Srpska slava postaje deo kulturnog nasleđa čovečanstva!

Pojam pravo - slavlje (ORTHO DOXIA) uveden je u trecem veku na Nikejskom saboru kada se crkva ogradila od jeretickih ucenja (Arijanstva i drugih). Tada se pravoslavlje prostiralo od Palestine pa do Irske.

Posle apostasije, odvajanja rimske patrijarsije tj zapadne rimske crkve ona se pocinje nazivati katolickom od grckog KATHOLIKI (Saborna).

Posle protestovanjem protiv rimskog pape protestanti nastaju od katolika i opet menjaju ime !

Tako da recimo npr Kanterberijska nadbiskupija u svojoj 1400 istoriji najpre bila pravoslavna, pa katolicka, pa anglikanska (protestantska).

Koliko li tek Srba ima u Kini? 90 milijjjona?


Kojeg naroda?
U Srbiji ni jednu slavu ne slavi više od par procenata stanovništva.
A sve slave kad se stave na zajedničku kamaru pitanje je da li bi to preteklo 10% stanovništva. I ovi što "slave" to ne rade redovno već povremeno i kampanjski.
Mnogi (ako ne i većina) to obavljaju kao paganski ritual.
A mnogi slavu koriste kao priliku da se nažderu i napiju - besplatno naravno (ne u nekom religijsko-obrednom smislu).

_{[Ovu poruku je menjao hotchimney dana 27.11.2014. u 08:17 GMT+1]}

^
Sreca pa moderatori ne posećuju previše ovaj deo foruma pa si slobodan da prosipaš ovu dijareju

---

Ja sam ateista i na slavu gledam kao običaj i uvek idem na slavu ne zato da bih krkao ko zmaj (mada se krka), :) već da bih ispoštovao domaćina. To mu dođe kao porodični rođendan, tako ja to shvatam.

---

Tužno je kada je čovek ovako izričito glup ili maksimalni provokator. Ustvari možda ti živiš u Zagorju,
jer nikada nisi hteo da kažeš gde živiš. Tamo se sigurno slabo ili nikako slavi slava. Kod nas u BGD
verovatno 95 % Srba obeležava slavu.

---

To sa onih 9 miliona Srba u Turskoj?

