Da li još uvek gajite strast prema "sirovom" hardveru u eri optimizacije?
Pozdrav svima na forumu! Dok se ovde najčešće bavimo softverskim izazovima, mrežama i raznim sistemskim optimizacijama, palo mi je na pamet jedno pitanje koje nas vraća korenima. Koliko vas danas još uvek nalazi zadovoljstvo u "čačkanju" starog, dobrog hardvera, onako iz hobija, bez obzira na to što današnji procesori i sistemi rade na sasvim drugom nivou?
Nedavno sam izvukao iz ormana jednu staru radnu stanicu sa Xeon Quad Core procesorom na 3.3GHz i 8GT/DMI3 magistralom https://serverorbit.com/cpus-a...xeon-quad-core/3-3ghz-8gt-dmi3 . Iako je to danas po standardima performansi prilično daleko od onoga što koristimo za svakodnevni rad, fascinantno mi je koliko je taj sistem stabilan i "predvidiv". Postoji neka posebna čar u tom osećaju kada sklopite mašinu koja, iako nije najbrža na svetu, ne zahteva konstantno krpljenje drajvera ili borbu sa termalnim ograničenjima koja vidimo kod mnogih tankih laptopova danas.
Pitam se, da li nas ta ljubav prema hardveru zapravo i drži u IT svetu? Da li vas taj "fizički" kontakt sa komponentama motiviše da dublje istražujete kako softver zapravo komunicira sa procesorom, ili većinu nas danas hardver interesuje isključivo kao alat za postizanje brzine, bez mnogo emotivne vezanosti?
S obzirom na to da na ovom forumu često rešavamo tehničke probleme, zanima me vaše mišljenje – da li smatrate da je poznavanje "sirove" arhitekture procesora i dalje ključno za dobrog inženjera, ili je to postalo suvišno u svetu virtuelizacije i cloud servisa?
 |  |
 |
