Prošlo je 35 godina

Koliko godina je vladala kraljevska porodica?

Zanimljivo, prva komsinica u zgradi gde sam odrastao (isti sprat - stan preko puta) je bila zatvorena na golom otoku, zato sto je podrzavala Ruse ili sta ti ja znam, ne secam se vise tacno detalja ali je cesto pominjala "ziveo Staljin" i "Rusi su nas spasli" - secam se samo da je o tome pricala svaki put, takodje vrlo cesto je pominjala gostoprimstvo golootocana: nekakvo guranje carapa u usta i sipanje vruce vode te redovno mlacenje novih priodslica od strane starih koji su se "reformisali", ostavilo utisak to gostoprimstvo tamo.

Mozda je cista slucajnost - zalomilo se tako da meni ispadne komsinica neko od tih retkih sa golog otoka, ili je ona bila neki zesci politicar / terorista, meni je izgledala kao najobicnija penzionerka doduse... izgled moze da vara :-)

Meni licno je samo malo zastrasujuce da vam prvi komsija bude zrtva brutalne politicke represije - jos bih mogao da razumem da je to komsija koji ima u podrumu tonu goriva, metaka, granata i clan je neke milicije za ukidanje ustava ili tako nesto... ali penzionerka koja je samo arlaukala "Ziveo Staljin"... sta znam, meni licno to ne zvuci ni malo dobro.

Ali sve je to stvar licnog ukusa, sigurno ima vrlo srecnih i u Severnoj Koreji, pogotovu u Pjongjangu.

---

Meni sadasnja Srbija vise lici na Pjongjang nego Titova Jugoslavija, a po ispiranju mozga jos i gore...

Da nije bilo Golog otoka Jugoslavija bi dozivela sudbinu Madjarske, Rumunije, Bugarske, e tek onda bi ovo vase pisanje bilo zanimljivo.

Inace, da pitam nesto u vezi Golog otoka, imate li podatke koliko je ljudi bilo na Golom otoku (i Svetom Grguru), a da nisu bili clanovi Komunisticke partije?

To je bila unutar partijska cistka, ako je i neko van partije stradao to je sasvim slucajno.

Sad ispada da ti je komsinica celog zivota bila penzionerka ili si ti rodjen pre 1948 tako da je komsinica kao penzionerka vikala "Ziveo staljin", pa zbog toga zavrsila na robiji.

Malo si mi nejasan

Ma ne, naravno, penzionerka je bila kasnih 80-tih - u vreme kada je podrzavala original-G Kobu je bila mlada revolucionarka.

Daleko od toga da mi je Staljin omiljen, ali je za moj ukus previse brutalno za to slati na neko torture-ostrvo na neplaceni odmor zato sto si podrzavao pogresnog G-ja.

Ironija u celoj prici je ta da je kod druga Kobe verovatno plan i program za takve bio slican, samo umesto letovanjima po jadranskim ostrvima je u pitanju zimovanje ili mozda cak ekstremni sport druzenja sa olovom.

---

Sta se radilo u Francuskoj posle Francuske burzuaske revolucije?

Svasta, ali sumnjam da bi hteo da zivis u takvom okruzenju gde ti je glava vidjena za odstranjivanje.

Bezumlje nije nesto sto bi trebalo opravdavati nekim drugim bezumljem iz proslosti.

---

Ne radi se o tome sta bi ja hteo, vec se radi o jednom istoriskom momentu (posle revolucije) kada nije moguce ocekivati drugaciju reakciju i ponasanje, to je proces koji ima priblizno isti redosled gogadjaja. Vremenom se modaliteti menjaju, ali u osnovi je isto. iskoristava se momenat i pravi se "ciscenje", slicno, samo primereno vremenu dogodilo se u Srbiji 2000, prije toga 1991 u Hrvatskoj i da ne nabrajam. To su procesi u kojem odredjena grupa ljudi iskoristi razpolozenje naroda i zarad svojih interesa "pocisti" protivnika/neprijatelja. Nije to SFRJ izmisljotina.

Kod tebe se javlja problem sto stvar posmatras iz tacke u kojoj se sada nalazis, a to nije dobra pozicija za posmatranje i razumevanje, zato sto dobijas krivu sliku. Probaj da razumes dogadjaje i uslove koji su se desavali 1948 godine i tako posmatraj stvari.

Au contraire!

Razumem ja sasvim da se SFRJ revolucija desavala u svoje vreme i da je apsolutno besmisleno primenjivati standarde 2015-te na potpuno drugu epohu.

Ali to i ne pokusavam. Licno mislim da je i dalje bilo previse brutalno za 1950-te to sto se desavalo tamo za standarde 1950-tih (bar kada je srecniji deo kontinenta bio u pitanju) i da je mozda bilo bolje da se to nije tako resavalo.

Mislim, naravno, ko sam ja neki tamo levi old fart da se pita o tome da li je ili nije bilo potrebno slati ljude na goli otok - to je samo moje licno misljenje. Ali mogu da primetim da su mnoge zemlje na ovom kontinentu uspele da prodju i bez toga. Ne sve, neke su prosle jos grdje - ali ja obicno gledam da poredim stvari sa boljima a ne gorima.