Popularna turska sapunica „Sulejman Veličanstveni“ otvorila je mnoga pitanja u vezi sa osmanskom vladavinom na našim prostorima. Tako i ona o Srbima koji su se većinom prisilno, a neki i svojevoljno doselili na prostor današnje Turske.
Priča počinje u prvoj polovini XVI veka za vreme vladavine Sulejmana Veličanstvenog. Njegova taktika, pomoću koje je Osmansko carstvo vekovima vladalo, bila je zaista u najmanju ruku veličanstvena. Ali ništa manje veličanstvena nije ni priča o Srbima u Turskoj.
Baš zbog toga danas u Istanbulu postoji Beogradska šuma, pluća tog grada, koja se prostire na čak 6.000 hektara. U Istanbulu ponosno stoji i Beogradska kapija.
„Negde sredinom prve polovine XVI veka Turci su u nekoliko naselja, na severozapadu poluostrva Galipolje, naselili srpsko stanovništvo. To nije izuzetak pošto su Osmanlije sa teritorijalnim proširenjem vodili snažnu kolonizacionu politiku prisilnim premeštanjem stanovnika iz novoosvojenih pograničnih krajeva u unutrašnjost države, u širu okolinu Carigrada i u Malu Aziju. Na taj način preseljeno stanovništvo gubilo je vezu sa sunarodnicima i vremenom se utapalo u okolno etničko okruženje, čime su postajali lojalni stanovnici države“, ističe istoričar Borisav Čeliković, urednik u „Službenom glasniku“ i priređivač edicije „Koreni“.
O prinudnom iseljavanju Srba pisao je i Radovan Samardžić u istorijskoj knjizi „Sulejman i Rokselana“:
„Kao da je sve ono za što su Srbi u još carska vremena počeli zatoran boj biti odlazilo ovom povorkom u onaj tamni vilajet, u kome su kraj i ishodište svega života. Hod roblja kroz Tursku izazvao je utiskom prostrano i žamorno talasanje i zbog toga što Sulejman u Carigrad nije oterao mali broj ljudi. On je sam pisao, dan posle njihova polaska, da je u svoju prestonicu uputio sužnje zarobljene u Beogradu, ali i u pet razorenih sremskih gradova.“
Čeliković dodaje da je naseljavanje hrišćana iz Srbije u Tursku bilo prisilno, ali i samovoljno zbog prilika koje su se pružale u Osmanskom carstvu.
„U Tursku su odvođeni dankom u krvi, i od njih su stvarani janičari, zatim kao roblje u vreme ratova koje su Turci vodili sa hrišćanskim silama u Podunavlju, Posavini i na Balkanskom poluostrvu. Imamo i konvertite, Srbe koji su primili islam, i koji su bili građani sa potpunim pravima Osmanske države. Oni su se naseljavali iz ekonomskih razloga, a neki od njih, kao veliki vezir Mehmed-paša Sokolović, dolazili su do najviših položaja u državi“, kaže Čeliković.
Iako biste očekivali da ti iseljeni Srbi, praktično roblje, budu asimilovani u Turskoj i u potpunosti podređeni, to nije bio slučaj. Istorijski spisi govore da su Srbi iz Beograda, koji su bili naseljeni u Carigradu, bili „lični robovi“ Sulejmana Veličanstvenog sa mnogim povlasticama. Oni su praktično bili izdvojeni od ostalog stanovništva u svojim naseljima, a uglavnom su se bavili poslovima poput održavanja vodovoda, a neki tvrde i građevinarstvom.
Beogradska šuma u Istanbulu, tačnije „Belgrad Ormani“, dobila je ime po beogradskim Srbima koji su na prostoru te šume imali svoje naselje. Srbi su tu naseljeni kako bi čuvali izvore vode koji su napajali čitav Istanbul. To je još jedan dokaz dosta bitne uloge koju je srpski narod imao kod Sulejmana Veličanstvenog, ali i kod njegovih naslednika.
Ti Srbi imali su i svojevrsnu specijalnu zaštitu, s obzirom na to da je u tom regionu bio zabranjen lov, kao i seča drveća i to pod pretnjom smrtnom kaznom. Srbi, čuvari devet istanbulskih izvora pijaće vode, živeli su u naselju nazvanom Beligrad. Jedan član francuske ambasade u Osmanskom carstvu u svom dnevniku zapisao je da su postojala naselja Jeni (Novi) Beligrad, Orta (Srednji) Beligrad i Sultan Beligrad.
„Veoma lepo selo smešteno na brežuljku u čijem se podnožju nalaze najlepše livade u ovom kraju, pune svakovrsne divljači“, napisao je u svom dnevniku taj neimenovani Francuz.
Srbi su u tim naseljima živeli sve do kraja 19. veka i izbijanja kuge. Bili su prisiljeni da se presele, s obzirom da je voda bila leglo zaraze, i tada nestaju beogradska naselja. Vlasti su ih preselile na obližnje mesto kojem su dali ime Bahčekoj, što je turska kovanica od reči bašta i selo. A upravo su Srbi koji su živeli u današnjoj Beogradskoj šumi bili vrsni baštovani, o čemu svedoče mnoga zapažanja iz tog vremena. Bahčekoj se danas ni u kom smislu ne smatra srpskim naseljem, pre svega zato što su ga Srbi napustili prilikom poslednjeg tursko-grčkog rata.
Njihova sudbina bila je takva da su na kraju sve više i više primali grčki jezik, te su se „utopili“ u Grke, iako su vekovima u prestonici Osmanskog carstva čuvali svoje poreklo, veru, jezik, pa čak i stil oblačenja.
Odavno je poznato da se u Osmanskom carstvu smatralo velikom sramotom ukoliko neki državni ili vojni zvaničnik ne zna srpski jezik. Sulejman Veličanstveni znao je četiri strana jezika, među kojima i srpski.
Međutim, tvrdnje pojedinaca da je srpski jezik na neki način bio diplomatski i vojni u Osmanskom carstvu, ne piju vodu. Prvenstveno, ne postoje istorijski dokazi koji bi sugerisali da je to bio slučaj, ali je nesumnjivo da je naš jezik bio u upotrebi među Turcima.
„Vojne jedinice bile su najčešće sastavljene po teritorijalnom principu, tako da se otuda u nekim njihovim jedinicama govorio srpski“, pojašnjava Čeliković, i kaže da je u osmanskoj vojsci postojao veliki broj srpskih jedinica, kako u Kosovskoj bici 1389. godine, tako i u onim koje su usledile u nadolazećim vekovima.
Međutim, baš kada je Mehmed-paša Sokolović postao veliki vezir, što bi danas bila funkcija premijera, Osmanskog carstva, srpski jezik dobio je na značaju i, kako za „Akter“ tvrde sagovornici iz Ankare, on se nesumnjivo u diplomatskim odnosima služio i srpskim jezikom.

