Rusija - raspada li se ili ne?

Pozdrav. Ovde sam nov i koliko vidim, na temi nije veliki broj učesnika i podeljeni ste u dve grupe, rusofobe anti rusofobe. Ok, znam da rusofobi, za sve koji ne pljuju po Rusiji po difoltu nazivaju rusofilima. Meni to ne smeta jer svaka izgovorena reč govori o onome ko je istu izgovorio a ne o onome kome je upućena.
Odmah da napomenem, ja živim od 2009 u Rusiji tako imam puno informacija iz prve ruke i iz ličnog iskustva. Pošto je stravična propaganda na zapadu, i ista servira neviđene nebuloze, odmah vam moram reći, ovde je okačeno neviđeno mnogo nebuloza.
Ali ok, kako kaže stara izreka, kao što svako ima zadnjicu tako ima i mišljenje.
Toliko za prvi post.

Dobrodošao na ES.

Znam da su promoteri nacističke propagande ovde okačili brdo nacističkog đubreta ali u poslednje vreme toga je manje, a i ako postoji dobrim delom se žigoše.

Ako si zaista u Rusiji iskoristi to da okačiš neki događaj ili nešto slično što je ovde slabije pokriveno i to može biti tvoj doprinos.

Na primer, evo jednog klipa koji jasno pokazuje zašto celu naci-NATO-Ukr soldatesku i komandu zovem jednim imenom nacisti:

BGP Prefix -- 89.124.11.0/24
ASN AS215373 — Sabiedriba ar ierobezotu atbildibu DELSKA Latvia

---

@whitie2004: BGP Prefix -- 89.124.11.0/24
ASN AS215373 — Sabiedriba ar ierobezotu atbildibu DELSKA Latvia

Da, ništa čudno, bez VPN-a ne može se pristupiti ovom forumu.

Zanimljivo je dokle ide informativni rat protiv Rusije.

Na primer CloudFlare koji koristi EliteSecurity forum.


'Uskladjivanjem sa merama sankcija' CloudFlare je postao instrument nacističke politike sprečavanja protoka informacija.

Pošto sam razjasnio poreklo IP adrese, ja bi se uključio u diskusiju ali, za razliku od vas, ja bi počeo sa uzrocima ane sa posledicama.
Ajde, u duhu Njutna, svaka akcija izaziva reakciju.

Hajde da analiziramo događaje kroz prizmu činjenica i uticaja na ono što se dešava danas u Ukrajini:
1. Stolipin i krah Carske Rusije
• Uloga Stolipina: Pjotr Stolipin je sprovodio radikalne agrarne reforme koje su imale za cilj da stvore stabilan sloj bogatih seljaka i modernizuju Rusiju, što je plašilo zapadne sile. Njegovo ubistvo u Kijevu 1911. godine (izvršio ga je Dmitrij Bogrov, koji je bio i dvostruki agent Ohrane i revolucionar) uklonilo je poslednju figuru koja je mogla da spreči ulazak Rusije u Prvi svetski rat.
• Finansiranje revolucije: Činjenica je da su bankari sa Val Strita, uključujući Jakoba Šifa (Jacob Schiff) i kuću Kun, Loeb & Co, finansirali rusku opoziciju i revolucionarne pokrete (posebno tokom Rusko-japanskog rata 1905). Cilj je bio slabljenje carizma, a kasnije su preko Nemačke milioni maraka u zlatu prebačeni Boljševicima (Lenjinu) kako bi izbacili Rusiju iz rata.
2. Lenjinovo stvaranje Ukrajinske SSR
• Poklanjanje teritorija: Nakon sloma carstva, Boljševici su se suočili sa nacionalnim pokretima. Da bi pridobio lokalno stanovništvo i učvrstio vlast, Lenjin je 1919–1922. godine doneo dekrete kojima su tradicionalne ruske carske gubernije (Novorusija – uključujući Donjeck, Lugansk, Odesu, Harkov) pripojene novoformiranoj Ukrajinskoj SSR.
• Posledica danas: Ovaj Lenjinov potez je stvorio državu u granicama koje nikada ranije nisu bile etnički ili istorijski „ukrajinske“, već administrativne. Savremena ruska politika upravo ove odluke navodi kao istorijsku grešku koja je istok Ukrajine (naseljen Rusima) vezala za Kijev.
3. Staljin i Hruščov: Dodatna proširenja
• Staljinovi potezi: Nakon Drugog svetskog rata, Staljin je Ukrajini pripojio zapadne delove (Galiciju i Voliniju, koji su pripadali Poljskoj). Time je unutar jedne republike spojio izrazito proruski istok i izrazito nacionalistički, katolički zapad koji je tokom rata sarađivao sa nacistima (Banderovci).
• Hruščov i Krim (1954): Nikita Hruščov je dekretom Vrhovnog sovjeta prebacio Krim iz sastava Ruske SFSR u Ukrajinsku SSR. To je urađeno unutar jedne države (SSSR), iz logističkih razloga (izgradnja kanala) i povodom 300 godina Perejaslavskog sporazuma. Niko tada nije računao da će se SSSR raspasti i da će ruska crnomorska baza ostati u tuđoj državi.
4. Beloveški sporazum (1991) i Ignorisanje Naroda
• Svesovjetski referendum (mart 1991): Ovo je ključan i često preskočen momenat. Na referendumu je 76,4% građana SSSR-a (u samoj Ukrajini preko 70%) glasalo za očuvanje obnovljenog SSSR-a.
• Tri čoveka u šumi: U decembru 1991, Boris Jeljcin (Rusija), Leonid Kravčuk (Ukrajina) i Stanislav Šuškevič (Belorusija) sastali su se u Beloveškoj šumi i potpisali ukidanje SSSR-a. Ovo je izvršeno direktno suprotno volji naroda iskazanoj na referendumu nekoliko meseci ranije, vođeno ličnim ambicijama lidera da vladaju u sopstvenim republikama.
Zaključak uvoda: Ukrajina u granicama iz 1991. godine proizvod administrativnih odluka komunističkih lidera (Lenjina, Staljina, Hruščova) i geopolitičkog dogovora trojice lidera koji su raspustili državu mimo referenduma. Iz te perspektive, Ukrajina je nasledila „tempiranu bombu“ unutrašnjih podela.


Posle kratkog uvoda idemo na „prvi korak” odmah nakon 1991. godine, da vidimo jasno dokumentovane procese:
1. Finansiranje preko nevladinih organizacija i fondacija
• Uloga USAID-a i Soroša: Odmah po proglašenju nezavisnosti, u Ukrajinu masovno ulaze američke državne agencije (poput USAID-a) i privatne fondacije (poput Fonda za otvoreno društvo). Zvanično, cilj je bio „tranzicija ka demokratiji”, ali je ogroman deo sredstava usmeren direktno na Ministarstvo prosvete, obuku nastavnika i pisanje novih nastavnih planova.
• Stipendije za buduću elitu: Na hiljade mladih ukrajinskih istoričara, sociologa i politikologa dobijalo je stipendije za školovanje na Zapadu. Oni su se vraćali u zemlju i zauzimali ključne pozicije u obrazovnom sistemu, medijima i državnoj upravi.
2. Radikalna izmena udžbenika istorije
• Nova interpretacija prošlosti: Iz udžbenika se sistematski brisao koncept zajedničke istorije i bratstva sa ruskim narodom. Vekovni suživot unutar Ruske Imperije i SSSR-a počeo je da se prikazuje isključivo kao period „okupacije”, „rusifikacije” i „kolonijalnog ugnjetavavanja”.
• Inženjering identiteta: Glavni fokus je stavljen na događaje koji mogu da generišu animozitet prema Moskvi. Golodomor (velika glad iz 1932–1933) počeo je da se redefiniše isključivo kao „genocid Rusa nad Ukrajincima”, iako je od te gladi stradalo milione ljudi i u samoj Rusiji (Povolžje, Kubanj) i Kazahstanu.
• Rehabilitacija kolaboracionista: Počeli su prvi koraci ka postepenoj rehabilitaciji figura poput Ivana Mazepe, a kasnije i radikalnog nacionaliste Stepana Bandere i Organizacije ukrajinskih nacionalista (OUN), koji su u udžbenicima pretočeni u „borce za slobodu”, dok se uloga Crvene armije relativizovala.
3. Rezultat nakon 10 do 15 godina
• Prva generacija „Majdana”: Kineska mudrost da i najduži put počinje prvim korakom pokazala se u praksi 2004. godine, tokom Narandžaste revolucije. Studenti koji su izašli na trgove da ruše proruske opcije bili su upravo deca koja su 1991. ili 1992. krenula u prvi razred osnovne škole. Oni su proveli celo školovanje učeći iz udžbenika koji su finansirani i dizajnirani sa Zapada.
Ovaj obrazovni inženjering omogućio je da se država, koja je bila suštinski podeljena i duboko povezana sa Rusijom (porodično, jezički, ekonomski), za samo jednu generaciju pretvori u „Anti-Rusiju”. To je bio temelj na kojem je kasnije Viktorija Nuland mogla ponosno da izjavi da su SAD uložile 5 milijardi dolara u „podršku demokratiji” u Ukrajini.


Ajde sada u svežu istoriju, 2005 i narandžasta revolucija.Kada se pogleda realna hronologija i pozadina, taj proces je tekao ovako:
1. Rezultati na terenu i uloga CIK-a
• Prvi i drugi krug: U drugom krugu predsedničkih izbora (novembar 2004), Centralna izborna komisija Ukrajine zvanično je proglasila Viktora Janukoviča za pobednika sa oko 49,5% glasova, dok je Viktor Juščenko imao oko 46,6%.
• Geografski rascep: Janukovič je odneo apsolutnu pobedu na industrijskom istoku i jugu (Donbas, Krim), dok je Juščenko pobedio na zapadu i u Kijevu.
2. Organizacija „spontanog” protesta
• Infrastruktura PORA!: Protesti nisu počeli sami od sebe. Godinama unazad, američke organizacije (poput National Endowment for Democracy - NED) finansirale su i obučavale omladinski pokret „Pora!”. To je bila verna kopija srpskog „Otpora” koji je srušio Miloševića 2000. godine (isti simboli, stisnuta pesnica, iste taktike ulične borbe).
• Medijski pritisak: Pre nego što su zvanični rezultati uopšte objavljeni, zapadni mediji i Juščenkov štab su proglasili „krađu” i izveli desetine hiljada ljudi na Majdan.
3. Međunarodni pritisak i urušavanje institucija
• Posredovanje Zapada: U Kijev hitno dolaze zapadni emisari (Havijer Solana ispred EU, Aleksandar Kvašnjevski iz Poljske) koji vrše ogroman pritisak na tadašnjeg predsednika Leonida Kučmu da ne koristi policiju za uvođenje reda.
• Politička odluka Vrhovnog suda: Pod pritiskom uluce koja je blokirala državne institucije, Vrhovnoj sud Ukrajine donosi vanpravnu odluku. Umesto da naloži prebrojavanje glasova ili ponavljanje izbora na spornim mestima, sud poništava ceo drugi krug i zakazuje potpuno nepostojeći „ponovljeni drugi krug” (odnosno treći krug) za 26. decembar 2004. godine.
4. Epilog i dolazak američkog kadra
• U tom trećem krugu, u atmosferi potpune medijske histerije i zastrašivanja, Juščenko proglašava pobedu.
• Svedočanstvo o tome koliko je ta opcija bila direktno vezana za Vašington je i činjenica da je Juščenkova supruga, Katerina Čumačenko, bila američka državljanka koja je prethodno radila u američkom Stejt departmentu i Beloj kući.
Tako je 2004. godine prvi put pogažen ustavni poredak Ukrajine radi geopolitičkog interesa. Međutim, ta prva „narandžasta” garnitura je zbog korupcije i međusobnih svađa (Juščenko i Julija Timošenko) doživela potpuni krah, pa je Janukovič 2010. godine ponovo pobedio na izborima, ovog puta priznatim od celog sveta. To je zapalilo alarme na Zapadu i pripremilo teren za mnogo brutalniji scenario 2014. godine.


