Vozim danas magistralnim putem, i parkirao neki lik kola skoro na pola trake pa pritom otvorio vrata širom i lagano izlazi. Ja sam prilazio jedno desetak sekundi, a on je i dalje držao širom otvorena vrata i lagano izlazio.
Ja naišao, pa pošto iz suprotnog smera išao bus, ja bez problema provučem auto na 10cm od njegovih širom otvorenih vrata i na jedno 30cm od autobusa, i nastavim dalje. Nego, dok sam ja tako prilazio i spremao se da ga zaobiđem, nisam ni gledao lika (koji je za svo to vreme izbacio samo jednu ipo nogu iz automobila) niti me je zanimalo išta u vezi njega niti sam trubio niti sam pravio namrštenu facu (odnosno potpuno i apsolutno me bilo briga za njega kao pojavu i razmišljao sam o sasvim drugim stvarima), kada sam prišao otprilike na metar od njega i već krenuo u obilaženje, čujem dranje od njega "Šta je bilo bre!?" i krajičkom oka mi se učini da gleda u moj auto, a posle u retrovizoru (kada sam ga obišao) vidim da stvarno gleda ka meni.
I ja se eto sada pitam koji se qurac odvija u njegovoj glavi?
Lik je očigledno očekivao ko zna kakve negativne emocije sa moje strane, i onda je uputio odgovor na ono što je u svojoj (bolesnoj) glavi zamišljao da ja mislim o njemu. A možda ga je izbacilo iz takta to što ja nisam stao ispred njegovih širom otvorenih vrata i sačekao, već sam se bez problema provukao pored njegovih vrata. Možda mu se taj očekivani trenutak njegove "moći" izjalovio pa se osetio isprovociranim sa moje strane?
Može se izvesti i zaključak da tako parkiran auto i širom otvorena vrata uopšte nisu rezultat njegove nesmotrenosti, nego u stvari njegova direktna provokacija svim drugim vozačima. Parkira, otvori vrata, i onda očekuje da vozači stanu, trube i da ga psuju a on spremno uzvraća "Šta je bilo bre!?".
Najzanimljivija stvar je što ja i dalje ne osećam nikakav bes prema njemu, nego sam nakon te njegove rečenice počeo da ga sažaljevam.
Ja naišao, pa pošto iz suprotnog smera išao bus, ja bez problema provučem auto na 10cm od njegovih širom otvorenih vrata i na jedno 30cm od autobusa, i nastavim dalje. Nego, dok sam ja tako prilazio i spremao se da ga zaobiđem, nisam ni gledao lika (koji je za svo to vreme izbacio samo jednu ipo nogu iz automobila) niti me je zanimalo išta u vezi njega niti sam trubio niti sam pravio namrštenu facu (odnosno potpuno i apsolutno me bilo briga za njega kao pojavu i razmišljao sam o sasvim drugim stvarima), kada sam prišao otprilike na metar od njega i već krenuo u obilaženje, čujem dranje od njega "Šta je bilo bre!?" i krajičkom oka mi se učini da gleda u moj auto, a posle u retrovizoru (kada sam ga obišao) vidim da stvarno gleda ka meni.
I ja se eto sada pitam koji se qurac odvija u njegovoj glavi?
Lik je očigledno očekivao ko zna kakve negativne emocije sa moje strane, i onda je uputio odgovor na ono što je u svojoj (bolesnoj) glavi zamišljao da ja mislim o njemu. A možda ga je izbacilo iz takta to što ja nisam stao ispred njegovih širom otvorenih vrata i sačekao, već sam se bez problema provukao pored njegovih vrata. Možda mu se taj očekivani trenutak njegove "moći" izjalovio pa se osetio isprovociranim sa moje strane?
Može se izvesti i zaključak da tako parkiran auto i širom otvorena vrata uopšte nisu rezultat njegove nesmotrenosti, nego u stvari njegova direktna provokacija svim drugim vozačima. Parkira, otvori vrata, i onda očekuje da vozači stanu, trube i da ga psuju a on spremno uzvraća "Šta je bilo bre!?".
Najzanimljivija stvar je što ja i dalje ne osećam nikakav bes prema njemu, nego sam nakon te njegove rečenice počeo da ga sažaljevam.
1Sviđa mi se :thumbsup: 1
