dozvolila stvaranje jedne takve monstruoznosti? Šta je u njima tako značajno za američku politiku i za američke vrednosti?”... “Mi, ljudi smo bili pobednici u surovoj borbi prirodne selekcije, ali sve što ovih dana slušamo su priče o gušterima I naučne žalopojke o tome kako su isčezli. Ne vidim ni jedan muzej posvećen ptici dodo, a i ona je isčezla. Koliko vrsta šuma i razne vegetacije, kao i mnoge zivotinje koje su isčezle sa lica Zemlje – ali o tome nema holivudskih filmova, čitave industrije igračaka a kamoli čitavih TV serijala, reklama za veliki BBC serijal o dinosaurusima..." Da li i vi verujte onome što prikazuje BBC?
Vrlo brzo preko Internet foruma usledio je i jedan zanimljiv odgovor izvesnog Grega Hajnriha, koji je opisao svoju nedavnu posetu pomenutoj izložbi u Smitsonijan muzeju. Hajnrih kaže da ga ne zabrinjava toliko sama izložba, koliko činjenica u koju se uverio prilikom posete, a to je da su sve izložene “kosti” u stvari bile veštački napravljene makete od staklenog vlakna i to baš u “korporativnim“ fabrikama porodica koje vladaju svetom. Naravno, misli se na fabrike povezanog korporativnog medjunarodnog kartela koji kontroliše proizvodnju staklenog vlakna (fiber-glasa). Ono što je još gore, tvrdi Hajnrih, to je da ne postoje nikakvi stvarni dokazi o nekadašnjem postojanju takozvanih dinosaurusa. "Makete od staklenih vlakana, gline i gipsa ne mogu biti dokaz o biološkom stvaranju ovakvih životinjskih formi".
Ako neko tvrdi da je netacno da dinosaurusi nikad nisu postojali neka se zapita da li je video kompletan kostur dinosaurusa od pravih kosti?? Ili je video samo pojedine kosti a ostatak je od gipsa ili drugih nakalupljenih materjala !!! Ili slepo veruje lazljivim naucnicima i njihovim izmisljotinama.
Pitam, a šta je sa originalnim kostima? Gde se one čuvaju, ako ne u muzejima i zašto su umesto stvarnih kostiju dinosaurusa napravljeni njihovi modeli? Pa, verovatno zato što tih "originalnih" kostiju i nema.
Ako su dinosaurusi izumrli pre 65 miliona godina, a njihove kosti “preživele” u fosilnom obliku sve do 19. veka zašto one i dalje ne bi stajale u izložbenim halama gde su potpuno zaštićene od kiše, sunca, vetra…? Postoje li uošte kosti dinosaurusa ili je čitava priča o njima samo jedna puka izmišljotina, i perfidno plasirana priča sa nekakvim “naučnim “ istraživanjima kako bi se od dinosaurusa i njihovih “kostiju”, knjiga, filmova, TV serija i igračaka napravio dobar biznis, a ljudi i deca sluđivali u svojoj percepciji Prirode?
Sagledajmo ono što znamo o dinosaurusima malo realnije.
DINOSAURUSI SU PRVO OPISANI , PA TEK ONDA “OTKRIVENI”
Termin “dinosaurus” je prvi upotrebio engleski prirodnjak ser Ričard Oven kada je klasirao imenom “dinosauria” grupu velikih guštera. Učinio je to na jednom dvočasovnom predavanju 1842. koje je privuklo tada veliku pažnju posetilaca. Oven je, zapravo, samo izneo svoju teoriju o mogućem postojanju čitave klase ogromnih guštera u kojoj bi bile vrste koje je on nazvao: Megalosaurus, Iguanodon i Hileosaurus. Svi su tako dobili zajedničko ime “strašni reptili” ili “zastrašujuće veliki reptil”– na grčkom “deinos sauros”. Svaka od pomenutih vrsta je bila teorijski poznata samo na osnovu fragmenata uzoraka kostiju ili zuba nekih životinja od kojih su neki uzorci bili veoma veliki.