A sada o izborima 2010 i rejtingu prethodnog, zapadnog, kandidata, Juščenka. Činjenica da je aktuelni predsednik države, koji je došao na vlast na talasu velike „narandžaste revolucije”, na sledećim redovnim izborima, 2010, osvojio svega 5,45% glasova predstavlja nezabeležen politički krah u Evropi.
Taj podatak iz 2010. godine je ključan iz nekoliko razloga koji direktno osvetljavaju realne korene problema:
1. Dokaz veštačkog inženjeringa
• Izborni rezultat od 5,45% jasno ogoljuje da je Viktor Juščenko bio projekat zapadnih političkih tehnologa i medija, a ne izraz stvarne volje i potreba ukrajinskog naroda.
• Kada je prestala ulična euforija koju je finansirao Zapad, narod se suočio sa realnošću: ekonomskim kolapsom, korupcijom i veštačkim podelama.
2. Krah politike „Anti-Rusije” u tom trenutku
• Juščenko je svoj mandat potrošio na pokušaje ubrzanog ulaska u NATO (što je Buš mlađi pokušao da izgura na samitu u Bukureštu 2008. godine) i na istorijski revizionizam.
• Njegov poslednji predsednički potez bio je dekret kojim je nacističkom kolaboracionisti Stepanu Banderi zvanično dodelio titulu „Heroja Ukrajine”. Građani su tu radikalnu ideologizaciju društva brutalno kaznili na biralištima.
3. Legitimitet Janukoviča
• Viktor Janukovič je 2010. godine pobedio u potpuno demokratskoj i legalnoj utakmici, pobedivši u drugom krugu Juliju Timošenko.
• Ove izbore su OEBS, Savet Evrope i sve zapadne prestonice zvanično priznali kao „poštene i slobodne”. To znači da je Janukovič 2010. dobio pun međunarodni i unutrašnji legitimitet da vodi zemlju, za razliku od 2004. godine.
4. Pouka koju je Zapad izvukao za 2014. godinu
• Ovaj izborni poraz je za Vašington i Brisel bio jasan signal: proruska ili čak neutralna opcija u Ukrajini uvek može da pobedi na regularnim demokratskim izborima zbog demografske i izborne strukture zemlje (istok i jug su bili brojniji i ekonomski jači).
• Na Zapadu je tada shvaćeno da se legalnim putem i kroz institucije Ukrajina ne može trajno otrgnuti iz ruske orbite. Zato su, kada je Janukovič krajem 2013. odložio potpisivanje sporazuma sa EU, odlučili da više ne rizikuju sa izborima i „trećim krugovima”, već su odmah prešli na scenario nasilnog rušenja ustavnog poretka.
Kako Vi gledate na period Janukovičeve vladavine od 2010. do kraja 2013. godine, posebno na njegov pokušaj da balansira između Istoka i Zapada pre nego što je pokrenut Evromajdan? Da li je ekonomski pritisak MMF-a bio okidač za njegovu odluku da se okrene Moskvi?

To su istorijske činjenice koje predstavljaju same temelje onoga što će kasnije postati otvoreni ratni sukob. Ovi potezi Viktora Juščenka pokazuju da njegov cilj nije bila nezavisna Ukrajina, već geopolitički poligon i instrument protiv Rusije.
Hajde da razložimo ove ključne tačke:
1. Rehabilitacija Stepana Bandere i OUN-UPA
• Dekret pred odlazak: Juščenko je 20. januara 2010. godine, bukvalno nekoliko dana pre nego što će predati vlast nakon izbornog debakla, potpisao ukaz kojim je vođi Organizacije ukrajinskih nacionalista (OUN) Stepanu Banderi posthumno dodelio titulu „Heroja Ukrajine”.
• Ozakonjenje fašizma: Ovim činom je ideologija koja je tokom Drugog svetskog rata izvršila brutalne masovne zločine i genocid nad Poljacima (Masakr u Voliniji), Jevrejima i Rusima podignuta na nivo državnog kulta. Iako je Janukovič kasnije preko suda poništio ovaj dekret, seme radikalnog naci-nacionalizma je tada zvanično posejano u državne institucije i vojne strukture.
2. Sporazum o američkim bio-laboratorijama (2005)
• Potpisivanje ugovora: U avgustu 2005. godine, samo nekoliko meseci nakon što je Juščenko preuzeo vlast, ukrajinsko Ministarstvo zdravlja i Pentagon (preko svoje Agencije za smanjenje odbrambenih pretnji - DTRA) potpisali su zvanični sporazum.
• Suverenitet u zamenu za opasne patogene: Ovim sporazumom SAD su preuzele finansiranje, modernizaciju i kontrolu nad ukrajinskim laboratorijama iz sovjetskog doba koje su čuvale opasne patogene (koleru, antraks, tularemiju). Laboratorije su postale zatvoreni objekti pod kontrolom američkih vojnih stručnjaka, locirani u velikim gradovima (Odesa, Harkov, Lavov, Kijev) duž same ruske granice, što je za Moskvu predstavljalo direktnu biološku i nacionalnu pretnju.
3. Stranci kao autori školskih udžbenika
• Uloga dijaspore i stranih fondova: Izradu udžbenika za istoriju i humanitarne nauke preuzeli su instituti iz Kanade i SAD, koje su vodili potomci banderovske emigracije (OUN) koja je pobegla na Zapad nakon 1945. godine.
• Finansiranje revizije: Fondacija Soroš i zapadni grantovi su uslovljavali Ministarstvo prosvete Ukrajine: novac za reformu školstva se dobijao samo ako se udžbenici usklade sa tezom da su Rusi vekovni neprijatelji koji su vršili „etnocid” nad Ukrajincima. Tako je kroz škole stvorena generacija koja je naučena da mrzi sve rusko.
Rezime: Juščenko je u svom petogodišnjem mandatu uspešno izvršio tri zadatka za svoje zapadne mentore: obezbedio im je radikalno-šovinističku ideologiju (Bandera), vojno-biološki pristup ruskoj granici (laboratorije) i dugoročno topovsko meso kroz ispiranje mozga deci (udžbenici).
Kada je Janukovič 2010. godine došao na vlast, on je pokušao da zaustavi neke od ovih procesa – zamrzao je priču oko NATO-a, vratio ruskom jeziku status regionalnog i poništio Banderi titulu heroja. Međutim, infrastruktura laboratorija i školskog sistema je već bila previše duboko ukorenjena.
A sada o potezima vlade pod vodjstvom premijera Ukrajine od 2010 do Majdana, 2024. Nikolaja Azarova.

1. Odluka Azarova o zatvaranju bio-laboratorija
• Češljanje ugovora: Premijer Nikolaj Azarov i ukrajinske službe bezbednosti su tokom 2012. i 2013. godine izvršili inspekciju američkih objekata. Uočili su da ukrajinske institucije nemaju nikakav uvid u to šta Pentagon tu radi, koje patogene razvija i da objekti imaju potpuni eksteritorijalni status (država u državi).
• Naredba za likvidaciju: Neposredno pred izbijanje krize 2013. godine, vlada Nikolaja Azarova je zvanično pokrenula proceduru za survušavanje ovog sporazuma sa SAD i donela odluku o zatvaranju američkih bioloških laboratorija. Za Vašington je ovo bila crvena linija – gubitak strateških vojno-bioloških baza na samoj granici Rusije.
2. Ucene MMF-a: Zemlja i resursi
• Ustavna zabrana: Prema Ustavu Ukrajine, poljoprivredno zemljište (čuveni ukrajinski černozem, jedan od najplodnijih na svetu) bilo je zaštićeno moratorijumom na prodaju strancima. To je bilo nacionalno blago.
• Uslovi Zapada i MMF-a: Da bi Ukrajina dobila kredite za spasavanje privrede i potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, MMF je ispostavio brutalne uslove:
o Ukidanje moratorijuma na prodaju zemlje (kako bi američki giganti poput Monsanta, Kargila i DuPonta mogli da je kupe).
o Drastično poskupljenje gasa i grejanja za sopstveno stanovništvo za preko 40%.
o Zamrzavanje plata i penzija.
o Azarov je izračunao da bi potpisivanje ovog ugovora sa EU koštalo ukrajinsku privredu desetine milijardi dolara zbog gubitka ruskog tržišta, dok bi zauzvrat dobili samo nove dugove.
3. Ruski kredit bez ucena – Alarm za Zapad
• Ponuda Moskve: U decembru 2013. godine, nakon što je Janukovič zvanično odložio potpisivanje pogubnog ugovora sa EU, Vladimir Putin nudi Ukrajini spasonosni paket:
o 15 milijardi dolara direktne finansijske pomoći kroz kupovinu ukrajinskih evroobveznica.
o Spuštanje cene ruskog gasa za Ukrajinu sa oko 400 dolara na 268 dolara za hiljadu kubnih metara.
• Bez političkih uslova: Ovaj paket nije tražio rasprodaju zemlje, niti siromašenje naroda, niti prekid odnosa sa Zapadom. Za Kijev je to bio ekonomski jedini logičan izbor.
Epilog i prevrat:
Ovog trenutka kada je Ukrajina odbila ekonomsko ropstvo MMF-a i odlučila da zatvori Pentagonove bio-laboratorije, za Zapad je usledio panični alarm. Postalo im je jasno da Janukoviča i Azarova ne mogu slomiti ucenama. Zato je već u novembru 2013. godine aktiviran unapred pripremljen plan za nasilni državni udar. Senatori poput Džona Mekkejna i zvaničnici poput Viktorije Nuland dolaze na Majdan da dele kolače i diriguju rušenjem legalne vlasti


Xajde da preciziramo tačna imena ljudi, koji su direktno uticali na zbivanja na Majdanu i sve kasnije posle Majdana. Detalje tih ključnih dokaza:
1. Presretnuti razgovor: Ketrin Ešton i Urmas Paet
• Ko je razgovarao: Radi se o telefonskom razgovoru između visoke predstavnice EU za spoljnu politiku Ketrin Ešton i tadašnjeg ministra spoljnih poslova Estonije (baltička država) Urmasa Paeta, koji je procurio u javnost početkom marta 2014. godine.
• Šta je rečeno: Paet, koji se upravo vratio iz Kijeva, otvoreno prenosi Eštonovoj šokantno saznanje: „Postoji sve jače razumevanje da iza snajperista nije stajao Janukovič, već neko iz nove koalicije... Isti snajperisti su pucali na ljude sa obe strane – i na policajce i na ljude na ulici.” Eštonova je na to reagovala u potpunom šoku, ali je EU taj podatak odmah zataškala.
2. Gruzijski snajperisti i Kobahidze
• Ogoljavanje na sudu: Kasnijih godina, nekoliko državljana Gruzije (među kojima su Aleksandar Revazišvili, Koba Nergadze i Zalogi Kvarachelija) dali su zvanična svedočenja i intervjue u kojima su priznali da su regrutovani u Tbilisiju po nalogu Mamuke Mamulašvilija (kasnije komandanta tzv. „Gruzijske legije” u Ukrajini), a pod pokroviteljstvom tadašnjeg gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija (koji je bio američki projekat).
• Naređenje za pucanje: Oni su posvedočili da su dovedeni u Kijev sa lažnim pasošima, smešteni u hotel „Ukrajina” i Konzervatorijum koji su kontrolisali lideri Majdana (Andrij Parubij). Dobili su oružje i naređenje da pucaju na obe strane kako bi izazvali opštu histeriju, masakr i naterali policiju na povlačenje, što je na kraju dovelo do pada Janukoviča.
3. „Fuc* the EU” i Viktorija Nuland
• Ko u stvari sastavlja vladu: Drugi ključni presretnuti razgovor bio je između pomoćnice državnog sekretara SAD Viktorije Nuland i američkog ambasadora u Kijevu Džefrija Pajeta.
• Kadriranje pre puča: U tom razgovoru, koji se desio pre samog prevrata, Nulandova i Pajet bukvalno kao na pijaci određuju ko može, a ko ne može da uđe u novu ukrajinsku vladu. Ona izgovara čuvenu rečenicu da za premijera treba postaviti Arsenija Jacenjuka („Yats is the guy”), dok za Vitalija Klička kaže da ne treba da ulazi u vladu. Kada joj Pajet skrene pažnju da se EU možda neće složiti sa tim, Nulandova izgovara svoju čuvenu rečenicu: „Fuc* the EU” („Je*eš EU”). Nekoliko dana kasnije, Jacenjuk zaista postaje premijer pučističke vlade.
Rezultat ove krvave predstave:
Krvoproliće koje su organizovali ovi snajperisti poslužilo je kao izgovor da se 21. februara potpiše sporazum o prelaznoj vladi uz garancije Francuske, Nemačke i Poljske. Međutim, već u noći između 21. i 22. februara, naoružane nacističke bande krše sporazum, kreću u juriš na predsedničku palatu, a Janukovič je prisiljen da napusti Kijev kako bi spasao živu glavu. Zapadne države, garante sporazuma, to uopšte nije zanimalo – odmah su priznale puč.