U svakom slucaju, to sto se desilo se desilo i to je to, bez obzira na neku moralnu projekciju ili sud - cinjenica je da su politicki aktivisti odredjenog tipa slati na taj goli otok gde su mlaceni i sta sve jos ne.

Na svakom je da licno izvuce zakljucak da li je to bilo lose, dobro, pametno, glupo i sta ti ja znam. Kao sto se vidi, na ovoj temi ima misljenja na celom spektru.

Meni je licno to bilo previse brutalno. Sama cinjenica da su sve te podele i netrpeljivost samo bili pendrekom uterani ispod tepiha a kasnih 80-tih su iskocili puni energije kao da se nista nije desilo je meni dovoljan razlog da se zapitam da li je taj pristup koji je SFRJ aparat primenio bio optimalan.

Mozda nije bilo drugog resenja - ali svakako to resenje koje je bilo primenjeno u SFRJ nije bilo resenje uopste posto mu je rok trajanja bio otprilike kao rok trajanja najveceg sina svih naroda i narodnosti.

---

To je trebala da urla po Rusiji. U tadašnjoj Jugoslaviji to je bila opasna ratno-huškačka propaganda.
Onda kad je ratno-huškačka propaganda postao poželjan obrazac ponašanja došlo je do strahovitog krvoprolića
na desetine hiljada (možda i stotine hiljada) nevino ubijenih, vezanih žicama streljanih bez krivice, bez sudjenja,
razaranja, milioni raseljeni, hladnjače pune leševa po Dunavu i ko zna gde još, država se raspala u paramparčada
od SFRJ, preko Krnje Jugoslavije do Srbije Krnje
a danas imamo Srbiju koju su okupirale zločinačke strane vojne trupe.

Sve se to nije moglo dogoditi dok su se ratnim huškačima
usta ispirala čarapama natopljenim u pišaćku.

I sad da me neko ubedi da Goli Otok nije opravdao svoje postojanje.

Dok se "Damoklov mač" Golog Otoka nadvijao nad ratnih huškačima, ratnim lešinarima i ratnim profiterima živeli smo mirno i spokojno.



Ma nisu oni radi "politicke aktivisti" letovali na Golom Otoku već zbog ratnog huškanja. Svako i najmanje povampirenje četništva, ustaštva, staljinizma bi vodilo u rat i krvoproliće kao što se i dogodili. To je Stari dobro znao i budno je bdio nad tadašnjom Jugoslavijom "kao zanicom oka svog".

danas nam ni tri gola otaka ne bi pomogla.

Uspesan koncept, nema sta, sa fantasticnim ishodom.

po kojoj logici Tito moze biti kriv za ono sto se desavalo posle njega. Da li to znaci da je Hitler onda zasluzan za posleratni uspeh Nemacke ?

Nije lepo lagati

"U školskoj 1938/39. godini bilo je 29
visokoškolskih ustanova sa 17.734 studenata. Te godine diplomiralo je
2.594 studenata. Za osamnaest godina od 1922-1939. u Jugoslaviji je
diplomiralo svega 29.080 studenata, a to je skoro 2 puta manje od najvećeg
broja diplomiranih studenata u jednoj posleratnoj godini (u 1982) kada je
diplomirao 57.121 student.
17.734 studenta upisana na fakultete u školskoj 1938/39. godini
bili su djeca roditelja (očeva) sljedećih zanimanja:
Zanimanje roditelja Broj %
1. Profesori i učitelji 1.307 7,4
2. Državni činovnici (ljekari, apotekari, oficiri,
sveštenici) 6.125 34,5
3. Zemljoradnici, posjednici 3.776 21,3
4. Advokati, industrijalci, trgovci 5.008 28,2
5. Radnici, pomorci, hotelijeri i dr. 1.518 8,6
Iz tabele se vidi, da su studenti prije rata bila uglavnom djeca iz
dobro situiranih građanskih porodica. Iz bogatijih zemljoradničkih porodica
i veleposjednika bilo je nešto preko 1/5. Odnos između studenata iz
13 radničkih porodica i siromašnijih porodica iz gradskih sredina, prema svim
ostalim studentima bio 1:12.
U vremenu od 1929-1939 godine u Kraljevini Jugoslaviji je
promovisano 3.083 doktora nauka (bez bogoslovskog fakulteta na kome je
doktoriralo 34 lica). Diplomirani studenti medicinskih fakulteta su odmah
nakon diplomiranja dobijali naziv doktora nauka - takvih je u ovom
desetogodištu bilo 1761. Prema tome titulu doktora nauka sa posebnim
radovima, odbranom te titule, odbranilo je svega 2.322 lica. Najveći broj
promovisanih doktora nauka bio je na pravnom fakultetu 979 ili 42%'.
Poslije pravnog fakulteta, najveći broj doktoranata bio je na filozofskom
fakultetu (162). "

