Citat:
Bradzorf012:
Ova tema je toliko otišla u off, da je to prosto strašno. S druge strane, pokrenuto je mnogo pitanja i to onih pravih, a čini mi se da ima i učesnika koji imaju šta da kažu, pa je to u stvari super. Dakle, dođe mi da sednem i napišem jednu studiju o srpskom obrazovanju danas.
Šta je bolje, privatno ili javno državno? Osnovno i srednje ili samo visoko obrazovanje? Za koga bolje, za učenike, za nastavnike ili i jedne i druge? Zašto samo za njih, gde je tu društvo? Šta su ishodi, šta je cilj? Moje mišljenje je da bi (dobro)obrazovanje trebalo biti jednako dostupno svima bez obzira na socijalni status, dakle da se ne plaća iz džepa, nego iz budžeta. Matematička gimnazija je primer uspeha srpske prosvete, ali se meni taj model ne dopada mnogo, a evo i zašto. Da li je cilj da od hiljadu dece uzmemo samo najbolje i od tih najboljih napravimo jednog naučnika, stručnjaka istraživača, a od ostalih 999 motače kablova? Kakva raspodela nam je potrebna, tj. da li će kriva biti razvučena u širinu(po x osi) ili u visinu(po y osi) i kako? Trebalo bi težiti tome da se omogući pristup kvalitetnom obrazovanju što širim slojevima stanovništva, kako bismo imali humano društvo zadovoljnih pojedinaca. U suprotnom ćemo imati nešto petnaesto. To petnaesto, to je ono što vladd kaže, kalašnjikov u školi ili tržnom centru.
Meni lično se više dopada evrospki kontinentalni model od anglosaksonskog. E sad, ima i ovaj drugi svojih prednosti, ali se tu zaboravlja činjenica da mi nismo amerika, da smo siromašni, da imamo sedam miliona stanovnika naspram amerike koja ima pedeset puta više, da se ugled i rezultati stvaraju decenijama, a možda i vekovima. Zato oni mogu da i u obrazovanju puste tržište da reguliše sve, tj. dozvole potpunu deregulaciju. Zato imaju čitav spektar: od dž univerziteta koji ne služe ničemu, klasičnih štamparija diploma do najboljih svetskih univerziteta koji prave proboj u nauci. Evo, u mom novom potpisu je misao Josifa Brodskog. Čovek je bio nobelovac, predavao na američkom univerzitetu, a od formalnog obrazovanja imao (zamislite) samo osnovnu školu.
Problem je daleko slozeniji, da bi na prvi pogled bilo jasno.
Americki sistem je najbolji, specificno sveobuhvatanog pristupa, za odredjenu namenu, osposobljavanja strucnjaka.
I tu je fakultet, i sam princip obrazovanja, predocen nameni, i toj nameni se upreze sve, pa i drzanje predavanja bilo koga u bilo kom trenutku ili periodu, za bilo koje potrebe. Pride, u slucaju specijalizacije, omogucavaju poprilicno velike resurse, literature, selektovanih informacija i materijalnih resursa(ne samo novca, vec i formiranih laboratorija, poligona, ustanova) dodatne kurseve, sertifikate i prosirenje, bolje receno produbljenje saznanja.
I pristup obrazovanju je sirok, od zabavne nastave do strogih projekata, pa kome se kakva stimulacija svidi.
Pogotovo sto imaju i mogucnost da strucnjaci nastave i rad i istrazivanje.
Svaka drzava koja zakine na necemu, nekom kvalitetu, resursima, mogucnosti napredovanja, finansiranju projekata, nejasnoj strategiji, nejasnom razvoju, je sama sebe uvela u probleme.
Re: Matematiku predaju srednjoškolci dok diplomirani profesori nemaju posao.