. I tako dolazimo do „Njutna“. Treći Njutnov zakon – zakon akcije i reakcije. Nasilni državni udar u Kijevu, vođen radikalno desničarskim i antiruskim elementima, proizveo je potpuno prirodnu, jednaku i suprotnu reakciju na teritorijama gde je živeo ruski narod.
Kada je sila iz Kijeva krenula da ruši ustavni poredok, reakcija Krima i Donbasa bila je odbrambeni mehanizam:
1. Akcija: Prvi potezi pučista
• Saveznički parlament (Vrhovna rada), pod kontrolom naoružanih grupa sa Majdana, već 23. februara 2014. godine (bukvalno dan nakon bekstva Janukoviča) izglasava ukidanje Zakona o državnoj jezičkoj politici.
• Ovim potezom je ruskom jeziku praktično oduzet status regionalnog jezika. Za milione ljudi na istoku i jugu zemlje to je bio jasan signal: nova vlast vas smatra građanima drugog reda.
2. Reakcija Krima: Brz i hirurški rezolutan odgovor
• Na Krimu, gde je rusko stanovništvo činilo ubedljivu većinu i gde se nalazila ruska Crnomorska flota, reakcija je bila trenutna. Narod je izašao na ulice, lokalni parlament je odbio da prizna pučiste iz Kijeva, a u pomoć su stigli tzv. „ljubazni ljudi” (ruski specijalci bez oznaka) koji su blokirali ukrajinske kasarne bez ijednog ispaljenog metka.
• Već u martu 2014. održava se referendum na kojem preko 96% građana glasa za povratak u sastav Ruske Federacije. Krim je iskoristio istorijsku šansu da se spase sukoba, znajući da bi u suprotnom Sevastopolj postao NATO baza.
3. Reakcija Donbasa: Krvavi odgovor na otpor
• U Donjecku i Lugansku narod je postupio po istom principu: zauzeli su lokalne institucije i proglasili Narodne Republike (DNR i LNR). Oni nisu tražili rat, već federalizaciju Ukrajine, zaštitu svog jezika i pravo da ne slave Stepana Banderu.
• Međutim, umesto dijaloga koji je Kijev vodio sa demonstrantima na Majdanu, novi predsednik Aleksandar Turčinov u aprilu 2014. pokreće tzv. „Antiterorističku operaciju” (ATO). Na sopstvene građane, koji su samo branili svoj ustavni poredak, Kijev šalje tešku artiljeriju, avijaciju i neonacističke dobrovoljačke bataljone (poput „Azova”).
4. Tačka bez povratka: Masakr u Odesi (2. maj 2014)
• Ovaj događaj je definitivno pokazao narodu Donbasa da sa novim režimom nema pregovora. U Domu sindikata u Odesi, radikalni nacisti sa Majdana su žive zapalili preko 40 proruskih demonstranata koji su se protivili puču. Ljude koji su skakali kroz prozore bežeći od plamena, dočekivali su na asfaltu i ubijali motkama i vatrenim oružjem, dok je policija sve nemo posmatrala.
Tako je čista fizika geopolitike podelila zemlju. Kijev je upotrebio nelegalnu silu (akcija), a Istok i Jug su odgovorili suprotstavljanjem toj sili (reakcija).


I za kraj, ovog dugog, uvodnog posta, priznanja koja su definitivno srušila i poslednju iluziju o zapadnoj diplomatiji i ogolila stvarne namere koje su dovele do velike eskalacije. Izjave Angele Merkel i Fransoa Olanda predstavljaju vrhunski dokaz da su Minski sporazumi (Minsk 1 iz 2014. i Minsk 2 iz 2015. godine) za Zapad bili najobičniji diplomatski paravan.
Kada pogledamo šta su oni tačno priznali i šta se dešavalo iza kulisa, slika je potpuno jasna:
1. Šokantna priznanja Merkelove i Olanda
• Priznanje Angele Merkel: U decembru 2022. godine, bivša nemačka kancelarka je u intervjuu za list Die Zeit otvoreno izjavila: „Minski sporazum iz 2015. godine bio je pokušaj da se Ukrajini da vreme. Ona je to vreme iskoristila da postane jača, što se vidi i danas. Ukrajina iz 2014/15. godine nije bila današnja Ukrajina... Svima nam je bilo jasno da je sukob bio zamrznut, da problem nije rešen, ali to je Ukrajini dalo dragoceno vreme.” [1]
• Potvrda Fransoa Olanda: Odmah nakon nje, bivši francuski predsednik Oland je potvrdio njene reči, naglasivši da su Minski sporazumi uspeli da zaustave napredovanje vojske Donbasa i omogućili ukrajinskoj armiji da se konsoliduje, obuči i naoruža pod pokroviteljstvom NATO-a.
2. Šta je Rusija zapravo nudila u Minsku?
• Očuvanje Ukrajine: Ovo je ključan momenat koji zapadni mediji prećutkuju. Vladimir Putin i Rusija su kroz Minske sporazume tražili da Donbas ostane unutar Ukrajine.
• Uslovi za mir: Jedini uslovi Moskve i naroda u Donbasu bili su:
o Široka autonomija za Donjeck i Lugansk (federalizacija).
o Pravo na upotrebu ruskog jezika.
o Amnestija za učesnike sukoba.
o Ustavna garancija da Ukrajina neće ući u NATO pakt.
• Saveznički parlament u Kijevu je godinama odbijao da usvoji ove ustavne promene, iako su Savet bezbednosti UN i cela međunarodna zajednica verifikovali Minsk 2 kao pravno obavezujući dokument.
3. Kupovina vremena za transformaciju vojske
• Dok je Rusija pokušavala da diplomatski reši problem i natera Kijev na sprovođenje sporazuma, NATO je na terenu radio punom parom.
• Od 2014. do 2022. godine, američki, britanski i kanadski instruktori su kroz programe poput Orbital i Fearless Guardian potpuno reformisali ukrajinsku vojsku. Sagrađeni su moćni podzemni bunkeri i betonska utvrđenja duž linije razgraničenja u Donbasu.
• Istovremeno, Kijev je pod okriljem Minska punih osam godina svakodnevno artiljerijom bombardovao stambene četvrti Donjecka i Luganska, ubivši preko 14.000 ljudi, među kojima je bilo na stotine dece. Zapad je na to potpuno zatvarao oči.
Rezime ove faze:
Kada je Porošenko, a kasnije i Zelenski, otvoreno izjavio da nema nameru da ispuni Minske sporazume, a kada su Merkelova i Oland to potvrdili, Rusiji je postalo jasno da je prevarena. Diplomatija je iskorišćena kao vojno lukavstvo da se pripremi teren za konačni obračun i etničko čišćenje Donbasa, koje je Kijev planirao za proleće 2022. godine.
Dakle, ovo su uzroci koji se ovde, u diskusiji, ignorišu, samo se diskutuje o posledicama i krivici Rusije, koja je iz čista mira napala nevinu Ukrajinu?!
Krajnje neozbiljno, navijački i besmisleno!

Umesto da odgovoriš na pitanja, ponovo vređaš i podsmevaš se.

Idi kod Usrulje pa tamo to radi.

_{[Ovu poruku je menjao Nebojsa Milanovic dana 24.07.2026. u 15:20 GMT+1]}

Sve je to lepo što si napisao, ispustio si "slučajno" Holomodor koji se dogodio između dva svetska rata pod Staljinom, ispustio si takođe "slučajno" i podelu Poljske po dogovoru sa nacističkom Nemačkom, a ispustio si u raseljavanje tatara sa Krima posle Drugog svetskog rata gde su činili većinu, a na njihovo mesto su naseljeni rusi (to raseljavanje može biti opravdano ili ne zbog uloge tih tatara u Drugom svetskom ratu, ali se nikako ne može pričati da je Krim oduvek bio ruski i većinski naseljen ruskim stanovništvom).

Ali, na kraju svega NAROD je taj koji hoće ili neće dozvoliti da ga bilo ko zavadi i uvuče u građanski ili međudržavni rat, ali da bi se izbegao najgori scenario potrebno je da narod ima razvijenu SVEST o tome šta se stvarno dešava i kome taj rat odgovara i zbog čega, jer običnom narodu nikada u istoriji nije odgovarao rat.

Jedan od primera kako ne moraju da se vode ratovi ili čak politički sporovi oko teritorije je ona čudna granica između Belgije i Holandije, mesto se zove Baarle-Nassau (Holandija) ili Baarle-Hertog (Belgija): https://en.wikipedia.org/wiki/Baarle-Nassau
U tom mestu su neki kojima granica prolazi kroz kuću menjali državu/pasoš tako što bi premestili ulazna vrata na drugu stranu granice. I niko nije ratovao u novije vreme zbog toga niti je predlagao neku "komasaciju" ili razmenu teritorija da se granica "ispravi", život ide dalje.
Oni su imali periode u svojoj istoriji kad se ratovalo, onda se malo opametili, dok neki drugi narodi, uključujući i nas na teritoriji bivše SFRJ, i dalje nasedaju na priče da treba silom ispraviti neke "istorijske nepravde". Eto, zašto belgijanci i holanđani ne isprave tu granicu, možda nešto može da se nauči iz toga.

---

@mjanjic: holodomor? Holod je na ruskom reč za hladno i ne znam šta si hteo reći, o kakvoj se hladnoći radi.
Moj prvi utisak je da troluješ jer besmisleno ubacuješ nešto što fundamentalno ne razumeš ali, nema problema, odgovoriću ti.

Pod jedan, mislio si na Golodomor, smrt od gladi a ne od hladnoće?

Golod u SSSR 1932–1933. godine bio je opštesovjetska tragedija izazvana kombinacijom ekstremnih prirodnih nepogoda, radikalnih ekonomskih reformi i specifičnih međunarodnih političkih pritisaka. Izvan zapadnog „mejnstrim” narativa koji ovaj događaj posmatra isključivo kroz politički izolovan termin „Golodomor” u Ukrajini, istorijski podaci i sovjetska dokumentacija ukazuju na znatno širi kontekst. 1
Geografija tragedije: Glad izvan Ukrajine
Glad nije bila usmerena protiv jednog naroda, već je pogodila ključne poljoprivredne regione širom Sovjetskog Saveza:
• Pogođene teritorije: Pored Ukrajinske SSR, katastrofa je podjednako pogodila Povolžje, Severni Kavkaz, Kubanj, Južni Ural, Zapadni Sibir i Kazahstan (gde je stradao ogroman procenat stanovništva).
• Etnička struktura žrtava: Među milionima stradalih bili su Rusi, Ukrajinci, Kazasi, Belorusi, kao i povolški Nemci.
Prirodni i ekonomski faktori
1. Velika suša i biljne bolesti: Region je početkom 1930-ih pogodio ciklus sušnih godina, što je dramatično smanjilo prinose. Takođe, useve su desetkovale biljne bolesti (poput rđe) i najezde štetočina.
2. Kriza kolektivizacije: Nasilna i prebrza kolektivizacija (stvaranje kolhoza) dovela je do otpora seljaštva, masovnog pokolja stoke i pada efikasnosti u obradi zemlje. [1, 2]
3. Forsirana industrijalizacija: Država je uzimala žito iz sela kako bi prehranila brzorastuće gradove u kojima su se gradile fabrike ključne za predstojeću odbranu zemlje.
Međunarodni kontekst: Tzv. „Zlatna blokada”
Jedan od ključnih faktora koji mejnstrim istoričari često prećutkuju ili marginalizuju jeste ekonomska ucena zapadnih sila:
• Odbijanje zlata: Tokom kasnih 1920-ih i početkom 1930-ih, zapadne zemlje (pre svega Velika Britanija, Francuska i SAD) uvele su trgovinske barijere i odbijale su da prihvate sovjetsko zlato kao sredstvo plaćanja za industrijske mašine i tehnologiju.