Ovaj termin je tako prihvaćen 1854. kada je prilikom jedne naučne ekspedicije u dolini reke Misuri, u SAD , koju je predvodio Ferdinand Vandiver Hajden. Hajden je otkrio jednu malu skupinu izolovanih velikih zuba koje je dve godine kasnije naučno opisao paleontolog iz Filadalfije Jozef Lijdi u jednom svom stručnom protokolu (Proceedings of the Academy of Natural Sciences of Philadelphia."). I, naravno, povezao ih sa teorijom Ričarda Ovena i dinosaurusima.
Tako su dinosaurusi već postali deo naučnih teorija, iako njihovi kompletni skeleti zapravo nikada nisu otkriveni, ali je ideja da bi se kosti mogle "otkriti" (i skupo prodati muzejima), već počela da se rađa u glavama nekih prirodnjaka i kasnijih lovaca na kosti.
Danas se tvrdi da su delovi skeleta (bolje reći delovi velikih kostiju nekih životinja) prvi put nađeni u SAD u delu Garden Parka na područiju Kolorada, i u regionu Como Bluff u Vajomingu, kasnih 1870-tih. Pre ovoga niko na američkom kontinentu, u čitavoj njegovoj istoriji dok su tu živeli i Indijanci, nije naišao na ove velike okamenjene kosti. Ali, nakon saznanja da su takve kosti (odnosno delovi kostiju) mogle pripadati velikim reptilima koji su naučno već klasifikovani kao dinosaurusi, krenula je žestoka borba da se one što više "razotkriju" . I nastao je prvi naučni juriš na kosti donosaurusa. Ovaj juriš je prvo krenuo na područiju Severne Amerike, da bi se kasnije proširio i na druge delove sveta. Prvi veliki tragači na velike kosti su u to vreme bili Edvard Drinker Koup i Otinijel Marš, obojica uticajni paleontolozi sa Jejl Univerziteta.
Koup i Marš su krenuli u lov na kosti dinosaurusa kao partneri, ali je partnertsvo brzo prestalo i oni su postali ljuti protinvici. Svaki od njih je imao svoje ljude, plaćenike na terenu, koji su imali zadatak da lociraju određene kosti i dopreme ih na određeno nalazište. Da dobro ste pročitali - kosti su prenošene na određene lokacije, a njihovi ljudi su se sukobljavali i međusobno čak špijunirali. Svi su bili u stvari i dobro naoružani lovci, pa nije na odmet zaključiti da su neke kosti možda bile veoma sveže ulovljene sa nekog na primer bizona ili krokodila.
Prvi rat lovaca na kosti vodio se uglavnom oko rejona Hadonfilda u Nju Džersiju. Ovaj deo je bio bogat laporom, i to je supstanca nalik glini i veoma je bogata mineralima. Lapor je krajem 19. veka korišćen kao djubrivo u poljoprivredi, pa su vršena stalna njegova iskopavanja iz ležišta nekadašnjeg mora nazvanog Cretaceous. Tako se dvostruko yaradjivalo i iskopavanjem gline a i laziranjem kostiju dinosaurusa. Naravno veliki muyeji i potplaćeni naučnici nisu imali ništa protiv laziranja jer su muzeji jako puno zaradjivali od takvih "kostiju" dinosaurusa.
Kada je 1858. otkriven nekakav skelet koji je naučno opisan i klasifikovan kao Hadrosaurus foulkii, Akademija Prirodnih Nauka u Filadelfiji poslala je letak radnicima tražeći od njih da odmah pozovu Akademiju čim ašovom zapnu za neku kost. A oni su veoma često na nešto zapinjali. Za "lovce na kosti" bio je to znak da se "kosti dinosaurusa" nalaze baš tu rasute u velikoj količini. I Koup i Marš su se grozničavo sukobljavali ko će ih više pokupiti.
