Vidi Branimire, kavge, podmetanja, ogovaranja, sve je to prisutno manje ili više, skoro uvek, skoro svuda. Uglavnom se slažemo, osim za ono o menadžmentu, nisu ni zaposleni cvećke, prepliće se to. Nego, druga je stvar u pitanju. Ovo je ipak malo ozbiljnije. Ne možeš da gaziš po nečijem dostojanstvu, da se ponašaš kao poslednji džiber i misliš da su ti zaposleni veverice. Ne možeš da šutiraš, nisu to krompiri, da gaziš kao bubašvabe, to su ljudi. Ili možda možeš.
Ok, naravno da igra može da bude gruba, ali postoje neke granice i pravila, neki zakoni pisani i nepisani. Prosto me užasava kada vidim tako nešto, pa se zapitam, šta je tim ljudima u glavama, boje li se Boga ili kosmičke pravde? Dobro, to je malo bzvz, ali onako na prvu pomislim, kako mogu drugim ljudima da pogledaju u oči posle svega? Posebna priča su zaposleni. Ako se plašiš da digneš glas, to nije za pohvalu, ali može da se razume. Međutim, ako ti ćutiš danas kada ti ne gori pod nogama, ko će sutra da digne glas kada tvoja koža bude na šiljku?
Ne znam, nisam pametan. Trenutno mi je jedino važno to, da sam se malo smirio posle desetak dana oluje.
Sta da ti kazem Bradzore, jedan moj kolega koji se specijalizaovao u bankarskoj struci je promenio poznatu banku upravo zbog toga o cemu pricas. Ako uslovi dozvoljavaju, radi manje stresa, uvek je bolje potraziti resenje na drugom radnom mestu.