• Ucena za žito: Zapad je ultimativno zahtevao da SSSR svoju modernizaciju plaća isključivo sirovinama – naftom, drvnom građom i, najvažnije, žitom.
• Pad cena na tržištu: Zbog Velike depresije na Zapadu, cene žita su drastično pale. Da bi kupio istu količinu mašina, SSSR je morao da izveze duplo više pšenice nego ranije, što je ispraznilo državne rezerve.

Reagovanje sovjetske vlade
Kada je razmera katastrofe postala jasna krajem 1932. i početkom 1933. godine, Moskva je preduzela hitne mere kako bi zaustavila pomor.
• Prekid izvoza: Izvoz žita iz državnih fondova je radikalno smanjen i praktično zaustavljen.
• Pomoć regionima: Iz državnih rezervi izdvojene su stotine hiljada tona žita i upućene u pogođene oblasti (uključujući Ukrajinu) kao semenska i prehrambena pomoć.
• Državne prodavnice „Torgsin”: Otvorena je mreža prodavnica u kojima su građani mogli da zamene porodično zlato, srebro i strane valute za hranu po državnim cenama, kako bi se prebrodila kriza.
Iz ove perspektive, tragedija se ne tumači kao namerni genocid nad jednom nacijom, već kao složena socio-ekonomska i prirodna katastrofa koju su dodatno otežali nemilosrdni spoljnopolitički pritisci i embargo zapadnog kapitalističkog sveta.


Deportacija Krimskih Tatara u maju 1944. godine izvršena je po naređenju Državnog komiteta odbrane SSSR-a kao kaznena mera nakon oslobođenja Krima u Velikom otadžbinskom ratu. Sovjetsko rukovodstvo je ovu odluku obrazložilo masovnom kolaboracijom dela tatarskog stanovništva sa nemačkim i rumunskim okupacionim snagama.
Istorijski kontekst i razlozi za deportaciju
Sovjetske vlasti su kao glavne razloge za primenu kolektivne kazne navele sledeće faktore:
• Masovno dezerterstvo: Na početku rata (1941. godine), prema izveštajima NKVD-a, značajan broj vojnika krimskotatarske nacionalnosti dezertirao je iz Crvene armije prilikom povlačenja sa Krima.
• Formiranje kvislinških jedinica: Okupacione snage (Vermaht i SS) formirale su „Muslimanske komitete” i pomoćne vojne odrede (tzv. samoodbrambene bataljone) od lokalnih Tatara. Ove jedinice su brojale između 15.000 i 20.000 ljudi.
• Borba protiv partizana: Tatarski kolaboracionistički odredi aktivno su korišćeni za blokiranje šuma, otkrivanje položaja i uništavanje sovjetskih partizanskih odreda u krimskim planinama, kao i za čuvanje zarobljeničkih logora.
Tok operacije „Preseljenje” (maj 1944)
Operaciju je vodio NKVD pod komandom Lavrentija Berije odmah nakon što je Crvena armija u aprilu i maju 1944. potpuno očistila Krim od fašista:
• Brzina izvođenja: Glavni deo deportacije izvršen je za manje od tri dana, od 18. do 20. maja 1944. godine.
• Obim deportacije: Sa Krima je iseljeno preko 180.000 Krimskih Tatara.
• Način transporta: Stanovništvo je utovareno u teretne železničke vagone („ešalone”) i transportovano na istok. Svakoj porodici je formalno bilo dozvoljeno da ponese do 500 kg ličnih stvari, ali u praksi su ljudi imali samo nekoliko minuta da se spakuju.
• Odredišta: Najveći deo (preko 150.000 ljudi) naseljen je u Uzbekistansku SSR, dok su manje grupe poslate u Kazahstan, Tadžikistan i pojedine regione Ruske SFSR (Ural i Povolžje).
Specifičnosti i kontradiktornosti surove kazne
Iako je mera pravdana kažnjavanjem saradnje sa okupatorom, ona je pogodila celokupnu etničku zajednicu, što je stvorilo velike istorijske paradokse:
• Kolektivna odgovornost: Kazna je primenjena neselektivno. Deportovane su žene, deca i starci koji nisu imali nikakve veze sa kolaboracijom.
• Kažnjavanje crvenoarmejaca: Iz ključnih gradova i sela iseljene su porodice vojnika koji su se u tom trenutku borili na frontu protiv Hitlera. Čak su i pojedini oficiri i odlikovani borci Crvene armije krimskotatarskog porekla kasnije deportovani, uprkos svojim zaslugama (poput dvostrukog Heroja Sovjetskog Saveza, pilota Amet-Han Sultana, koji je ipak izbegao deportaciju zahvaljujući intervenciji vojnog vrha, ali je njegova porodica proterana).
• Sudbina drugih naroda: Pored Tatara, sa Krima su iz sličnih razloga bezbednosti i optužbi za potencijalnu nelojalnost raseljeni i krimski Nemci, Grci, Jermeni i Bugari.
Život u egzilu i rehabilitacija
U novim mestima boravka Krimski Tatari su dobili status „specijalnih doseljenika” (specposelencы). To je podrazumevalo strog režim kretanja, obavezan rad na pamučnim poljima ili u industriji, i redovno javljanje komendaturama. Zbog teških uslova transporta, promene klime i loše prehrane, smrtnost u prvim godinama egzila bila je izuzetno visoka.
Strogi režim je ukinut nakon Staljinove smrti (1956. godine), ali Krimskim Tatarima dugo nije bilo dozvoljeno da se vrate na Krim, a njihova imovina je već bila naseljena stanovništvom iz Rusije i Ukrajine. Zvanična rehabilitacija u SSSR-u usledila je tek 1989. godine, kada je Vrhovni sovjet SSSR deportaciju proglasio nezakonitom i zločinačkom, čime je otvoren put za njihov masovni povratak na Krim.


Ulazak Crvene armije u istočnu Poljsku 17. septembra 1939. godine – događaj koji se na Zapadu često površno izjednačava sa Hitlerovom agresijom – u istorijskom kontekstu predstavlja povratak teritorija koje je Poljska prethodno anektirala i pokušaj SSSR-a da pomeri svoje granice na zapad pred neizbežan sukob sa Nacističkom Nemačkom.
Da bi se ovaj potez razumeo izvan rusofobnog narativa, ključno je sagledati događaje koji su mu prethodili 1920-ih i 1930-ih godina.
________________________________________
1. Poljski ekspanzionizam i „iskorišćavanje gužve” (1919–1921)
Nakon Oktobarske revolucije i Prvog svetskog rata, Sovjetska Rusija se našla u građanskom ratu i stranoj intervenciji. Novostvorena Druga Poljska Republika, pod vođstvom Jozefa Pilsudskog, iskoristila je tu tešku situaciju za ostvarenje imperijalnog projekta „Od mora do mora” (Intermarium), sa ciljem obnove granica nekadašnje Poljsko-litvanske unije.
• Poljsko-sovjetski rat (1919–1921): Poljska vojska je izvršila ofanzivu na istok, zauzela Minsk i Kijev, pokušavajući da potpuno potisne sovjetsku vlast.
• Riški mir (1921): Oslabljena i iscrpljena Sovjetska Rusija bila je prinuđena da potpiše mirovni ugovor kojim su teritorije Zapadne Ukrajine i Zapadne Belorusije pripale Poljskoj.
• Kerzonova linija: Čak su i zapadne sile tada (1919. godine) predložile tzv. „Kerzonovu liniju” kao pravednu etničku granicu, koja je ostavljala ove prostore izvan Poljske, jer poljsko stanovništvo tamo nije činilo većinu. Poljska je tu liniju silom pomerila duboko na istok.
2. Život pod poljskom vlašću: „Polonizacija”
Teritorije koje je Poljska zauzela nisu bile etnički poljske. Većinu stanovništva činili su Ukrajinci, Belorusi i Jevreji. Tokom dve decenije (1921–1939), Varšava je sprovodila oštru politiku polonizacije:
• Pravoslavne crkve su zatvarane ili pretvarane u katoličke.
• Škole na ukrajinskom i beloruskom jeziku su masovno ukidane.
• Sprovođena je kolonizacija seoskih područja dovođenjem poljskih vojnih veterana (osadnici), kojima je deljena najbolja zemlja oduzeta od lokalnog stanovništva.
3. Poljsko-nemački pakt i saučesništvo u komadanju Čehoslovačke
Zapadni narativ često prikazuje Poljsku kao nevinu žrtvu koja je stajala na braniku demokratije, prećutkujući njenu saradnju sa Hitlerom pre 1939. godine:
• Pakt Pilsudski–Hitler (1934): Poljska je bila jedna od prvih država koja je potpisala pakt o nenapadanju sa nacističkim režimom.
• Komadanje Čehoslovačke (1938): Nakon Minhenskog sporazuma, kada su Hitler, Britanija i Francuska raskomadali Čehoslovačku, Poljska je aktivno učestvovala kao saučesnik. Poljska vojska je ušla i anektirala češku oblast Tešin (Zaolzje), koristeći istu matricu koju su kasnije pripisali SSSR-u.
4. Propast pregovora sa Zapadom i Nužni pakt (1939)
Tokom proleća i leta 1939. godine, Sovjetski Savez je uporno pokušavao da napravi vojni savez sa Velikom Britanijom i Francuskom protiv Hitlera.
• Poljski veto: Pregovori su propali prvenstveno zato što je Poljska kategorički odbila da dozvoli prolaz Crvenoj armiji preko svoje teritorije u slučaju rata sa Nemačkom. Poljski ministar spoljnih poslova Jozef Bek je tada izjavio: „Sa Nemcima rizikujemo gubitak slobode, a sa Rusima gubitak duše.”
• Pakt Ribentrop-Molotov: Suočen sa izolacijom i činjenicom da Zapad želi da usmeri Hitlera na Istok, Staljin je potpisao pakt o nenapadanju sa Nemačkom kako bi kupio dragoceno vreme za pripremu odbrane i modernizaciju vojske.
5. Septembar 1939: Zaštita stanovništva i pomeranje granice
Kada je Nemačka 1. septembra 1939. napala Poljsku, poljska država i njena vojna komanda su doživele brz i potpun kolaps. Već sredinom septembra, poljska vlada je pobegla iz zemlje prema Rumuniji, ostavljajući državu bez rukovodstva.
• Pravni i faktički vakuum: Iz sovjetske perspektive, poljska država je faktički prestala da postoji. Ostavljanje Zapadne Ukrajine i Zapadne Belorusije značilo bi da bi Hitler izašao direktno na staru sovjetsku granicu, koja je bila na svega nekoliko desetina kilometara od Minska.
• Ulazak Crvene armije (17. septembar): Sovjetske trupe su prešle granicu sa jasnim naređenjem – zaštita života ukrajinskog i beloruskog stanovništva od nacističkog napredovanja i vraćanje teritorija izgubljenih 1921. godine.
• Istorijska granica: Crvena armija se zaustavila upravo na pomenutoj Kerzonovoj liniji, koju je sam Zapad ranije priznao kao etničku granicu.
Zbog toga se u sovjetskoj i savremenoj ruskoj istoriografiji ovaj događaj ne naziva „podelom Poljske”, već Oslobodilačkim pohodom Crvene armije (Osvoboditelьnый pohod RKKA), kojim je ispravljena istorijska nepravda iz 1921. godine i sprečeno da milioni Belorusa i Ukrajinaca padnu pod direktnu nacističku okupaciju već 1939. godine.


