Login
Energetski razredi u praksi - gde prestaje marketing a počinje ušteda ( i obratno : ) ?
Danas je ekologija u modi. Eko ovo, eko ono, obično zelenim slovima i „okićeno“ lišćem. Tako je i sa brošurama proizvođača mašina za sušenje veša. Ti poznati „teškaši“ u potrošnji među poslednjim su kućnim uređajima koji su se zaogrnuli u hlorofil. Rekao bih još uvek uslovno, mada tehnologija toplotne pumpe lagano potiskuje klasične grejače dovodeći sušače iz B u A klasu, pa čak i dalje (A-20%, A-40%).
Pitaće neko: pa gde je tu uslov, moguće je dakle mašinski sušiti veš i pri tome čuvati kišne šume i polarne kape, plus ušparati za put do bar jednog od tih mesta. 2x razmislite pre nego što se zaletite u zeleni kredit da ne bi ste završili zeleni u licu. Nova tehnologija se cenom polako spušta u narod ali je još uvek solidno skupa i još uvek je respektabilni „srkač“ struje.
Što se ne može performansama, nadoknađuje se odličnim dizajnom i još boljim marketingom – zaslađenom istinom koja odluku o kupovini treba da iz racionalne sfere prebaci na teren emocija. Kada se preskoče sve te slatko tužne priče o polarnim medama i razgrnu šareni staklići tipa odloženih startova, osvežavanja parom i sve druge funkcije i pogodnosti koje počinju sa „aktivno“ i „inteligentno“, i ako do sada niste zaboravili kako glasi početak ove preduge rečenice, pravo pitanje je – koliko košta „zeleno“ sušenje?
U narednim postovima pokušaću da nađem odgovor, nadam se uz vašu pomoć :).
 |  |
 |