Drugi rat vođen oko kostiju 1910. uključio je Barnuma Brauna iz Iz Američkog muzeja prirodne istorije u Njujorku i C.H Sterberga iz Geološkog nadzora Kanade. Vejn Grejdi u svojoj knjizi “Projekat Dinosaur “ je zapiso i sledeće: “Sternberg je od Koupa naučio koljački lov na kosti. Koup i njegov rival Marš, profesor paleontologije na Univerzitetu Jejl (Podsetimo i na činjenicu da je Univerzitet Jejl poznat po svojim tajnim masonskim družinama, od kojih se jedna naziva "Lobanja i kosti") vezani su bili u onome što se nazivalo “ratovi kostima” ili koštani ratovi kroz čitav peiod 1870 tih do 1880 tih. To je bilo žestoko naučno rivalstvo koje je iziskivalo neke od najpodmuklijih trikova u istoriji nauke, ali je takođe nagomilalo čudesne kolekcije fosila… Drugi veliki pohod na dinosauruse odigrao se u pustarama Reke Crvenog Jelena u Južnoj Alberti”.
Ako su svi ovi naučnici bili opasni lovci na novac i služili se takvim podmuklim radnjama kako bi skupili što više kostiju koje su kasnije prodavali državnim muzejima, treba li im uopšte verovati da su sve te kosti zaista ostaci životinja koje su izumrle pre 65 miliona godina? Ko uopšte može da zna i na osnovu čega da je Zemlja toliko stara? Nije li ovo još jedna smicalica naučnog establišmenta iza koga stoji novac, i koji nam nameće ideje o ogromnom svemiru, ogromnim zvezdama, galaksijama, evoluciji koja se meri milijardama godina i sl. A u suštini ništa se u stvari ne može dokazati. Sve je teorija.
U stvari, pre 1800-te godine prema World Book Encyclopedia, niko nije znao za postojanje dinosaurusa odnosno ogromnih guštera koji su izumrli pre 65 miliona godina.
Kako je moguće da nikome u drevnom Sumeru, u Egiptu, u drevnoj Kini ili Americi crvenokožaca nije palo na pamet da ostavi neki crtež ili belešku o nekoj pronađenoj velikoj lobanji ili kostima ili čak oslika u kamenu ogromnog guštera? Naravno, sve ove priče o ogromnim stvorenjima našle su svoje mesto u bajkama i mitovima koji su se generacijama prepričavali i služili su za zastrašivanje. I u njima su bile slike strašnih aždaja i zmajeva i krilatih demona i sl.
Može li se danas na Zemlji naći neki živi stvor velikih kostiju? Naravno da može. I danas ima ogromnih ljudi (pojedinaca) ogromnih krokodila, nosoroga, kitova…
Šta je u stvari bio pomenuti Hadrosaurus foulkii koji otkopan u Hadonfildu u Nju Džersiju? Bio je to u stvari “dokaz” za postojanje dinosaurusa, onakvog kakav je opisan osam godina pre toga u knjizi “Značaj pronalaska Hadrosaurusa: Dokaz da su dinosaurusi stvarni”.
Naučnici su tako godinama sastavljali i sastavljali lepkom razne koske i koščice ko zna kojih sve životinja mešajući ih i konstruisali su nekakvog dinosaurusa koji je imao karličnu strukturu ptice, hodao je uspravno na dve noge, bio je višlji od kuće, a prednje ručice su mu bile poptpuno zakržljale i navodno su služile samo za držanje hrane. Pogadjate frankenštajn kostur jer je sastavljen od velikih kostiju raznih velikih zivotinja.
Hadrosaurus foulkii navodno je ovako izgledao
E, sada pod dva kako možete da zamislite da je Priroda stvorila ovo nezgrapno stvorenje, ogromno i teško, sa tako zakržljalim prednjim “ručicama” sa kojima teško da bila šta može uhvatiti, a da se ne preturi na nos, onda se svakako možete zapitati: kako je danas priroda mnogo mudrije napravila živa bića tako da su apsolutno sva veoma funkcionalna kada sebi treba da pribave hranu..
Po zakonima fizike svi ovi dinsaurusi ne bi mogli ni da hodaju jer bi bili van balansa. Priče o tome kako su ove životinje bile veoma brze i okretne plasiraju se u lakovernu javnost samo kao test inteligencije za one koji ih olako prihvataju.