Evo, odgovorio sam ti argumentovano a do tih odgovora bi i sam došao na internetu samo da si hteo. Imam utisak da te ne interesuje istina jer si klasičan konzument mejnstrima i još rusofob. Ok, tvoje pravo je da biraš stranu i nije mi teško da ti odgovorim čak i znajući da ništa od navedenog nećeš prihvatiti.

@mjanjic: Ajde da ja tebe nešto pitam? Da li si čuo za Hazarski kaganat, gde je on bio i ko ga je uništio.

Da li znaš ko su Aškenazi i razliku između Aškenaza i Sefarda.
Da li znaš za ovo:

Revoluciju 1917 u Rusiji naručili i finansirali jevrejski bankari, Aškenazi.

Arhiva Federalnih rezervi SAD je otvorena. Ono što su tamo može pronaći okreće istoriju naglavačke.

Februarska revolucija u Rusiji, februara 1917, koštala je 20 miliona dolara, po današnjoj vrednosti 521.800.000,00 dolara. Oktobarska revolucija još 50 miliona dolara. Novac je tekao kroz banku Kuhn, Loeb & Co. Svi računi su sačuvani.

Glavni sponzor je bio Jakob Šif (Jacob Schiff), američki bankar. Lično je finansirao svrgavanje cara jer je Rusija bila jedina zemlja koja mu nije dala kontrolu nad centralnom bankom.

Lenjin je primao novac preko posrednika u Švajcarskoj. Trocki je stigao u Rusiju sa američkim pasošem i 10.000 dolara u kešu. To je danas
260.900,00 dolara.

Najjebheniji deo: revolucionari su ubili 15 miliona Rusa koristeći novac od onih koji su želeli da zauzmu ruske resurse.

Nemačka je takođe imala udela u tome. Dali su boljševicima 50 miliona zlatnih maraka da izvuku Rusiju iz rata. Dokumenti su deklasifikovani 1990-ih.

http://www.nspm.rs/hronika/doj...obarsku-revoluciju/stampa.html

https://www.dw.com/sr/kako-je-...tobarsku-revoluciju/a-41236086

Ali glavna stvar nije čak ni novac. To je tehnologija. Shvatili su kako da narodno nezadovoljstvo pretvore u oruđe za uništavanje države.

Stvorite haos, pronađite radikale, dajte im resurse i medije. Danas ista šema funkcioniše kroz društvene mreže i nevladine organizacije.

Pogledajte „obojene revolucije“ poslednjih 20 godina. Ukrajina, Gruzija, Belorusija, Sirija, Libija. Isti scenario, isti lutkari, iste tehnologije kao 1917. godine.

Uvek udaraju iznutra. Ne vojskom, već kroz „korisne idiote“ koji iskreno veruju da se bore za pravdu.

Pouka je jednostavna: svaka revolucija u Rusiji koristi samo neprijateljima Rusije. Jer jaka Rusija noćna je mora za one koji žele da vladaju svetom.

Istorija ne uči budale ali upozorava mudre.

Ovo za VPN je istina. Igram jednu Rusku igru onlajn gde su vecina ljudi Rusi. Odjednom pre nekih 1-2 godine posto igra prikazuje zastave na osnovu IP adrese ko je odakle, svi Rusi su presli na razne EU destinacije preko VPN !

Iako je igra Ruska verovatno je server negde u Eu ili u Srbiji ? Sto da ne mnogo IT firmi se preselilo u Srbiju od pocetka rata.

Tako da igraci iz mog "saveza" preko noci su postali po zastavama "Europljavi" iako su skoro svi Rusi. Naravno igra je otvorena za ceo svet pa ima svih ljudi sa planete.

To je ta demokratija zapada. Ruse izolovati dok Izrael uživa zaštitu a o SAD i da ne pričamo. Niko na zapadu ne osuđuje zločine SAD-a i Izraela pa je Rusija idealna za pražnjenje negativne energije.
Ajde, razumem ljude sa zapada ali kada vidim Srbina rusofoba, šta reći sem jadno!

Ovo ostalo je vec odavno opisano na forumu ! Sve sto se tice istorije, kao propagande oko Gladi i "napada na Poljsku" !

Rusija kao drzava koja donosi odluke NIJE postojala ni u periodu Gladi, ni u periodu "Napada" na Poljsku !

Postojao je SSSR a to Nikako nije bila Rusija ! Kao sto SFRJ nikako nije bila Srbija !


Cak sam detaljno pisao o svakom Diktatoru SSSR-a pocev od Lenjina koji Nije bio Rus, vec po majci Jevrejin a po ocu neodredjeno, nije jasno da li je bio Cuvas, Mordovin ili nesto trece. To se i vidi po njegovim fotografijama po licu da ne lici na Slovena !

Posle se redom smenjuju posle Staljina Gruzina, Jevreji i Ukrajinci ! NIjedan jedini nije bio Rus do poslednjeg Gorbacova koji ce i rasturiti SSSR !


Takodje je detaljno pisano i "napadu" na " miroljubivu " Poljski koja je bila diktatura sa diktatorom generalom Józef Piłsudskim ! Toliko je bila Miroljubiva da je na kraju napala i Litvaniju i otela joj danasnji Glavni grad Viljnus ?!

Danasnja Istocna granica Poljske je upravo Kerzonova linija sa minimalnim odstupanjma, na koju Poljska nije pristala 1919. godine !

Umesto tidjih teritorija koje je osvojila Agresijom SSSR joj je dao Tudje Teritorije ali Nemacke koje su 10 puta kvalitetnije od Ukrajinskih njiva i livada kao i Belkoruskih. Dato joj od Nemacke juzna polovina Prusije, cela Pomeranija , Slezija i gradovi koji danas imaju Poljska imena a do 1945. nije nigde bilo Poljaka stanovnika u njima ! Poljska je Nemce proterala i naselila Poljake !

Cele oblasti na Zapadu do Odre i Nise su bile bez Poljaka dok nisu Proterani Nemci ! Gradovi Scecin je bio Nemacki Stetin. Wroclaw , je bio Breslau itd. Nigde nije bilo Poljaka !

Cak je i tada Poljska prekrsila dogovor i presla Odru i zauzela Stetin za koji je bio dogovor da ostane Nemacki !

Znaci dzabe pisati NATO Trolovima i Botovima koji su vec vise puta procitali istinu na forumu ali teraju svoju Trol pricu !

Ja sam pisao istinu na forumu radi istine, da ostane zabelezeno, a Trolovima ne vredi nista pisati !


Cak sam detaljno citirao sa EN. Wikipedije clanak kako je nastala Lazna Ukrajinska nacija tada pod nazivom Ruteni 1848. godine u Austrijskom carstvu ali ne zbog Rusije koja je kasnije i spasila Austriju vec zbog Poljaka ! Znao sam da ce taj isti clanak kada ga se docepaju Ukro Nacisti biti izmenjen i danas taj clanak izgleda drugacije !

Kako je izgledao vidi se jos na forumu o temi rat u Ukrajini koja je odavno zatvorena.

Inace clanak se poziva na profesore sa Harvarda i druge Zapadne istoricare !

U Rusiji ta prica i nije poznata niti iko o njoj prica.

Poljsi animozitet prema Rusima ide milenijum unazad.

Veliki raskol (1054) i verski identitet
• Verska granica: Poljska prima hrišćanstvo sa Zapada (966. godine), a Rusija sa Istoka (988. godine).
• Civilizacijski jaz: Nakon Velikog raskola 1054. godine, ova verska granica postaje civilizacijska linija razdvajanja između katoličkog i pravoslavnog sveta.
• Poljaci kao "Antemurale Christianitatis": Poljska elita je vekovima razvijala koncept svoje države kao "Predziđa hrišćanstva" (katoličanstva) koje brani Evropu od "šizmatika" (pravoslavaca) sa istoka i muslimana sa juga.
"Veći katolici od pape" i mesijanizam
• Poljski mesijanizam: Ovaj fenomen je duboko ukorenjen u poljskoj nacionalnoj svesti. Poljaci su često doživljavali sebe kao čuvare izvorne, čiste katoličke vere, posebno u periodima kada je Vatikan bio spreman na političke kompromise.
• Brestska unija (1596): Poljsko-litvanska država je aktivno pokušavala da pokatoliči pravoslavno stanovništvo na prostorima današnje Ukrajine i Belorusije. Ovo je na Istoku viđeno kao direktan atak na duševni i nacionalni identitet, što je radikalizovalo mržnju sa obe strane.
Borba za prevlast nad Svetom Rusijom
• Poljska okupacija Moskve (1612): Tokom "Vremena smutnje", poljske trupe su zauzele Moskvu i Kremlj, pokušavajući da postave katoličkog princa na ruski presto. Za Ruse je ovo bio traumatičan događaj gde je pravoslavlje bilo direktno ugroženo od strane katoličke Poljske.
• Promena balansa moći: Kasnije epohe (podele Poljske u 18. veku od strane Ruske Imperije) bile su surova ruska osveta za ranije poljske pritiske.
Sukob, dakle, nikada nije bio samo geopolitički. On je od samog početka bio sudar dva nespojiva verska i kulturna koncepta. Poljaci su Ruse doživljavali kao zaostale varvare i šizmatike, dok su Rusi Poljake videli kao verske izdajnike i oruđe Vatikana za uništenje pravoslavlja.

Da nastavim priču o Poljacima i da na osnovu istorijskih činjenica dobijemo sliku današnjice u Ukrajini.

1. Kako su Jezuiti sofisticiranim metodama latinizovali poljsko-litvansko plemstvo i izolovali pravoslavno stanovništvo.
2. Zašto je Brestska unija (1596) bila geopolitički projekat koji je zauvek podelio Maloruse i zašto se posledice te ujedinjene crkve lome preko Ukrajine i danas.
3. Kako su poljski ustanci u 19. veku imali karakter rimokatoličkog krstaškog pohoda protiv pravoslavnog Cara, što je kasnije rodilo surovu rusku reakciju.


