Zašto ljudi precenjuju sebe.
Ovo je pitanje na koje su mnoge discipline pokušale da daju odgovor (filozofija, antropologija, psihologija, psihopatologija,
psihijatrija, itd.). Ali je to važno pitanje, koje se tiče svakog od nas ponaosob, i može biti predmet i neke vrste javne diskusije (MadZone tipa).
Koliko znam, sve se svodi na tezu da postoji "zdravo" precenjivanje sebe i patološko.
O patološkom ne bih govorio. Ali zdravo precenjivanje sebe je, po novijim psihološkim istraživanjima, na neki način apriorno, odnosno ugrađeno u naš CNS (centralni nervni sistem) a iz razloga što navodno potkrepljuje optimizam, samouverenost, samopoštovanje, aktivizam, itd, i donosi manje stresa, a što sve kao posledicu izaziva proces samonagrađivanja (to jest osećaj prijatnosti i zadovoljstva, dobro raspoloženje, vedrinu, ornost). Zbog toga su takve ličnosti navodno zadovoljnije, zdravije, duže žive (=manje stresa).
Zdrav magarac je bolji od bolesnog, ali i zdrav magarac ostaje magarac. A onaj ko sebe precenjuje sigurno nije mudar, jer nije u stanju da uvidi i prizna svoje greške, pa time ni da ih ispravlja i usavršava se. Takođe, u stalnom očekivanju povoljnih ishoda čovek sa idealizovanim Ja nije spreman na neuspeh i razočaranje, ne ume da crpi korist iz kritike okoline i ne ulaže dovoljno u pripreme koje bi predupredile neuspeh.
Dakle, magarac uvek ostaje magarac, a mudar čovek može biti samo onaj ko sebe REALISTIČKI procenjuje, odnosno uspešno se bori protiv narcističkih i ostalih samoprecenjujućih poriva u sebi.
Moje pitanje je sledeće:
Da li je bolje živeti u (većim ili manjim) iluzijama ili se truditi biti maksimalno realističan i objektivan.
Da li je važnija istina o sebi ili inscenirano lično zadovoljstvo ("sreća")?
 |  |
 |
