Ko su Hipici????

Nije, ali je propaganda moćna stvar, a kako si lepo primetio u drugoj temi, USA ima vrlo jak kulturni impact na ostatak sveta. Dovoljno je da se imidž hipika promeni od politički svesnih i aktivnih kritičara militarističke osvajačke politike do ovisnikâ ispranih mozgova, sve ostalo se reši samo. :)

Jablane,

Hipici (tj. njihov "core") mogu da zahvale na velikoj popularnosti u tih nekoliko godina iskljucivo zato sto su im se prikljucile ogromne mase mladih ljudi koji nisu 100% delili iste stavove, ali su nasli "zajednicki imenitelj" u tom pokretu. A stvari zbog cega su ti mladi ljudi bili isfrustrirani su mahom bili:

- Polna diskriminacija (pogledaj reklame u USA iz 60-tih, koje danas ne bi ni smele da se emituju zbog politicke korektnosti)
- Preveliko moralnisanje (kako da se oblacis, kako da se sisas, koju muziku da slusas)
- Rasne diskriminacije

Svaka mlada osoba tog vremena, osim ako nije bila pripadnik militantnog pokreta, KKK-a ili svestenstva, je ocigledno osecala strahovit svakodnevni pritisak sto je izazvalo zelju za buntom, a Hipi pokret je bio najjednostavniji i najdostupniji nacin da se taj bunt izrazi - sto bi se reklo, nasli su se u pravo vreme i na pravom mestu.

Konzumerizam, Ratovi koje je USA vodila i neki problemi "globalne kontrole" od strane drzava jesu takodje bili motiv, ali mnogo manje od obicnih svakodnevnih stega i te stvari je razumeo mnogo manji broj ljudi, broj koji je svakako globalno nebitan. Samo sa tim stvarima Hipi pokret bi razumelo max par % omladine, ako i toliko.

Kada su one gore "obicne" tj. svakodnevne stege pale, izmedju ostalog i uticajem tog Hipi pokreta cije zasluge niko ne dovodi u pitanje, nestao je zapravo glavni motor koji je vukao tu ogromnu kolicinu mladih ljudi na bunt - i hipi pokret je postao niche, tj. redukovao se na mali broj ljudi sa vrlo specificnim pogledima na svet koje ne dele sa vecinom stanovnistva.

Kako meni i tebi danas niko ne brani sa kim cemo da zivimo, sta radimo/slusamo, kako se oblacimo i koje frizure nosimo i sl... nema ni nekog velikog razloga da se nesto previse bunimo ;-) Zato danas i nema hipija osim u nekim zanemarljivim kolicinama, a ne zbog neke CIA-e i slicnih stvari.

---

A onda se početom osamdesetih pojavila SIDA i desila se seksualna kontrarevolucija !

---

A Sidu je naravno stvorila CIA - i eto dokaza zavere ;-)

---

Hm... nisam, nazalost, ziveo u to vreme, ali koliko mi je poznato, jedna od kljucnih parola tog vremena bila je -MIR.
Tako da ta prica o svakodnevnima stegama i osvajanju(malih) sloboda mozda i nije u potpunosti tacna. Mislim(imam utisak, mozda gresim) da je otpor ratu i nasilju, globalnoj dominaciji sile izuzetno bitna komponenta pokreta, a da nije tu sustina(samo) podjebavanje establismenta.

Mir (Peace) se moze shvatiti na razne nacine - nije mir samo protivljenje ratovima (mada je naravno potpuno tacno da su vecina ljudi tih shvatanja protivnici rata), mir takodje znaci i razumevanje i toleranciju izmedju raznih socijalnih grupa.

Mir je jednostavno univerzalni dobar pojam, i jako dobar kao slogan - ko moze da nazove losim grupu koja zeli mir? ;-)

---

Ja sam našao ovo na netu u vezi hipika:

http://www.agitprop.co.yu/irp-web/poslednj.htm

---

Pošto tema delimično pripada mojoj generaciji, mogu da kažem da sam bio svedok, mada ne i neposredni učesnik, onoga što se dešavalo kod nas.
Kod nas je to bila uglavnom pomodna i slabo zastupljena pojava. Nisu postojale prave hipi zajednice, već grupe koje su se šetale gradom obučene po uzoru na hipike koje su mogli da vide iz časopisa (nešto kao danas skinheadsi i sl.).
Vladala je fama da je da bi bio hipik nepohodno pušiti marihuanu, biti promiskuitetan (bar naoko) i nakićen kao božićna jelka. Cveće i nije bilo baš nešto zastupljeno, pre neke marame, narukvice, ogrlice itd kao i odeća u indijskom stilu. To bile uglavnom grupe za slušanje određene vrste muzike na žurkama, pušenje trave i paradiranje ulicama. Nikakva ideologija do njih nije prodrla (a i kako bi, kada su živeli bezbrižno na vrhuncu socijalizma). Jedini problem su im bili dosada, nedovršena adolescencija i zavist za zapadnim glamurom.