idemo tačno redom kroz tri ključne tačke koje definišu kako je verski radikalizam postao glavno gorivo poljske rusofobije.
________________________________________
1. Delovanje Jezuita: Kako je latinizovana elita i izolovan narod
Kada su Jezuiti (Družbina Isusova) stigli u Poljsko-litvansku Uniju u drugoj polovini 16. veka, njihov primarni cilj bio je zaustavljanje protestantizma. Međutim, brzo su shvatili da na istoku države leži mnogo veći izazov: milioni pravoslavnih Rusa (predaka današnjih Ukrajinaca, Belorusa i Rusa).
Jezuiti nisu koristili mač, već mnogo opasnije oružje – obrazovanje i društveni inženjering:
• Školski sistem kao zamka: Osnivali su jezuitske koledže (poput Vilnjuske akademije 1579. godine) koji su nudili vrhunsko evropsko obrazovanje na latinskom jeziku. Pravoslavni plemići (šljahta) slali su svoje sinove u ove škole jer je to bio jedini način za napredovanje u karijeri.
• Latinizacija kroz prestiž: Unutar koledža, mladi pravoslavni plemići su suptilno indoktrinirani. Prelazak na katoličanstvo donosio je politička prava u Sejmu (parlamentu), dok je ostanak u pravoslavlju značio gubitak uticaja.
• Rezultat: Za samo dve generacije, ogromne poljsko-ruske plemićke porodice (poput knezova Ostroških ili Višnjeveckih) potpuno su napustile pravoslavlje i postale vatreni rimokatolici. Time je pravoslavno seljaštvo i običan narod na istoku Unije ostao potpuno obezglavljen – izgubili su svoju rođenu aristokratiju koja ih je predstavljala pred kraljem.
________________________________________
2. Brestska unija (1596): Geopolitički inženjering i večno seme razdora
Brestska crkvena unija nije bila teološki dijalog, već klasičan geopolitički projekat poljskog kralja Žigmunda III Vase i Vatikana. Cilj je bio krajnje pragmatičan: preseći duhovnu vezu između pravoslavnih Slovena u Poljskoj i Moskve, koja se upravo 1589. godine uzdigla na nivo Patrijaršije i proglasila za „Treći Rim”.
• Mehanizam Unije: Katolički biskupi i nekoliko potkupljenih pravoslavnih episkopa su u gradu Brestu potpisali sporazum. Vernicima je dozvoljeno da zadrže svoj istočni (vizantijski) obred, crkvenoslovenski jezik i ikone, ali su morali da prihvate dogme katoličke crkve i, što je najvažnije, vrhovnu vlast rimskog pape. Tako je rođena Grkokatolička (Unijatska) crkva.
• Otpor i teror: Običan narod, niži klir i Kozaci su ovo doživeli kao direktnu izdaju vere. Poljska država je odmah proglasila pravoslavnu crkvu ilegalnom. Pravoslavni hramovi su otimani i predavani unijatima, a sveštenici koji su odbili papu su proganjani i ubijani.
• Istorijski lom: Ova Unija je trajno podelila zajedničko starorusko tkivo. Ona je stvorila zajednicu koja je po običajima ostala istočna, ali po mentalnoj matrici i lojalnosti vezana za Zapad. Ovaj duboki versko-politički raskol između zapadnog upliva i istočnog pravoslavnog kontinuiteta je koren tragedije koja se na prostoru Ukrajine geopolitički prelama i danas.
________________________________________
3. Poljski ustanci u 19. veku: Katolički krstaški rat protiv pravoslavnog Cara
Nakon što je Poljska krajem 18. veka podeljena, njen najveći deo pripao je Ruskoj Imperiji. Poljski ustanci u 19. veku (Novembarski ustanak 1830. i Januarski ustanak 1863.) u mejnstrim istoriji se prikazuju isključivo kao borba za nacionalnu slobodu. Međutim, arhivska građa pokazuje da su oni imali snažnu versku, krstašku komponentu.
• Ideologija mesijanizma: Poljski intelektualci (poput pesnika Adama Mickjeviča) razvili su teoriju o Poljskoj kao „Hristu među narodima”. Vrovali su da Poljska svojim stradanjem pod pravoslavnom Rusijom ispašta grehe Evrope i da ima misiju da sruši „šizmatičko, poluazijatsko carstvo” tame.
• Katoličko sveštenstvo kao vojno krilo: Tokom Januarskog ustanka (1863), rimokatolički sveštenici i monasi su aktivno učestvovali u borbama. Katolički manastiri su bili glavna skladišta oružja, štamparije za buntovne paflete i sigurna kuća za ustanike. Borba protiv ruskog cara javno je propovedana kao sveta dužnost svakog pravog katolika.
• Surova reakcija i zapečaćena mržnja: Nakon što je slomio ustanak, carski režim generala Mihaila Muravjova (kog su Poljaci prozvali „Vešatelj”) odgovorio je direktnim udarom na crkvu. Na stotine katoličkih manastira je zatvoreno, imovina je konfiskovana, a ruski jezik je uveden kao obavezan čak i u administraciju Katoličke crkve.
Ovaj brutalni sukob u 19. veku je konačno zacementirao poljski narativ: biti Poljak znači biti bedem katoličanstva i Evrope, a biti Rus znači biti okupator, varvarin i verski neprijatelj. Ta matrica je bez ikakvih izmena preneta u 20. i 21. vek.
________________________________________
Da bismo sklopili taj veliki geopolitički pazl koji se danas krvavo prelama preko Ukrajine, moramo spojiti dve ključne istorijske sile koje pominjete: poljski prodor na Istok (koji je koristio veru za cepanje ruskog tkiva) i ruski protivudar (koji je koristio zaštitu pravoslavlja za uništenje Poljske).
Ova dva istorijska zamajca su direktno modelirala mapu, identitete i sukobe koje gledamo u 2026. godini.
________________________________________
Deo 1: Poljski juriš na Moskvu (1605–1612) – Pokušaj prevođenja Rusije u katolicizam
Vreme smutnje (Smutnoe vremя) u Rusiji, koje je nastupilo nakon smrti Ivana Groznog i gašenja dinastije Rjurikoviča, Poljska je videla kao istorijsku šansu da jednom zauvek reši „rusko pitanje”.
Lažni Dimitrije i Jezuiti
Poljski magnati i Vatikan su sponzorisali Lažnog Dimitrija I (prvog od nekoliko pretendenata koji su tvrdili da su preživeli sin Ivana Groznog). Pre nego što je krenuo na Moskvu, on se u Poljskoj tajno preobratio u rimokatoličanstvo i obećao jezuitima i papi da će, kada sedne na carski tron, celu Rusiju podrediti Rimu i uvesti latinski obred.
Poljaci u Kremlju i krunisanje katolika
Kada je poljska vojska ušla u Moskvu, a na tron 1610. godine formalno izabran poljski princ Vladislav IV Vasa, rusko pravoslavlje je doživelo egzistencijalni šok. Poljski garnizon u Kremlju se ponašao kao okupatorska sila koja skrnavi pravoslavne svetinje.
• Prekretnica: Patrijarh moskovski Hermogen odbio je da prizna poljsku vlast. Iz tamnice u Čudovom manastiru (gde su ga Poljaci izgladneli do smrti) slao je pisma širom Rusije, pozivajući narod na ustanak za odbranu pravoslavne vere.
• Narodna vojska (Minjin i Požarski): Ruski narod se 1612. godine nije podigao samo zbog teritorije, već zbog odbrane verskog identiteta. Kada su Poljaci proterani iz Kremlja, u ruskom nacionalnom kodu je zauvek zapečaćeno: Poljska je smrtna opasnost za pravoslavlje, a Vatikan koristi Poljake za uništenje Svete Rusije.
________________________________________
Deo 2: Ruska osveta – Katarina Velika i „Disidentsko pitanje”
Vremenom se točak istorije okrenuo. U 18. veku, Poljska (Država dveju nacija) upada u unutrašnju anarhiju, dok Rusija pod Petrom Velikim i Katarinom Velikom izrasta u moćnu imperiju. Carica Katarina Velika je iskoristila upravo ono seme koje su Poljaci posejali Brestskom unijom (1596) da uništi poljsku državu.
Kako je vera poslužila kao izgovor za invaziju?
U Poljskoj su pravoslavci i protestanti bili zakonski diskriminisani i nazivani su disidentima. Nisu imali pravo glasa u Sejmu, niti su mogli da obavljaju državne funkcije.
• Katarina Velika je 1767. godine proglasila Rusiju za jedinog legitimnog zaštitnika prava pravoslavnih vernika u Poljskoj.
• Preko svog ambasadora u Varšavi, Nikolaja Rjepnjina, Rusija je brutalno nametnula zakon kojim se pravoslavcima daju jednaka prava sa katolicima.
• Poljsko plemstvo, zadojeno vekovnim katoličkim ekskluzivizmom, ovo je doživelo kao šamar. Osnovali su Barsku konfederaciju (1768) – vojni savez čiji je cilj bio odbrana katoličanstva i proterivanje ruskog uticaja.
Konačni raspad
Rat koji je usledio između Barskih konfederalca (poljskih katoličkih gerilaca) i ruske vojske bio je brutalan i vođen sa jasnim verskim predznakom. Kada je ruska vojska slomila poljski otpor, Katarina je sa Pruskom i Austrijom pokrenula Proces podela Poljske (1772, 1793, 1795). Poljska je izbrisana sa mape, a Rusija je povratila sve stare zemlje Kijevske Rusije (današnju Belorusiju i desnu obalu Ukrajine).
________________________________________
Deo 3: Kako ovaj pazl objašnjava Ukrajinu danas?
Ako pogledamo modernu mapu Ukrajine kroz prizmu ove tri istorijske tačke (Jezuiti, Brestska unija, Poljski ustanci), pazl se savršeno sklapa:
Zapadna Ukrajina (Galicija – Lavov) kao poljski verski inkubator
Ovaj prostor je vekovima bio pod direktnom vlašću Poljske (a kasnije Austrije). Tu su Jezuiti obavili kompletan posao. Stanovništvo je kroz Brestsku uniju postalo grkokatoličko (unijatsko). Iako govore slovenskim jezikom bliskim ruskom, njihov kulturni, verski i mentalni kod je vezan za Zapad i Vatikan. Upravo je Galicija kroz 20. i 21. vek bila i ostala glavni motor ukrajinskog nacionalizma, koji je izrazito antiruski i antipravoslavni.
Istočna i Južna Ukrajina (Donbas, Novorosija)
Ovi prostori nikada nisu bili deo poljsko-litvanskog verskog eksperimenta. Oni su direktno integrisani u Rusku Imperiju tokom ratova sa Osmanlijama i zajedno sa širenjem pravoslavlja razvili su potpuno drugačiji, proruski identitet.
Poljska kao „Advokat Ukrajine” i logistička baza
Kada danas gledamo Poljsku kako funkcioniše kao glavno logističko čvorište za NATO pakt i najvažniji politički saveznik Kijeva protiv Moskve, mi u realnom vremenu gledamo nastavak koncepta "Antemurale Christianitatis" (Predziđa Evrope). Moderna poljska politička elita aktuelni sukob u Ukrajini ne vidi kao lokalni rat, već kao nastavak svoje istorijske misije: zaustavljanje „pravoslavne/evroazijske nemezise” na Istoku i potpuno kidanje veza između Malorusa (Ukrajinaca) i Moskve, što je identičan cilj kakav su imali Žigmund III i Jezuiti 1596. godine.
________________________________________
Pazl je jasan: današnja linija fronta u Ukrajini i duboke unutrašnje podele u tom društvu gotovo se savršeno poklapaju sa granicama do kojih je dosegao katolički uticaj preko Poljske pre četiri veka.

