Re: dr Zoran Milivojević, čovek koji se usudio da kaže istinu
Čitam ovu temu i ne mogu da se načudim.
Dajte ljudi uozbiljite se, ne možete vi koji nemate decu da nastupate sa nekim autoritetom i ubeđenjem da znate bolje od roditelja kako se može vaspitavati dete, samo zato jer ste negde čitali ili videli nekog kako to radi. Upoređujete decu i dečiji razum sa razumom žene, sa bankama, sa kojekakvim drugim banalnim objektima sa kojima imate lična iskustva, grčevito se trudeći da dokažete da je sve to isto. Pri tome ne shvatate čak ni to da su deca među sobom izuzetno različita od samog rođenja a da vi čak ni sa jednim nemate iskustva. Ja razumem da vama to može izgledati isto, ali nemojte biti smešni, ništa iz vašeg životnog iskustva nema veze sa decom. Tema je previše ozbiljna za tako neozbiljna lupetanja.
Svako dete je različito, i sa svakom detetu treba svojstven pristup.
Ono sve inače što je Milojević rekao je apsolutno tačno, samo što neuki odnosno neiskusni ne mogu da shvate tačno značenje rečenog već to tumače kao batinanje dece. Veze to nema sa batinanjem već sa autoritetom koji nije moguće uvek postići razumom jer kod dece toga ne mora uvek da bude u dovoljnoj meri. A od redovnog pravog batinanja inače i nema koristi već je uglavnom kontraproduktivno - ali ovde o batinanju jednostavno nije reč, što ovi bez dece ne mogu da ukapiraju.
Od moje dece jedno je moralo da dobije 3 puta batine (prave pravcate) u svom životu, a drugo nije moralo nijednom. Jednostavno deca su potpuno različita, prvo dete je dinamično i avanturista, istražuje i provocira i namerno tera svoje sve do krajnjih mogućih granica, a drugo je proračunato i oprezno, na osnovu pogleda tačno zna gde su (krajnje) granice i nikada ih ne prelazi. Pri tome uopšte nije u pitanju da prvo dete ne zna gde su granice na osnovu ljutitog pogleda, već je jednostavno mnogo smelije i bezobraznije i namerno ide sve dok ne udari u prepreku. Još kao beba je sve učilo i postizalo po starosti 3-4 meseca ranije od drugog deteta ali uz mnogo više neuspešnih i bolnih pokušaja (recimo nekoliko žestokih padova na glavu dok je dugo i naporno pokušavalo i učilo da hoda, i mnogo više drugih padova i povreda tokom detinjstva), a pri tome drugo dete nije nimalo gluplje već je bukvalno sve radilo proračunato sa mnogo manje neuspešnih pokušaja, ali zato kasnije (npr. nijedan pad kada je naučilo da hoda i to vrlo brzo i efikasno ali 3-4 meseca kasnije od prvog deteta, takođe daleko manje povreda i padova tokom detinjstva). Ima tu još mnogo razlika koje jednostavno pokazuju da su se deca rodila sa svojim karakterom, i da se recept za jedno dete ne može primeniti na drugo dete.
I onda neko ovde priča kako je video nekog kako uspešno vaspitava dete mrkim pogledom? Pa može moje drugo dete, čik da vidim kako će da vaspitava moje prvo dete mrkim pogledom, koje od samog rođenja ide i ne obazire se na prepreke tipa mrki pogled, visoke merdevine, zatvoren prozor, zaštita na strujnoj utičnici (da, uspelo je da skine zaštitni poklopac na utičnici)...
Dajte malo ozbiljnosti, ne znate uopšte šta su deca, nemate predstavu.
 |  |
 |
