Vruće je. Muzika ide, radio s, zuza. Mada svaki dan iste stvari. Negde sam na pola puta. Kao i uvek. Pola snage još treba da se stigne do cilja, ili se vratiti i napiti vode sa hladnog izvora. Znate onaj osećaj kad vas pecne varnica, pa u ustima osetite nešto kiselo.
Da li je svaki kraj, tako prost i bez emocija. Valjda se čovek istroši, daje maksimalnu snagu. Trudi se, Veruje u cilj. Kao mladi fudbaleri što uzeše zlato. Mnogo truda, znoja. I kao nagrada za to, terasa. Vidi te svet. Jednostavno izgaraš, pregoriš. Pa ti svaka terasa izgleda kao sopstvena soba. Svaki aplauz kao svoj sopstveni. Mučiš se, radiš nešto, otkrivaš. Sebi postavljaš ciljeve.
Kad rešiš zagonetku spustiš se niz stepenice sa nemuštim glasom i grimasom na licu. Kao debil tapšeš sam sebi i rugaš se ogledalu. Uspeo si.
A onda ponovo novi cilj. Pa muka. I sve tako.
Da li se vratiti na početak? Sedneš lepo na basamake i piješ hladnu vodu sa izvora. Nema cilja, nema terase. Ali nema ni muke. Nema ushićenja, ali nema ni poraza.
Meni je najteže ne raditi ništa. Zamisli da si čuvar. Čuvaš neku zgradurinu, plaćaju te debelo. Spavaš kući, spavaš na poslu, pušiš cigare, piješ pivo. Sediš na basamake. Ne bih se menjao. Meni je moja muka lepa. Kao tužna pesma što ti tera suze. Kao kad voliš svoju depresiju i to što si ostavljen. Pa ti svaka pesma lepa. Svaka krije poruku.
Ne, ne bih se menjao. Postavljam sebi nove ciljeve. Izgaraću, neću odustati. Jer jednostavno volim put a ne cilj. Put je važan. Jer je tako. Put. Ma gde te vodio.
:D tako
3Sviđa mi se :thumbsup: 3