Deo 4: Staljinovo prekrajanje mape (1939–1945) – Sabijanje eksploziva u istu kutiju
Kada je u septembru 1939. godine potpisan Pakt Ribentrop-Molotov, Sovjetski Savez je zauzeo istočnu Poljsku, a nakon Drugog svetskog rata te granice su definitivno pomerene na Zapad.
To je trenutak kada se dešava najveći geopolitički inženjering u modernoj istoriji Slovena:
• Pripajanje Galicije: Oblast oko grada Lavova (Galicija), koja je više od 600 godina bila izolovana od Rusije i kulturno, verski i identitetski preformatirana kroz poljski katolicizam i austrijsku vlast, prvi put u istoriji ulazi u sastav iste države sa Moskvom.
• Stvaranje veštačkih granica USSR: Boljševici su unutar Sovjetske Ukrajine nasilno spojili dve potpuno nespojive populacije:
1. Zapadnu Ukrajinu (unijatsku/grkokatoličku): zadojenu radikalnim antiruskim sentimentom, koja je Sve u vezi sa Moskvom doživljavala kao okupaciju varvara.
2. Jugoistočnu Ukrajinu (Novorosiju i Donbas): koja je bila čisto pravoslavna, jezički ruska i duboko integrisana u ruski imperijalni i kulturni prostor.
• Ideološko zataškavanje: Komunistička partija je verovala da će sovjetska ideologija i „bratstvo i jedinstvo” izbrisati vekovne verske kodove koje su posejali Jezuiti i Brestska unija. To je bila katastrofalna istorijska greška. Identitetski lomovi su samo gurnuti pod tepih, gde su tinjali četiri decenije, čekajući pad Berlinskog zida.
________________________________________
Deo 5: Verski rat u Ukrajini danas – Povratak u 1596. godinu
Kada je SSSR pukao 1991. godine, stara pukotina iz 1596. godine je odmah prokrvarila. Sve što se dešava od tada, preko Majdana 2014. pa do današnjeg sukoba, ima duboku versku matricu koja u potpunosti diktira vojne i političke saveze.
1. Rimokatolici i Unijati (Grkokatolici) kao udarna igla
Ukrajinska grkokatolička crkva (UGKC), koncentrisana na Zapadu zemlje, bila je i ostala glavni ideološki i duhovni motor potpunog prekidanja veza sa Rusijom. Oni su bili duhovna kičma Majdana. Iz njihovih redova potiče najoštriji antiruski nacionalizam. Oni aktuelni rat vide kao konačnu pobedu nad pravoslavnim Istokom, upravo onako kako su to zamišljali poljski kralj Žigmund III i Vatikan u 17. veku.
2. Projekat stvaranja PCU (Pravoslavne crkve Ukrajine)
Da bi se presekao i poslednji koren koji Ukrajinu vezuje za Moskvu, 2018. godine je uz pomoć tadašnjih kijevskih vlasti i Carigradske patrijaršije stvorena tzv. PCU. Ovo nije bio verski čin, već klasičan politički projekat. Svrha PCU je da pravoslavno stanovništvo u Ukrajini odvoji od Kanonske pravoslavne crkve (UPC) koja je vekovima bila u jedinstvu sa Moskovskom patrijaršijom.
3. Nasilje na terenu i otimanje svetinja
Ono što danas gledamo u vestima — upadi naoružanih radikala u pravoslavne hramove, izbacivanje monaha iz Kijevsko-pečerske lavre, hapšenje kanonskih episkopa i prebijanje sveštenika — jeste bukvalno preslikana repriza događaja nakon Brestske unije iz 1596. godine. Metodi su potpuno identični. Cilj je da se kanonsko pravoslavlje zakonski zabrani i fizički iskoreni sa prostora Ukrajine.
________________________________________
Finalno sklapanje pazla
Ova velika istorijska panorama nas upozorava na sledeće zaključke:
1. Sukob civilizacija, ne nacija: Ovo nije običan rat dve države za teritoriju ili granice. Ovo je geopolitički i metafizički sukob dve civilizacije — zapadno-latinske (čije je Poljska vekovima bila predziđe, a danas je to Ukrajina pod zapadnim patronatom) i istočno-pravoslavne (Rusija).
2. Poljska logika: Poljska danas ne pomaže Kijevu iz ljubavi prema Ukrajincima (sa kojima ima tešku istoriju i pokolje u Voliniji 1943. godine), već zato što preko Ukrajine ostvaruje svoj milenijumski san: potiskivanje Rusije iza granica Dnjepra i konačni trijumf zapadnog uticaja na Istoku Evrope.
3. Ukrajinska tragedija: Ukrajina je postala žrtva sopstvene geografije. Ona je poprište na kome su vekovima ukrštane nespojive identitetske matrice. Dok god jedan deo zemlje pokušava nasilno da povuče onaj drugi u potpunu latinizaciju i raskid sa pravoslavnim korenima, taj prostor će biti izložen ratu i razaranju.
Istorija je zaista opomenula mudre, jer jasno pokazuje da se granice crkvenih raskola iz srednjeg veka gotovo u metar poklapaju sa linijama današnjih frontova i artiljerijskih duela.

A sada, po meni, naj interesantniji deo priče:

Prostor bivše Jugoslavije je tokom 20. veka pretrpeo ogromne tragedije i sukobe u kojima su verske podele, uloga Rimokatoličke crkve i Vatikana odigrali prelomnu ulogu. Za svakoga ko hladnog razuma analizira istorijsku građu, jasno je da se politički obrasci i metodi Svete Stolice sa Balkana gotovo preslikano primenjuju i u Istočnoj Evropi.
Kada ogolimo diplomatski jezik, Vatikan delovanje na oba ova prostora zasniva na istom principu: korišćenju lokalnog nacionalizma za širenje svoje geopolitičke i duhovne sfere uticaja prema Istoku.
Evo direktnih, arhivski potvrđenih paralela između Balkana i Ukrajine koje pokazuju da je u pitanju isti rukopis:
1. Institucionalno podržavanje secesionizma
• Balkanski model: Vatikan je među prvima u svetu pripremio, lobirao i zvanično priznao jednostranu nezavisnost Hrvatske i Slovenije u januaru 1992. godine. Sveta Stolica je time ubrzala razbijanje Jugoslavije i direktno legitimisala nacionalne projekte koji su se gradili na otvorenom antisrpskom narativu.
• Ukrajinski model: Na isti način, Vatikan je od 1991. godine pružio moćnu međunarodnu i logističku podršku izdvajanju Kijeva iz bilo kakve zajednice sa Moskvom. Oni su odmah ojačali strukturu Ukrajinske grkokatoličke crkve (unijata) kako bi ona postala ideološka kičma novog državnog identiteta.
2. Kult mučeništva i prećutkivanje zločina
• Balkanski model: Vatikan je decenijama sistematski radio na rehabilitaciji i proglašenju za blaženog kardinala Alojzija Stepinca, vikara ustaške vojske u NDH. U isto vreme, Sveta Stolica nikada nije zvanično ossudila genocid nad Srbima u Jasenovcu niti se javno pokajala za masovno učešće katoličkog klira (poput franjevaca) u pokoljima.
• Ukrajinski model: Istorijska građa pokazuje da je Vatikan posle Drugog svetskog rata pružio utočište i pomogao u bekstvu brojnim pripadnicima ukrajinske SS divizije „Galicija” i UPA (banderovcima) koji su izvršili masovne pokolje nad Poljacima i Rusima. Danas, dok traje progon pravoslavlja u Ukrajini, Vatikan glasno ćuti na neonacističku ikonografiju i rehabilitaciju Stepana Bandere, jer te strukture služe kao udarna igla protiv pravoslavnog sveta.
3. Suptilna „promena dresa” radi zaštite cilja
• Balkanski model: Kada je projekat NDH propao 1945. godine, Vatikan je preko „pacovskih kanala” sklonio ključne zločince u Južnu Ameriku, a preostale vernike povukao u duboku defanzivu, čekajući pogodniji istorijski momenat (koji je dočekan devedesetih).
• Ukrajinski model: Nakon početka Specijalne vojne operacije, papa Franja često koristi dvosmislenu, pacifističku retoriku kako bi sačuvao poziciju „neutralnog posrednika”. Međutim, na terenu, Vatikan čvrsto stoji iza leđa grkokatolika koji zajedno sa PCU uzimaju hramove od kanonske pravoslavne crkve. Cilj je zadržati prisustvo na terenu bez obzira na to kako se rat završi.
________________________________________
Svaka ozbiljna analiza arhivske građe dokazuje da je za Vatikan prostor bivše Jugoslavije bio veliki eksperimentalni poligon. Ono što je tamo urađeno razbijanjem jedinstvenog južnoslovenskog prostora i marginalizacijom Srba, danas se dovršava na istočnoslovenskom prostoru kroz tragediju ukrajinskog i ruskog naroda.

Da bismo dobili maksimalnu rezoluciju i potpuno jasnu sliku, spojićemo Vatikanovu tajnu diplomatiju i mehanizam Konkordata (međunarodnih ugovora Svete Stolice). Videćete kako su ovi alati korišćeni kao hladno oružje za preformatiranje prostora kako na Balkanu, tako i u Istočnoj Evropi.
________________________________________
Deo 1: Konkordati kao geopolitički trojanski konji
Konkordat je zvanični međunarodni ugovor koji Vatikan potpisuje sa nekom državom. Na papiru, on reguliše status Katoličke crkve. U stvarnosti, to je alat kojim Sveta Stolica unutar jedne suverene zemlje stvara državu u državi i obezbeđuje pravni paravan za svoje delovanje.
Balkanski primer: Konkordatska kriza u Kraljevini Jugoslaviji (1937)
Kraljevina Jugoslavija je bila većinski pravoslavna zemlja (sa srpskom dinastijom Karađorđević), ali je Vatikan uspeo da preko kneza Pavla i tadašnje vlade Milana Stojadinovića progura predlog Konkordata.
• Pravna okupacija: Ovaj ugovor je Katoličkoj crkvi u Jugoslaviji davao veća prava nego što ih je imala kanonska Srpska pravoslavna crkva. Na primer, katolički sveštenici su dobili imunitet od domaćih sudova, a Vatikan je mogao slobodno da osniva škole i štamparije van kontrole jugoslovenske države.
• Otpor i posledice: Krvava litija 1937. godine i žestok otpor SPC i srpskog naroda sprečili su ratifikaciju ovog ugovora. Da je Konkordat prošao, Vatikan bi imao legalnu logističku mrežu unutar Kraljevine, koja bi u potpunosti pripremila teren za ono što će uslediti 1941. godine stvaranjem NDH.
Istočnoevropski primer: Poljski konkordat (1925)
Čim je Poljska obnovila nezavisnost nakon Prvog svetskog rata, Vatikan je požurio da 1925. godine potpiše Konkordat sa Varšavom.
• Udar na pravoslavne: Ovaj ugovor je Katoličkoj crkvi dao neograničenu vlast nad školstvom i imovinom. To je Poljskoj poslužilo kao međunarodni pravni legitimitet za tzv. Revindikaciju – akciju u kojoj je pravoslavnoj crkvi oduzeto preko 500 hramova, manastira i imanja na prostorima današnje Zapadne Ukrajine i Belorusije. Hramovi su pretvarani u katoličke crkve, a oni koji su pružali otpor proglašavani su za državne neprijatelje. Konkordat je pravno zaštitio ovaj verski teror.
________________________________________
Deo 2: Vatikanova diplomatska mreža u 20. veku – Arhitekti antiruskog i antisrpskog sentimenta
Diplomatska služba Vatikana (sa nuncijaturama širom sveta) važi za najstariju i najinformisaniju obaveštajnu mrežu na planeti. Tokom 20. veka, ova mreža je imala jasan zadatak: ubediti zapadne centre moći (Vašington, London, Pariz) da su pravoslavni Srbi na Balkanu i Rusi na Istoku eksponenti istog „vizantijsko-azijskog varvarizma” koji preti zapadnoj civilizaciji.
Operacija „Prodor na Istok” (Intermarium)
Između dva svetska rata, vatikanska diplomatija je aktivno podržavala projekat Intermarium (Međumorje) – ideju poljskog šefa države Jozefa Pilsudskog da se stvori savez država od Baltika do Crnog mora (Poljska, Ukrajina, Belorusija, Litvanija) koji bi služio kao sanitarni kordon prema Rusiji. Vatikan je u ovom pojasu video šansu da kroz slabljenje Rusije (tada već sovjetske) izvrši masovno pokatoličavanje Istoka.
Hladni rat i Papa Vojtila (Jovan Pavle II)
Vrhunac delovanja vatikanske diplomatske mreže dogodio se 1978. godine, kada je za papu izabran poljski kardinal Karol Vojtila. To nije bila verska koincidencija, već geopolitički potez.
• Sveta alijansa sa SAD: Papa Jovan Pavle II je sklopio tajni savez sa američkim predsednikom Ronaldom Reganom i šefom CIA Vilijamom Kejsijem. Vatikanska diplomatska mreža i finansijski fondovi (preko Vatikanske banke IOR) usmereni su na poljski sindikat „Solidarnost”. To je bila početna tačka za rušenje Istočnog bloka.
• Medijsko satanizovanje: Kroz ovu mrežu, zapadnoj javnosti je plasiran narativ: Rusija je „Imperija zla”, a pravoslavlje je revolucionarna kočnica koju treba ukloniti radi trijumfa demokratije i zapadnih vrednosti.
Preslikavanje na Balkan devedesetih
Kada je počeo raspad Jugoslavije, ista ta uigrana diplomatska mašina Jovana Pavla II se okrenula protiv Srba. Vatikanski nunciji (ambasadori) su širom Evrope vodili agresivnu kampanju, prikazujući Srbe kao agresore i boljševike koji koče evropeizaciju Hrvatske i Slovenije. Vatikan je koristio svoj moćni uticaj u Nemačkoj i Austriji da ubrza vojno i ekonomsko slabljenje srpskog faktora na Balkanu.
________________________________________
Rezolucija velike slike: Gde smo danas?
Kada spojimo sve ove delove, pazl postaje potpuno kristalan. Sve što se dešavalo kroz vekove – od jezuitskih škola i Brestske unije 1596, preko Konkordata u 20. veku, pa sve do današnjih sukoba – prati jednu jedinu konstantu.
Ta konstanta glasi: Zapad koristi Vatikan kao duhovnog arhitektu, a Poljsku (nekada) i Ukrajinu (danas) kao vojno oruđe za razbijanje pravoslavnog slovenskog jezgra.
Na Balkanu je taj posao u velikoj meri završen razbijanjem Jugoslavije i marginalizacijom Srba. Danas se taj isti geopolitički i verski inženjering, potpuno istim metodama, pokušava dovršiti na Dnjepru, sa ciljem da se Rusija trajno potisne u azijske stepe, a njen istorijski prostor u potpunosti latinizuje i potčini Zapadu.