Period od 100 000 godina je jedino što se analizom ugljenika može utvrditi (i sve u sebi ima ugljenik), pa se zato i naturaju priče o stotinama miliona godina od njihovog nestanka. U stvari, nemoguće je dokazati na bilo koji način koliko je Zemlja stara. Tako su i dinosaurusi teorija koja se ničim ne može dokazati.
Radiometrijska istraživanja su pokazala da mnogi fosili za koje se verovalo (po teorijama raznim) da potiču iz neke davne prošlosti, u stvari nisu tako stari. To je mnoge naučnike razočaralo i pokvarilo im sjajne teorije. A ovih teoretičara su puni univerziteti.
Mnogi ljudi veruju da su stene na Zemlji veoma stare i da se radiometrijska merenja mogu izvršiti veoma precizno, ali nije tako i o tome je pisala u svojoj knjizi “Completing The Picture, A Handbook On Museums And Interpretive Centres Dealing With Fossils”, dr. Margaret J. Helder. U stvari, ne može se tačno izmeriti ni starost stenja, ni okamenjenih kostiju.
POD KOJIM OKOLNOSTIMA SE ORGANIZAM OKAMENI
Mnogi fosili “dinosaurusa” su nađeni plitko ispod zemlje. Postavlja se pitanje ako bi današnja životinja tu uginula (mnoge imaju potrebu da se pred smrt same ukopavaju i skrivaju) da li bi to moglo da se pretpostavi da je stari fosil?
Pod kojim okolnostima bi čitavi organizmi mogli ostati netaknuti, a okamanjeni? Takvi organizmi bi veoma brzo morali da budu zatrpani velikom količinom sedimenta koji se brzo stvrdnjava u stenu. Takve okolnosti nastaju samo u katastrofičnim situacijama, ali pri tom sediment mora biti veoma fine strukture kako bi se koštani ostaci do detalja sačuvali uobličeni. Geolozi tumače kako su glinena ležišta rezultat taloženja finih čestica koje se tu talože u mirnoj vodi. Ukoliko se organizmi nađu zatrpani nakon katastrofičnog događaja, oni će, ipak, pre istruliti i potpuno se raspasti pre nego što nastane proces litifikacije odnosno okamenjivanja.
Izvesna Dr. Mary Schweitzer je čak našla kost T rex-a sa delovima mekog tkiva. I to je plasirano u naučne krugove kao “veliko otkriće”. Kako je tkivo moglo da opstane 68 miliona godina?
U stvari čak i najranija “otkrića “ dinosaurusa se baziraju na prostom mešanju kostiju različitih životinja, kao što su krokodili, aligatori, iguane, žirafe, slonovi, goveda, kenguri, nojevi, ptice mo, delfini, kitovi, nosorozi itd.
Kada mešavina svih ovih kostiju nije dovoljna da se stvori pretpostavljena izumrla vrsta, tu je plastelin, gips ili glina i staklena vuna pa se može popuniti nedostajući deo kosti zgloba ili lobanje. I razni kalupi se za to primenjuju. Zapravo sve što se danas nalazi u muzejima o dinosaurusima je izašlo iz kalupa.
Izvesni Kris Mek Gouen je napiso i zanimljivu knjigu- priručnik za decu na 144 stranice sa detaljnim uputstvima kako da od pilećih kostiju napravite maketu dinosaurusa.
SLEPLJENE KOSTI I GIPSANI KALUPI
“Žurnal paleontološke tehnike” iz jula 2008 doneo je tekst pod naslovom: Dinosaurus prevare i “Frankenštajni”: Kako razlikovati lažne i prave fosile kičmenjaka?” U tekstu su navedeni brojni primeri kako su veštački spojene mnoge kosti dinosaurusa po muzejima, slepljenje lobanje i sl. I sve to se raznim istraživačkim tehnikama, kao i snimanjem X zracima lako može otkriti. Autori upozoravaju da su sve kosti po muzejima modeli, da su većim delom same kosti u suštini - lažne.