Jedina trajna posledica njihove pojave je institucionalizacija narkomanije među mladima.

Da, a ko moze da nazove ozbiljnom grupu ljudi koja prezire Njegovo Velicanstvo Rad, slabo se pere, i mnogo pusi travu. :-)
Razumes, @jablan je delimicno u pravu. ;-)

A glede punka kao 'rusitelja' hipi-pokreta...
Pa, mislim da je ono sto je katkada radio Jim Morison bilo mnogo 'pankerskije' od ispada kojekakvih 'pankera'. :-)

Ima jos jedna, mozda jos opasnija - od hippie vremena pocinje da se tolerise nekompetentnost u javnoj
sferi, tj. postalo je prihvatljivo da ljudi koji o nekim stvarima ne znaju nista ili nedovoljno javno zastupaju i/ili
propagiraju ideje, stavove, ljude, koji mogu da budu i sasvim marginalni (prava arktickih foka ili pegavih sova) u
odnosu na prave probleme, ali sasvim dovoljni da neko paradira po medijima kao aktivista i daje visokoumne izjave.

A ti si pretpostavljam pozvan da odlučiš o tome koje su ideje marginalne, a koje ne?

@milanche, mozes li malo da pojasnis ovu tezu?

Ne, u onom sto sam hteo da kazem sam znacaj ideje u opstem poretku stvari nije ni toliko bitan.

Problem je samo sto se javnost napaja misljenjima ljudi koji o tom konkretnom problemu ne znaju ama bas nista, ili nemaju taj intelektualni
kapacitet da stvari shvate kompletno, ali im je PR manager savetovao da se pojave u ulozi propagatora (dobro utice na javnu percepciju
licnosti i dize rejting u medijima).



Primera ima koliko god hoces - gomila lutaka iz javnog zivota koji su eventualno strucni za svoju najuzu struku (ako i to) se pre ili
kasnije nadje pozvano da dize halabuku i daje 'strucna' misljenja na odredjenu temu.

U ona vremena je bila gotovo standardna stvar da svakog vidjenijeg rokera pitaju sta misli o ovome ili onome (glad u svetu, nepravde,
rat u Vijetnamu, kontracepcija) iako ogromna gomila njih nije znala ni dve unakrst osim toga cime se bavi, kurava i droge. To sto bi
tom prilikom takva faca izrekla kasnije bi se vrtelo do beskonacnosti po medijima i bilo pretvarano u parolu za svakodnevnu upotrebu.

Recimo, od novijih primera:
- Sean Penn o Iraku i Iranu u kojima je boravio, ali je toliko gluposti nalupetao u pojavljivanjima u javnim medijima da je to bilo smesno,
posle cega je u javnosti isplivao i podatak da je high school dropout i to iz Beverly Hills skole prilagodjene deci holivudskih likova, te
da je karijeru zapoceo preko veza svog oca Lea Penn-a.

- Nicole Kidman, Richard Gere o Kosovu o kojem ne znaju ama bas nista vise od onoga sto im je servirano da izrecituju, ali to recimo ima
daleko veci eho u medijima i do obicnog coveka dopire mnogo dalje nego recimo izvestaj visokog operativca CIA koji kaze da albanska
mafija polako zauzima mesto br. 2 po uticaju i obrtu love u NYC.

Hm, dobro sve to stoji al' Milance zasto mislis da su za to krivi hipici?

Mislim taj diletantizam koji postoji i zloupotreba "celebrity" statusa radi sirenja stavova za koje gotovo svakako nemas kvalifikacije da sam dodjes do njih nije nesto sto su izmislila "deca cveca". Ili se mozda varam?

---

Medju rajom koja pamti i ranija vremena postoji konsenzus da je bas tada pocelo masovno.

Iako su mediji (TV, film, radio) bili jako mocni i vise od decenije pre toga, javne licnosti su u proseku cesto
imale znacajan visak kredibiliteta u pozadini u odnosu na to sto su javno prezentirali.

(...moram da otrcim da obavim neka posla, i vraticu se za nekih par sati da doradimo temu...stay tuned...)

pa i ako je krenulo u to vreme opet ne znaci da su hipici krivi:)

---

hm,....mozda i nisu....

....pa dobro, sta smo ono imali na listi...?

...da, onda im na listi krivice ostaju samo droge....

...super...

Salu na stranu, istina je da se u masovnim pokretima bez jasno oznacenih kolovodja kakav je bio hippie pokret ne mogu
bas lako identifikovati pokretaci ovoga ili onoga.