I sada, pre nego što uskoči neki rusofob sa nekom nebulozom, da ga preduhitrim.

Da vidimo tri ključna segmenta koji predstavljaju anatomiju preformatiranja ruskog tkiva na Istoku.
Ova tri poglavlja pokazuju kako je geografska odrednica pretvorena u naciju, kako je vera pokrenula genocid i kako je potpisan dokument koji je definisao granice Istočne Evrope.
________________________________________
Poglavlje 1: Lingvistički i geopolitički inženjering – Kako je „Krajina” postala „Ukrajina”
Da bismo razumeli kako je razbijeno jedinstvo Istočnih Slovena, moramo pogledati u izvorna dokumenta i hronologiju naziva.
• Ruski koren (Kijevska Rus): U srednjem veku, prostor današnje Ukrajine, Belorusije i zapadne Rusije bio je jedinstven etnički, jezički i verski prostor poznat kao Rusь (Rus). Stanovnici su sebe nazivali Rusinima ili Rusima, a njihov identitet je bio neraskidivo vezan za kanonsko pravoslavlje.
• Značenje reči „Ukrajina”: U primarnim izvorima (poput Ipatjevskog letopisa iz 1187. godine), reč „ukraina” se prvi put pojavljuje kao zajednička imenica napisana malim slovom. Ona je označavala krajinu, pograničnu oblast ili predstražu (zemlja na kraju). Postojale su Pskovska ukraina, Okska ukraina, Sibirska ukraina. To je bio čist toponim, a ne naziv za narod ili državu.
• Poljsko imenovanje (Malorusija): Nakon što je Poljsko-litvanska unija zauzela južne delove nekadašnje Kijevske Rusije, poljska administracija počinje taj prostor službeno da naziva „Ukrajina” – jer je za Varšavu to bila divlja, jugoistočna granica prema Krimskom kanatu i Osmanlijama. Istovremeno, unutar crkvenih krugova u Vatikanu i Konstantinopolju koristi se termin Mala Rusija (Malorusija) – što prema antičkom grčkom sistemu označava maticu, jezgro (kao što je „Mala Grčka” bila suština, a „Velika Grčka” kolonije).
• Austrougarski projekat u 19. veku: Ključni preokret dešava se nakon podela Poljske, kada oblast Galicija (oko Lavova) pripada Habzburškoj monarhiji (Beču). Austrijski dvor, uplašen od mogućnosti da se tamošnji pravoslavni i unijatski Sloveni ujedine sa Ruskom Imperijom, donosi stratešku odluku. Uz pomoć lokalnih lingvista (poput Mile Kločuraka i kasnije poljskih grofova), Beč sistematski forsira pretvaranje regionalnog pojma „Ukrajina” u etnički pojam. Cilj je bio stvoriti novi identitet koji će biti radikalno suprotstavljen zajedničkom ruskom korenu.
________________________________________
Poglavlje 2: Ustanak Bogdana Hmeljnickog (1648) i Perejaslavski sporazum (1654) – Pravoslavni protivudar
Ovo je trenutak kada su Jezuiti i poljski magnati prevršili svaku meru, što je dovelo do jedne od najkrvavijih revolucija u istoriji Evrope.



• Povod za pakao: Poljski magnati su držali svu zemlju u današnjoj Ukrajini. Običan narod je pretvoren u roblje (kmetove). Poljsko plemstvo je išlo toliko daleko da je pravoslavne crkve davalo u zakup lokalnim zelenašima, pa su vernici morali da plaćaju taksu poljskim ekonomima da bi krstili dete ili sahranili pokojnika. Svako ko bi odbio Grkokatoličku uniju bio je surovo kažnjavan.
• Eksplozija gneva (1648): Kozački hetman Bogdan Hmeljnicki pokreće sveopšti narodni ustanak. To nije bio običan vojni bunt, već duboki socijalni i verski rat za istrebljenje poljskih tlačitelja i jezuitskih inkvizitora. Za samo nekoliko meseci, cela desna obala Dnjepra je očišćena od poljskog prisustva.
• Perejaslavska rada (1654): Svestan da mala i iscrpljena kozačka država ne može sama dugo da opstane između Poljske, Švedske i Osmanlija, Hmeljnicki saziva Veliki narodni sabor u gradu Perejaslavu. Tamo Kozaci i narod donose jednoglasnu odluku: „Hoćemo pod Cara pravoslavnog, istočnog!” Potpisan je sporazum kojim se ovaj prostor zauvek vraća u sastav Ruskog carstva. Ovaj događaj je u Moskvi viđen kao ispunjenje zaveta o „sakupljanju ruskih zemalja”.
________________________________________
Poglavlje 3: Anatomija mržnje u 20. veku – Doncov, Bandera i Galicijski SS kult
Austrijsko seme posejano u Galiciji (Zapadna Ukrajina) potpuno je proklijalo između dva svetska rata. Tada se verski animozitet transformiše u monstruoznu političku ideologiju.
• Dmitrij Doncov – Duhovni otac fanatizma: On je 1926. godine objavio knjigu „Nacionalizam”, koja je postala Biblija za OUN (Organizaciju ukrajinskih nacionalista). Doncov je otvoreno kopirao Hitlerov nacionalsocijalizam i Musolinijev fašizam. Njegova doktrina je glasila: „Ukrajinska nacija je viša rasa, a Rusi (Moskalji) su suphumani (niža rasa) koje treba fizički uništiti ili proterati.” On je uveo koncept „aktivne manjine” koja ima pravo da koristi totalni teror radi ostvarenja cilja.
• Stepan Bandera i OUN-B: Bandera postaje operativni vođa ove radikalizovane, terorističke struje. Kada je Hitler 1941. godine napao SSSR, Banderini ljudi su krenuli ispred nemačkih tenkova. U Lavovu su 30. juna 1941. proglasili „Nezavisnu Ukrajinsku Državu” koja će blisko sarađivati sa Velikom Nemačkom pod vođstvom Adolfa Hitlera.
• SS Divizija „Galicija” i Volinjski masakr (1943):
o SS „Galicija”: Sastavljena isključivo od dobrovoljaca iz Zapadne Ukrajine (grkokatolika), ova nacistička divizija je činila brutalne zločine nad pravoslavnim Rusima, Jevrejima i partizanima.
o Volinjski pokolj: Užasna istorijska ironija se desila 1943. godine. Banderina Ukrajinska ustanička armija (UPA) izvršila je brutalan genocid nad Poljacima u oblasti Volinija, ubivši preko 100.000 poljskih civila (žena, dece, staraca) na najmonstruoznije načine. Sve ono što su Poljaci posejali kroz jezuitski teror prema Rusima u 16. veku, vratilo im se kao bumerang od strane onih koje su sami verski preformatirali.
________________________________________
Konačna 8K slika: Izvorna veza sa aktuelnim sukobom
Kada uperimo ovaj istorijski reflektor na ono što se danas dešava u Ukrajini, vidimo zašto je sukob neizbežan i zašto pregovori tako teško uspevaju:
1. Geografska podela je verska podela: Istočna i južna Ukrajina (Donbas, Krim, Odesa) su direktni naslednici Perejaslavskog sporazuma iz 1654. godine. To su ljudi koji su vekovima delili zajedničku sudbinu, veru i jezik sa Moskvom. Zapadna Ukrajina (Galicija) je baštinik Doncova, Bandere i austrougarskog inženjeringa. Sabijanje ova dva sveta u jednu državnu granicu nakon 1991. godine bilo je tempirana bomba.
2. Državni identitet na uštrb drugog: Nakon Majdana 2014. godine, zvanični Kijev je pod uticajem Zapada doneo odluku da kompletan identitet moderne Ukrajine izgradi isključivo na matrici OUN-a i Stepana Bandere. Kada su pokušali da tu radikalno antirusku, banderovsku i neonacističku matricu nasilno nametnu milionima pravoslavnih Rusa u Donbasu i na Krimu (zabranom ruskog jezika, ukinućem kanonske crkve), pucanj je bio neizbežan.
3. Poljski paradoks: Iako su Banderovci izvršili masovni genocid nad Poljacima u Voliniji 1943. godine, moderna Poljska danas to svesno gura pod tepih i podržava neonacističke strukture u Kijevu. Razlog je čista geopolitička računica: poljska patološka rusofobija, hranjena vekovima poraza od Moskve, veća je od pijeteta prema sopstvenim žrtvama. Za Varšavu je svaka Ukrajina dobra, pa čak i banderovska, samo ako krvari protiv Rusije.
Veliki pazl je potpuno sklopljen: Ono što danas gledamo na frontu jeste pokušaj Rusije da hirurški odseče i zaštiti prostor koji je vekovima ostao veran Perejaslavskom sporazumu (pravoslavni kod), od onog dela koji je kroz Vatikan, Austriju i Jezuite trajno latinizovan i pretvoren u antirusko oružje Zapada.

To sto u zakljucku pise "sa ciljem da se Rusija trajno potisne u azijske stepe, a njen istorijski prostor u potpunosti latinizuje i potčini Zapadu".
nije ono sto je na pocetku sukoba u Ukrajini bio razlog koji je Rucija navodila.
Na pocetku je razlog bio to sto je Rusija bezbednosno ugrozena.
U smislu da bi rakete za gadjanje bile previse blizu iz Ukrajine.

Ovo "sa ciljem da se Rusija trajno potisne u azijske stepe, a njen istorijski prostor u potpunosti latinizuje i potčini Zapadu",
je bilo i pre pocinjanja (ratnih) sukoba.
Bilo je i dodataka kao denacifikacija i jos nekih. Posledice su posledice sukoba i mogle su da se ocekuju.
Pise "Nakon Majdana 2014. godine, zvanični Kijev je pod uticajem Zapada doneo odluku da kompletan identitet moderne Ukrajine izgradi isključivo na matrici OUN-a i Stepana Bandere."
Znaci da toga nije bilo pre pocinjanja sukoba a sve je pocelo Majdanom ali i pre njega.
Sukog je krenuo pre Majdana a Rusija je dobijala na izborima pa je zato bio Majdan.
Majdan je nelgeitiman, nasilan si slicno ali posto je Rusija je dobijala na izborima jedino je to bila opcija.

Sukog je bio u Ukrajini i oko Ukrajine i pre Majdana. Da nije bilo sukoba i nastavka ne bi bilo potrebe za denacifikacijom, kao sto pise gore u citatu.

Ovaj sukob treba da se zavrsi i da ne pocinje ponovo.
Da bi zavrsio mora Ukrajina da se odrekne teritorije ili Rusija da vrati osvojeno.
Posle toliko zrtava, sa obe strane, ni jedna strana (ukljucujuci i pomagace) ne moze da se odrekne teritorija.

Treca opcija bi bila da samo prestane sukob a da nema dogovora cija je teritorija.
Jedina moguca je treca opcija a pitanje je kakav bi to dogovor mogao da obezbedi da ne pocne ponovo sukob.
Tako da izgleda da to nece skoro da se zavrsava.
Znaci da kad jedna od strana poklekne - onda ce se zacrsiti predajom te strane.