---

Ponoviću i treći put: pravoslavlje je vera, to piše već u knjigama za niže razrede osnovaca. Upražnjavanje slave je verski običaj. Samo pravoslavci treba da upražnjavaju slavu. Prema učenju sociologije koja se izučava u srednjim školama i nekim fakultetima pored brojnih osobina kao što su jezik, kultura, običaji itd. bitna osobina jednog naroda je i vera. Misli se na većinsku veru, a moguće je biti i Srbin neke druge vere ili bezbožnik.

Ako tebi dolazi sveštenik da osvešta dom, nosiš kolač u crkvu i slavu započinješ Molitvom Gospodnjom, a nisi vernik onda se ti podsmevaš veri, crkvi i Bogu. Kada ti dođe sveštenik ispričaj mu sve što si ovde napisao pa nam prenesi njegov komentar.
Ako prethodno sa moje strane navedeno ne činiš onda ti ne upažnjavaš slavu već praviš neku svoju ličnu žurku.

Koliko su takva shvatanja opasna vidi se po prošlosti. Crkva je zakonski uvek bila odvojena od države, ali je u vreme socijalizma bila u Srbiji skroz potisnuta. Mi koji smo slavili smo se osećali kao neko tajno društvo jer ako imate u kući nekoga ko je u partiji (a ja sam imao) niste smeli da budete glasni. Sa druge strane to je bilo dobro jer su u crkvi išli samo oni koji su verujućih shvatanja, a ne iz pomodarstva kao danas. Najbolje se to videlo kroz Dan mrtvih koji je u Hrvatskoj i Sloveniji bio neradni dan, a u Srbiji niste smeli za Zadušnice ni da zatražite raniji izlazak sa posla.

Pravoslavlje jeste ortodoksna vera, to nije sporno. U inostranstvu, recimo u Italiji nas nazivaju "ortodoksi".

Vrlo sam zadovoljan što će pravoslavna srpska slava biti deo baštine čovečanstva.

Da li to nešto košta kako je neko pitao ne znam jer mi nije sasvim poznato kako se UNESCO finansira, ali kao zemlja članica i jedan od osnivača UN verovatno plaćamo neku članarinu iz koje se finansira i UNESCO.

Bogu hvala, bez tebe!!!!!!!!!

---

Problem sa ovim je sto je crkva htela da uzme opstu rec i da je prisvoji. Da su smislili neki svoj naziv za taj obicaj, onda bi moglo bez problema da se kaze "to nije X". Al' ovako ne ide, jer glagol "slaviti" ima sire znacenje od onog koje crkva zeli.


Sto se UNESCO-a tice, smatram ovo dodavanje na listu kulturnog nasledja pozitivnim ali nista specijalno vaznim. Ako je nekom licno to vazno, nemam nista protiv.

---

ortodossi :-) , ali dobro razumeli smo se. Ortodoxia znaci bukvalno pravoslavlje na grckom. Druga stvar je sto je vremenom rec ortodoxan poprimila i neka druga znacenja.

bachi je opisao kako bar 90% Srba dozivljava slavu.

Gosti na slavi mogu da budu i inoslavni i inoverni, pa i ateisti.

Veliki deo se zapravo taman tako i ponaša, slavi se slava kao da je svadba, bitno je da se krka itd, s verom nikakve veze nema.

Slava je prisutna samo kod srba i ni u jednom više narodu i veri.
Na slavu se pozivaju najbliži, bez obzira koje su vere ili ne vere!
Kao dobar domaćin, pozvaću i muslimana ako mi je komšija i prijatelj.
Ne razumem pojedince koji uzimaju učešće u temi a nemaju elementarnu kulturu kao ni znanje šta je slava?!
Svako ima pravo da slavi ili ne slavi ali ne i da piše gluposti.
Vama, kojima nije jasno šta je slava, batalite temu jer pisanjem gluposti samo odvlačite temu u off i na kraju u lock.
Znam da je pojedincima to i želja jer sve što nije po njihovim kriterijumima treba napasti što žešće?!

