Prazni rafovi u Nemačkoj

Koliko sam ja mogao da vidim, uglavnom se prodaje uvozni pasulj i to iz Kine, Kirgistana i još nekih zemalja.
Teško je naći domaći a i ako ga nađeš on još skuplji?
Da li je u pitanju uvoznički lobi ili neki drugi ne znam ali činjenica je da je nekad narodna hrana u Srbiji postala luksuz.

Aj što je luksuz nego što je kvalitet nula.
Već mi se par puta desilo da je na oko lep a posle, em nikako da se skuva a kada se skuva nema one slasti i mirisa pasulja na kome sam odrastao i koji mi je uvek bio najomiljenija hrana.
Kao da jedem ping pong loptice.

Ja više volim da pravim od njega prebranac, ukusniji je od nauke?
Šalu na stranu, ali teško je naći dobar suljpa. Možda tvoja žena ubacuje sodu bikarbonu da bi ga omekšala ali činjenica je da nema , već navedeno, tetovca, gradištanca. Nema naših sorti na kome je Srbija preživela i WWI.
Imao sam svojevremeno komšinicu, baba Zagu, poreklom iz Leskovac, i tamo su ona i njen muž imali kuću u kojoj su bili letom a zimi u Bgd.
E, kada mi ona spremi njen domaći pasulj i to tako što napuni sušene paprike a pasulj prvo skuvan a onda tako napunjene paprike sa pasuljem poređa na dimljena rebarca pa zapeše u rerni.
Šta da ti kažem, evo zabalavio sam tastaturu od pomisli na taj ukus. A na kraju, uz njega mi servira ljute papričice, ajvar i pinđur.
Gde takav ukus naći kada sve uvozimo i to nema taj ukus jer povrće vuče ukus iz podneblja.