Istina je, medjutim, da je kljucni nepisani moto celog pokreta 'If it feels right, do it', odakle nije tesko izvesti glavnu tezu da je
iz tog istog pokreta lako moglo da se izrodi dosta toga proizvoljnog/pausalnog/odokativnog.

YouTube je uradio jednu zaista fenomenalnu stvar - gomila stvari vezanih za entertainment koje su bile na pragu da se zaborave je
postala ponovo ziva i aktuelna. Neke ploce i neke svirke koje su ostajale u secanju samo retkim pojedincima sada su ponovo zive i
dostupne.

Cak i pre YouTube, u komercijalnim terminima na TV ovde cesto vrte prodaje kolekcija CD-ova i/ili muzickih DVD-ova sa tematskim
sadrzajem (recimo: hitovi 50-tih, hitovi 60-tih, Dean Martin TV shows...) sto je meni uvek bilo prilicno interesantno da pogledam u
komadu, posle cega se neka poredjenja namecu sama po sebi.

Pre hippie vremena (dakle, nevezano za sam pokret, samo u smislu vremenske odrednice), prosecan umetnik prisutan u medijima je
gotovo standardno prezentirao nadprosecno visok artisticki nivo izvodjenja. Da bi se uopste doslo do tacke da neko stavi izvodjaca
u show podrazumevalo se da si zaista real McCoy, tj. da to sto izvodis mozes da izvedes u po dana ili noci besprekorno. Dovoljno je
otici na bilo koji mjuzikl pisan u pedesetim, poslusati orkestarske aranzmane, odgledati koreografiju, scenografiju, i pomisliti na tehnicke
mogucnosti tog vremena (studijska i produkcijska oprema).

Evo, recimo pogledajte ovaj nastup Platters-a (ljudi lepo izasli pred orkestar, poredjali se i pustili glasove) :

http://www.youtube.com/watch?v=ZEe4zMBQlaQ

U isto vreme, kod nas glavnu rec u muzickom zivotu vodi Vlastimir Pavlovic - Carevac, violinista i boem koji je svakog dana u podne
imao svoju emisiju narodne muzike uzivo, gde bi se posle noci provedenim po terevenkama ceo orkestar lepo nacrtao u tonskom
studiju Radio Beograda, sa sve belim kosuljama i kravatama, i odsvirao sve bez greske u trajanju sat vremena. I tako iz dana u dan,
nocu kafana sa drustvom, uz pice i duvan do zore, malo dremke i pravo na ziva izvodjenja.

Dakle, 'is you is, or is you ain't my baby' - ili jesi umetnik pa nastupas ili nisi umetnik pa te nema u medijima (mozda u nekoj lokalnoj
kafani sa svojim drustvom).

Izuzev nadprosecnog umetnickog kvaliteta, umetnik tog vremena obicno nije ni pokusavao da prezentira bilo sta ekstravagantno ili
uvrnuto (ako se izuzmu tu i tamo ljubavne afere sa tudjim zenama). Cak ni rat pack (ekipa oko Sinatre) u svojim TV emisijama ne fura
apsolutno nista sto se ne moze gledati u kompletnom krugu porodice, sa klincima i dedom i babom. Smeju se, zezaju jedan drugog,
izvaljuju zdrave fazone...

Velika vecina istaknutih umetnika u privatnom zivotu zapravo i nije bila nista razlicita od ostale raje u svojim zemljama. Elvis Presley
je sasvim normalno usred karijere u usponu otisao na trogodisnje sluzenje vojnog roka u vojnu bazu u Nemackoj. Pre njega, James
Stewart je smatrao sasvim normalnim da u vreme WW II prekine svoju glumacku karijeru i obuce uniformu kao i ostatak nacije
i sedne u pilotsku kabinu vojnog aviona.

Vec od sredine sezdesetih dolazi do ocitog pomaka - izvodjacki zanat sve tanji i tanji (uz izuzetke kojih uvek ima - Edgar Winter,
Santana, Allman Bros Band, ceo Motown Records...) a shock i uvrnutost sve cesci i cesci (Morrison iz Doorsa sa onanijom na sceni,
Lennon koji grli Ono i oklembesio ono), kao i stalna potreba umetnika da se trsi i tamo gde mu prirodno nije mesto.

Mnogo puta sam u raznim zivim emisijama na radiju slusao svedocenja ucesnika rata u Vijetnamu koji eksplicitno kazu da ratnom pohodu
niko nije naneo teze stete nego Jane Fonda ('Hanoy Jane') sa svojim slikanjem uz vijetnamske borce na ratnom polozaju. Nedavno je jedan
od tih veterana (ne izgleda kao jedan od onih sa sindromom) prisao doticnoj na promociji njene najnovije knjige i javno je pljunuo u facu,
nasta ona nije reagovala tuzbom, izjavljujuci da ga potpuno razume, te da je u to doba bila vrlo mlada i nesvesna kompleksnosti situacije
u koju je uletela, i da sa sadasnjom pamecu sigurno ne bi uradila slicnu stvar.