Savo,
Sa tobom neću da polemišem. Vidim da smo istih godina. Od kada moja sećanja dosežu u našoj kući
je za Svetog Nikolu bio šaran na stolu, uz kolač i žito. To smo radili sve dok mi majka nije umrla, onda
smo išli kod strica. Ja sam počeo ponovo da slavim po rođenju sina. Krstio sam ga na Svetog Nikolu.
Ja sam radio u JAT-u od 73 , i bilo je uobičajeno da se kolege počaste za slavu iako je to bila firma pod
nadzorom. Mogu da ti kažem da je moj teča svake godine slavio Svetog Jovana, i nije radio taj dan , a
kolač je nosio u Svetosavsku malu crkvicu, baš pored vojnog instituta u Katanićevoj ulici. Nadam se da
poznaješ taj deo. A ovo ti pričam jer je to radio u uniformi JNA, da ga baš vide iz instituta gde je i radio,
a u penziju je otišao kao pukovnik , a bio je član SK.
Isto tako se sećam kada sam išao u Sabornu crkvu sedamdesetih da je o crkvenim praznicima crkva
bila polu prazna. Kada sam išao sa malim sinom o Svetoj Petki u crkvu na Kališu , bilo je par stotina
ljudi maksimum. A sada je haos, i nemam nameru da idem. Sa roditeljima koji nisu bili vernici brat i ja
smo obišli većinu manastira po Srbiji , Kosovu i Metohiji i Makedoniji. Da li si ti obišao kao pravovernik
sve to.
Sedamdesetih godina nije sveštenik pravio problem ako je posluženje bilo mrsno , a slava posna. A
sada je malo drugačije, neće da uđe ako je takva situacija.
Opelo na groblju je 50 e, a kola koja voze sveštenici su po 30-60 Ke.
Nemaš ti ekskluzivno pravo na slavu i tumačenja. Kao što poštujem grob svojih roditelja, tako poštujem
i nasleđe koje su mi ostavili i ne možeš me ti proglasiti jeretnikom.

Slava treba da uđe u kulturno nasleđe i odlična je inijacitiva, i treba se boriti da još stvari uđe u
prepoznatljive odlike Srbije.

Gde sam ja rekao da pravoslavlje nije vera ?

---

Slavu imaju i Crnogorci i Makedonci !

Pa normalno kada su crkvu veru primili od Svetog Save , a poreklo od Srba.

---

@branko tod

Nisi u pravu. Sveti Nikola nije nikakva tradicija, obicaj...kao sto kazes, vec svetac. I slava je njemu u cast kao zastitniku te kuce koja ga je odabrala. I taj kolac koji se sece, i ta sveca koja gori, i molitve...nisu nikakvi obicaji vec verski obred.

Da li ti ili bilo ko drugi shvatas slavu kao obicaj...to je vasa stvar ali to ne moze da potre istinu, a to je da je slava verski cin.

@Braksi

Nasa crkva je Saborna. "Katolicka" po pravilu. Ona druga je Rimokatolicka. Po pravilu. ;) Sad, ako to kazes nekome ko ne zna sta znaci "Katolikos" bices ocrnjen.

Sve to na stranu.

Ono što je bitno to je da članarina UNESCO plaćaju poreski obveznici Srbije a ne vernici putem dobrovoljnih priloga crkvi.
Bilo to pravoslavlje, vera, sujeverve ili obred, računa se samo koliko košta prosečnog Srbijanca i koliko mu se vraća kao zarada. Sve ostalo je nebitno.

Takodje, nije jasno ko je finansirao taj "nematerijalni projekat". Pretpostavljam da se ekipa nakamarila na državni budžet.

Em nije Srpska (jer je ne upražnjava bar 9/10 Srba), em u Srbiji postoji čitav niz "nematerijalnih" vrednosti koje bi mogle da se nadju na spisku UNESCO a da to nikome ne smeta. Na primer narodno nematerijalno stvaralaštvo.

Crkva i religija u Srbiji su oduvek bili sinonim za pljačku i nasilno "popravoslavljivanje" pa se ovim "projektom" to još jednom potvrdjuje.

Nije tačno!
To su srbi iz Crne Gore i Makedonije!
Slava je srpsko obeležje.

Koliko to kosta?

---