BusPlus - novi sistem karata za prevoz u BGD-u

Ljudi su postali krajnje i brutalno razmaženi i za svaki luksuz misle da im je neophodan i čak štaviše da drugi treba to da im obezbedi. Ali su takođe postali i kranje sebični i nehumani u svojim razmišljanjima da sve mora da se plati.

Ja sam svoje dete tramvajima i peške kilometrima nosio do dečije bolnice (sa uputom lekara) na rukama kada se naglo razbolelo, jer mi auto nije bio tu u tom trenutku, a dom zdravlja nije imao ni pomisao da treba da mi obezbedi prevoz. I nisam se žalio nikome niti vidim potrebu za time jer sam eto sve mogao i sam. Ali karte za prevoz tramvajima i autobusima nisam platio i baš bih voleo da vidim da neko proba da me izbaci iz prevoza sa bolesnim detetom.

S druge strane, s tim istim detetom kad je zdravo mogu da pređem 5 kilometara u šetnji po gradu i da ne privirimo u nikakav prevoz. Dok neke podgojene ili razmažene gradske persone postaju toliko lenje da čak ni do prodavnice udaljene 300m ne mogu da pređu peške već čekaju autobus ili pale kola.

S treće strane, moj ćale seosko dete je sa roditeljima nekada peške prelazio ranom zorom 30km do obližnjeg grada (preko povećeg brda) da obavljaju poslove, i vraćao se peške kasno uveče. Takođe je svakog dana pešačio do škole 5km. I nisu se žalili nikome. Ovi danas razmaženi gradski bolesnici bi digli revoluciju da im neko kaže da moraju peške da idu par km do škole ili posla, ili ne daj bože da pređu 30km (x2) da bi dobili neki papir iz opštine.

Uzgred, po Srbiji najviše umiru brdska/planinska sela čak i kada do njih postoji autobuski prevoz, a ravničarska sela se nekako još drže. Čak i izbeglice zadnjeg rata nisu htele da naseljavaju brdska sela u Srbiji. Znate zašto? Pa ljudima je teško da hodaju uzbrdo po livadama i njivama.

Prevoz ne ide direktno do dečije bolnice, niti to doma zdravlja, tako da sam išao peške prilično.

1) Nije sebično, peške bih putovao 10x duže. Kome je smetalo bolesno dete imao je punu slobodu da napusti tramvaj
2) Nisam imao para za taksi (a ni za tramvaje) u tom trenutku, jer inače nemam običaj da nosim više od ~100din sa sobom kad ne planiram da nešto kupujem/plaćam (što je upravo bio slučaj).

Hehe, ne bih, taj običaj odlično radi i eliminiše mi sve nepotrebne troškove u mom životu. Ja u principu dobro znam da se kontrolišem od impulsivne kupovine, ali ništa nije savršeno. Kada nemam para u džepu, onda je savršeno jer dok odem do kuće po pare, shvatim da mi to i ne treba