"Šta je bilo bre!?"
Vozim danas magistralnim putem, i parkirao neki lik kola skoro na pola trake pa pritom otvorio vrata širom i lagano izlazi. Ja sam prilazio jedno desetak sekundi, a on je i dalje držao širom otvorena vrata i lagano izlazio.
Ja naišao, pa pošto iz suprotnog smera išao bus, ja bez problema provučem auto na 10cm od njegovih širom otvorenih vrata i na jedno 30cm od autobusa, i nastavim dalje. Nego, dok sam ja tako prilazio i spremao se da ga zaobiđem, nisam ni gledao lika (koji je za svo to vreme izbacio samo jednu ipo nogu iz automobila) niti me je zanimalo išta u vezi njega niti sam trubio niti sam pravio namrštenu facu (odnosno potpuno i apsolutno me bilo briga za njega kao pojavu i razmišljao sam o sasvim drugim stvarima), kada sam prišao otprilike na metar od njega i već krenuo u obilaženje, čujem dranje od njega "Šta je bilo bre!?" i krajičkom oka mi se učini da gleda u moj auto, a posle u retrovizoru (kada sam ga obišao) vidim da stvarno gleda ka meni.
I ja se eto sada pitam koji se qurac odvija u njegovoj glavi?
Lik je očigledno očekivao ko zna kakve negativne emocije sa moje strane, i onda je uputio odgovor na ono što je u svojoj (bolesnoj) glavi zamišljao da ja mislim o njemu. A možda ga je izbacilo iz takta to što ja nisam stao ispred njegovih širom otvorenih vrata i sačekao, već sam se bez problema provukao pored njegovih vrata. Možda mu se taj očekivani trenutak njegove "moći" izjalovio pa se osetio isprovociranim sa moje strane?
Može se izvesti i zaključak da tako parkiran auto i širom otvorena vrata uopšte nisu rezultat njegove nesmotrenosti, nego u stvari njegova direktna provokacija svim drugim vozačima. Parkira, otvori vrata, i onda očekuje da vozači stanu, trube i da ga psuju a on spremno uzvraća "Šta je bilo bre!?".
Najzanimljivija stvar je što ja i dalje ne osećam nikakav bes prema njemu, nego sam nakon te njegove rečenice počeo da ga sažaljevam.
 |  |
 |