(...btw, ja sam licno malo skeptican po pitanju dugorocnog uspeha bilo kakve okupacije jos od doba Tihog i Prleta, tako da ne delim licno
ta misljenja o ratu u Vijetnamu...)

Elem, od tog doba pocinju Brigite Bardot da se brine o kozama sirotih lasica, lisica, foka, Bianca Jagger sa aktivizmom. Cuvena paradigma:
'mi smo na strani istine, na strani pravde, na strani jednakosti, na strani ljubavi, ... jednom recju, mi smo nastrani' postaje cesto glavni nacin
da neko ostane u zizi javnog interesovanja.

Posto sam odrastao uz sve to (odigrao milion stiskavaca uz 'Angie' i skakao i drao se uz 'Smoke on the Water') sve mi jos kao dodje normalno.
Medjutim, problem je sto je cela prica nastavila da evoluira do tacke nepodnosljivog. Pre neko vece natrcim menjajuci kanale na P.Diddy
(Puff Daddy) talent competition u kojem prepotentni i neuki naduvenko maltretira neku izgubljenu sirotinju svih boja koze u dance & singing
takmicenju u pevanju (??? jbm li ga ako je ono pevanje) i glumi svoju bronzanu bistu, nedodirljiv i autoritativan kao Staljin, gleda na svet niz
nozdrvu pisajuci i seruci po bogoboljazljivim klincima u okvirima umetnicke discipline koju samo on zna sta tacno predstavlja.

Da ne gusim dalje: kad se pogledaju i uporede krajnje tacke na vremenskoj osi (umetnost pedesetih i umetnost devedesetih), jasno se vidi
nizbrdica sa pocetkom koincidentnim sa pojavom hippie pokreta.

Milanche, Sean Penn ako koristi svoju popularnost da skrene masi ljudi koji ga idolizuju paznju na nesto, ne treba gledati koliko je potkovan politickim i ekonomskim znanjem, vec koliko ljudi njega slusa. A on je bio u Iraku prvih dana rata 2003, i na dodeli oskara sledece godine je primio oskar i prvo rekao da WMD nije bilo u iraku. Cela njegova kampanja ima poentu da skrene javnosti paznju na to da ih rat u Iraku pravi budalama, a to je ona javnost koja ignorise politicke vesti u novinama a drogira se celebrity sekcijom. Sve sto prica se svodi da je taj rat besmislen jer em WMD nije bilo, em se ogromne kolicine poreskog novca pumpaju americkim kontraktorima u Iraku. Ja mislim da je vrlo pozitivno da neki celebrity skrene paznju na ovo umesto na svoju najnoviju vezu sa nekom 18-godisnjom pevaljkom u tim istim medijima.



Da ignorisemo kako su pojedinci shvatali slobodu izrazavanja pri javnim nastupima, koliko je slobode izrazavanja u samoj muzici i lyrics-ima doslo '60tih? Cini mi se da se sa blagih pre-teen romanticnih limunada tipa Sam Cooke preslo na pisanje textova i muzike sa malo vise supstance i licnog izraza, tipa od navedenih Morrisona i Lennona. Nesto kao emancipacija praktikovanja prvog americkog amandmana u muzici.




Ne treba zaboraviti da pored svega ovoga vecina muskih nije zelela da se odazove na draft za Vijetnam, a i ribe su se davale siroko ;-) sto me dovodi do sledeceg...




Na stranu sto mi nije jasno kako neko moze da izjednacava pokret koji promovise ljubav, sa drugim pokretom koji promovise mrznju, ono sto me interesuje je kako se to moze "bar naoko" biti promiskuitetan? Nas narod ima izreku "Ne mozes da se j***s, a da ti ne udje", tako da mi ovaj komentar deluje vise kao ono "Svima dale, samo meni nisu" :-)

---

@milance, nemam sad vremena da se pozabavim tvojim postom u celosti(vindic8or ti je fino ukazao na neke stvari), ali ovaj deo mi je posebno interesantan:


Znaci, umesto da trucaju o miru kao Lenon, ljudi su resili da odrade posao za Ujka Sema, je li???
Ocito je na koju stranu ti vuces i sta za tebe znaci biti 'umetnik na svom mestu'...
U pravu si, cesto su umetnici i 'umetnici' vece i odanije sluge rezima od obicne raje, dvorske lude, 'zanatski' izvanredne, dakako.I ne petljau se gde im nije mesto("Nemojte mene o politici, ja nisam odavde"). :)
A i prica o opadanju izvodjacke umesnosti rok muzikanata(ako uopste pricamo o roku, posto ti pominjes i Carevca?!?) je jednostavno netacna(ja cak mislim da su se kriterijumi izostrili tokom godina) ali o tome posle. :)