Oni su tako želeli svojim radom da upozore muzeje da ne kupuju ove lažne kosti, jer one ne potiču od dnsaurusa. Ali, da li to muzeje koji na ovim izložbama uzimaju velike pare uopšte zanima?
Da li vas zato čudi što se i u Srbiji, kojom danas nesmetano vlada belosvetska satanistička mafija, u Svilajncu upravo gradi Park dinosaurusa? I tuda će uskoro ići sve djačke ekskurzije i roditelji će darivati ovoj mafiji lepe pare za "edukaciju" njihove dece.
Školska deca se danas širom sveta već masovno vode u muzeje sa maketama dinosaurusa gde im se od malih nogu servira priča o njihovom postojanju nekada davno na Zemlji i pravi im se iluzija o tome kako je život na Zemlji nekada izgledao. Izgledao je tako grozno da smo danas srečni što živimo u ovakvom svetu - mnogo lepšem.
S obzirom da su obrazovanje, mediji, izdavačka delatnost, ali i nauka oduvek bili u rukama male bogataške elite, nije teško zaključiti čemu ova prevara još služi, osim za ubiranju novca. Sastavljanje dinosaurus forme , nije samo igra sa našim shvatanjem “nesavršene Prirode” , već predstavlja tipučnu satanističku mentalnu manipulaciju. Jer, po satanističkoj filozofiji Bog nije savršeno stvorio ovaj svet, on je pun mana i grešaka, pa se proces stvaranja sada nalazi ponovo u rukama Prosvetljenog čoveka (Iluminata) , koji je stvoren po Božijem liku sa ciljem da nastavi veliki posao. Zato Čovek (misli se na na malu izopačenu naučnu elitu pod kontrolom Iluminata) ima " Bogom dato pravo" (annuit coeptis) da spaja molekule i atome (nanotehnologija i genetski inženjering) koji se u Prilorodi nikada ne bi spojili.
U stvari, globalni svet bez granica sa izmešanim narodima i rasama i jezicima i jedinstvenom verom i novcem kao vrhovnim bogom samo je još jedna Kreacija istih umova, spremnih da svuda oko sebe seju iluziju koja naivnima zamagljava pravu sliku sveta. U toj “magli” manipulacje su sastavni deo masovnog omamljivanja ljudskog uma sa ciljem da se ljudima što više pokrade rad i njihovo stvaralaštvo, kao i da se spreči njihovo slobodno umovanje. Zarobljeni umovi stvaraju samo ono što im vlastelin naloži i što je njemu potrebno.
Pričom o dinosaurusima, gomilom igračaka i filmova koji se deci od malih nogu plasiraju, stvara se kod njih spremnost da prihvate ružno i nefunkcionalno kao lepo i korisno, da im male dinosaurus rugobe ukrašavaju spavaće sobe, dok se istinske kreacije Prirode nameću kao opasnost od koje se treba čuvati. Nije ni čudno da deca danas imaju strah od domaćih životinja, (na primer uličnih pasa - "jaooo, psi lutalice!") a rado u kući imaju kao surogat ljubimca plastičnog psa ili dinosaurusa? (Da, da... Plastika se takođe pravi u "korporativnim" fabrikama).
Odvajanje dece od stvarnosti znači stvaranje (ne)humanih robota koji će funkcionisati samo u određenom sintetičkom okruženju i praktično neće biti sposobni za samostalan život i rezon. Oni će se od malih nogu mentalno modelirati tako da se uklope isključivo u interes neke privatne korporacije čiji će biti funkcionalni šraf i potrošač na tržištu preplavljenom tričarijama. Sloboda , pa samim tim i prirodno okruženje, biće za ove ljude nepoželjni i izazivaće kod njih paničan strah. Pogledajte sobu svoga deteta i osmotrite u kakvom sintetičkom i iluzionističkom svetu ono raste.
Ovako tekst u najmanju ruku izgleda neozbiljno. K'o da ga je pisao mali Djokica.
