Gde devojke da upoznaju slobodne tridesetogodišnjake

Pranje savesti?

Mislis na ovaj moj primer ?
Sumnjam , ne deluje mi da ima problema sa savescu.
Meni npr. deca nisu ni na kraj pameti (mada jos nemam 30) , mozda cu i ja tako a mozda sam samo nezreo (sto bi rekao žutokljunac)

Da, ali ti roditelji ne moraju da plaćaju podstanarsku rentu. Naveo si tipičan primer kako se radi u USA. Punoletan si, sad se snalazi, iznajmi stan, nađi posao, osnuj porodicu. Meni je to skroz ok, ali u jednoj bogatoj zemlji gde je matematika sasvim drugačija.




Ne znam nikoga ko može da ima decu, a neće, a da sa druge strane humanitarno troši baš za decu. Ta priča mi ima smisla u slučaju da ne može da ima decu ( on ili žena, svejedno ), ili ne želi jer se plaši ( kao primer mog drugara sa dijabetesom ). To mi je nekako nelogično. Naravno da to nije sebična osoba, ako me to pitaš.

Ali, ako baš može, a neće, i to neće iz tog razloga jer to košta i jer će njegov životni standard da padne, pa neće moći da troši na recimo, putovanja, ili skupu garderobu, e onda jeste sebičan.



Nisu ni meni bila u tvojim godinama. Čak ni dosta godina kasnije. Imam drugaricu koja je rodila sa 17. Ima sina i kćerku od dvadeset i nešto. Meni je to super. Da si me pitao pre, rekao bih ti da je glupo, ali u međuvremenu sam promenio mišljenje. :)

ljubav? kakva ljubav?
posle 10 godina braka - ko brat i sestra,
posle 15 - ko dve sestre.

Samo što ni u bogatoj zemlji (čitaj USA) taj klinac ne može da zaradi 'normalnu' platu od koje može da živi onako kako mi ovde mislimo da treba da izgleda život jednog amerikanca. Tamo uopšte nije neuobičajeno, rekao bih čak da je prilično česta praksa da ljudi rade dva posla, a ti klinci koji se tek odvoje od roditelja žive sa gomilom cimera, po neuslovnim stanovima, i ishrana im se sastoji u 99% slučajeva od instant nudli (čitaj: apsolutno najjeftinijeg junkfooda).

Taj neki klinac koji se tek odvojio od roditelja i radi glupe poslove tipa prodavca u marketu i sl. (domaći ekvivalent poslu od 200-300 evra) dok traži normalan posao, ne može da očekuje da će zaraditi više od 800-1000 dolara (650-850 evra) a sa tim novcem može eventualno da iznajmi stan sa gomilom cimera, i pitanje je da li će mu ostati i za nudle, ili će za to morati na još jedan dodatni posao.

Mladi ljudi tamo ne kažu e ja ću da čekam još jedno 10-15 godina, pa kad budem imao 35 godina mene će da sačeka posao iz snova, pa ću tek tada da se odvojim od mame i tate... Ne... Nego ajde ti sine lepo svojim putem, i vidimo se jednom godišnje na porodičnom okupljanju za božić i to je to...

Isto tako u USA ne postoji pojam nasleđa (među onima koji nisu ultra bogataši). Uopšte je nepojmljivo da deca očekuju da će da naslede neku imovinu od roditelja, tipa kuća ili neka novčana ušteđevina ili šta ja znam šta... Tamo kad roditelji dođu do penzije, tada su otprilike i otplatili 30-to godišnji kredit za kuću, a onda tu kuću ponovo založe, uzmu novac i sa tim novcem putuju po svetu i trude se da prožive što je više moguće. Za decu smatraju da će sama sebi da zarade za život (sa kojim stavom se ja u potpunosti slažem).

Može da zaradi, i o tome se baš i radi. Tako je sistem i setapovan, da može da se osamostali čak i da radi za minimalnu satnicu u Meku. Pre neku godinu neko je napisao rečenicu, koja najbolje oslikava baš to o čemu pričamo: " U Evropi je bitno - imati, u Americi - biti ".
Dakle, sistem u USA i jeste tako kreiran.

Mislim da gresis. Od minimalne plate nigde ne moze da se osamostali.
Razlika je u definiciji osamostaljivanja, tj kod nas su ljudi mnogo vise razmazeni. Mnogima je deljenje stana sa cimerima ispod casti.

Da grešim, ne bi toliki ljudi sa ovih prostora uspeli da organizuju svoj život, a da su otišli sa kesom u ruci.

Naravno da ne mislim da ćeš moći da iznajmiš stan u NYC, a da pri tome radiš u Meku.

Cinjenica da i dalje toliko ljudi zivi sa roditeljima u tridesetim ipak ukazuje da nisu samo pare problem. Kao sto ne mozes mnogo sa 800-900 dolara u Americi ne mozes ni u Srbiji sa 200-300. Ali se moze odvojiti od roditelja ako neko hoce.

Razlika u tom pogledu između Amerike i Srbije je u tome što se u Americi odlazi od roditelja da bi se otišlo od roditelja, ne uzimajući u obzir da li će ti zbog toga u neposrednoj budućnosti biti bolje ili gore, a skoro uvijek je (u smislu komfora) gore i teže.
U Srbiji se u principu ne odlazi iz roditeljskog doma ako to znači da ćeš živjeti teže ili gore.

Amerikanci se odriču komfora radi osamostaljivanja, Srbi se odriču osamostaljivanja radi komfora.

Razlika je i u roditeljima, od prevelike brige za decom ne daju im podstrek za osamostaljenjem. A vrlo cesto bude slicno i sa brakom.

Nije baš tako, imaš i tamo roditelja koji ostavljaju pare sa strane maltene čim se dete rodi, kako bi moglo kasnije da upiše normalan koledž ili faks, imaš studentske kredite, part-time poslove i uopšte sigurno mnogo bolje mogućnosti da dobiješ neku stipendiju i slično, daleko smo još mi od svega toga.

Čitajući postove na ovoj temi jer imam sina koji prilazi tridesetim,
shvatio sam do kraja svu dubinu tragedije u kojoj je Srbija !

Potpis

Blago onome ko rano poludi, ceo zivot mu u veselju prodje

Ja znam nekoliko , kazu bas da nece , nemaju bas razloga da lazu.
Ne trosi bas za decu vec na razne humanitarne akcije od kojih su bar pola za decu (jer ih jednostavno toliko ima).
Daje i za ugrozene zivotinje i sl. stvari , jbg covek ima para a humanitarac je.

Koji je uopste % ljudi koji bas zele da imaju decu , a ne da je ono musko 'treba naslednik , takva je tradicija/obicaj , red je po pravoslavlju' ili zensko 'hocu neku igracku' ili da se 'omaklo' pa eto dece ?

kada pojede šest banki drugu će pesmu da peva, budi siguran

Potpis

Blago onome ko rano poludi, ceo zivot mu u veselju prodje

Ne mora da znači.

Jefto, koliko imaš godina ?

Potpis

Blago onome ko rano poludi, ceo zivot mu u veselju prodje

36