Istine radi

http://www.znaci.net/00001/120_4.pdf

_________________

Već 1920. godine osnovana su tri nova fakulteta, inače
navedena u Zakonu o Univerzitetu iz 1905. godine – Medicinski, Bogoslovski i
Poljoprivredni, pri čemu su im dodeljene posebne zgrade. Početkom dvadesetih
godina obrazovani su Filozofski fakultet u Skoplju i Pravni fakultet u
Subotici – oba u sastavu Univerziteta u Beogradu. Tehnički fakultet je podeljen
na pet odseka (Arhitektonski, Građevinski, Mašinsko-elektrotehnički, Hemijski i Kulturno-tehnički i geodetski), a dobio je i novu zgradu. Godine
1932. Poljoprivredni fakultet je postao Poljoprivredno-šumarski, a 1936.
osnovan je Veterinarski fakultet. Na Medicinskom fakultetu je 1937. godine
formiran Farmaceutski odsek. Nastava na Pravnom fakultetu u školskoj 1940/41.
godini započela je u novoj zgradi. Povećanje broja fakulteta praćeno je porastom
broja nastavnika i studenata: uoči Drugog svetskog rata na njemu je radilo preko
pet stotina nastavnika i studiralo oko deset hiljada studenata. Univerzitet u
Beogradu predstavljao je najznačajniju akademsku instituciju Kraljevine
Jugoslavije, središte naučnog, obrazovnog i kulturnog života i centar otpora
svakom totalitarizmu.

http://www.bg.ac.rs/files/sr/univerzitet/NastanakRazvojUB.pdf

_________________________

---

''Prva srpska fabrika aviona Rogožarski'' osnovana je 1923. godine u Zemunu. Iste godine osnovana je još jedna fabrika aviona - ''Ikarus'', da bi uskoro i ona bila premeštena u Zemun. Narednih godina Srbija dobija čak još devet fabrika iz oblasti avio industrije: ''Zmaj'' u Zemunu, ''Utva'' u Beogradu i Pančevu, Industrija avionskih motora u Rakovici, Jugoslovenska industrija aeroplanskih motora ''Hispano Suiza'' u Beogradu, zatim tri fabrike preciznih avio-instrumenata - ''Teleoptik'', ''Nestor'' i ''Mikron'' u Zemunu i Beogradu, Aeroplanska radionica pri Vazduhoplovno-tehničkom zavodu u Kraljevu (od 1939. godine Državna fabrika aviona) i Jasenica u Smederevskoj Palanci.
Tako, Srbija je u ovoj oblasti bila daleko najjača, što bi se danas reklo, u regionu.
Prema dr Nikoli Žutiću, autoru knjige ''Avioindustrija i vazduhoplovstvo Kraljevine Jugoslavije 1918-1945'', na impozantan razvoj najmodernije i tehnološki najkomplikovanije industrije toga doba, uticale su dve stvari. Najpre je to bio spoljni podsticaj, britansko-francuski, jer se Kraljevina Jugoslavija, a naročito Srbija, u kojoj je bila skoncentrisana gotovo sva jugoslovenska avioindustrija, smatrala barijerom kako idejama obnove Austrougarske monarhije, tako i prodoru komunizma iz Sovjetskog Saveza. Drugi je unutrašnji faktor, koji se ogledao u ''entuzijazmu i preduzimljivosti pojedinaca'', ali i u shvatanju vlasti da popularizacija vazduhoplovstva donosi neizmernu dobit (u svakom smislu ove reči). U doba kralja Aleksandra i kneza Pavla malo-malo pa su organizovani aero mitinzi, sletovi, izložbe, smotre i slično, na kojima su predstavljana najnovija dostignuća domaće avio industrije.
Pobrojane fabrike proizvodile su sve vrste letilica, od lovaca do hidroaviona. Kvalitetom proizvoda Kraljevina je, prema Žutiću, uspevala da prati mnogo razvijenije evropske zemlje. Najboljim domaćim avionom smatran je lovac ''Rogožarski IK-3'', koji su konstruisali francuski đaci Ljubomir Ilić, Kosta Sivčev i Slobodan Zrnić. Već u prvom probnom letu, sredinom 1938. godine, prototip je pokazao odlične karakteristike. Prva eskadrila od 12 letilica IK-3 isporučena je Jugoslovenskom kraljevskom vazduhoplovstvu tokom proleća i leta 1940. godine. Mada je postizao za ono doba izvanrednu brzinu od 527 kilometara na sat, glavna prednost ovog aviona bila je u pokretljivosti. Danas svakako neverovatno zvuči podatak da je domaći lovac IK-3 imao bolje manevarske sposobnosti od nemačkog ''meseršmita'' BF 109E. ''Meseršmiti'' koje je Kraljevina kupila 1938. godine korišćeni su za uvežbavanje pilota na aparatima IK-3, tako da se stvori taktika koja će iskoristiti bolju pokretljivost domaće letilice. I stvorena je: pet lovaca IK-3 koji su uspeli da polete 6. aprila 1941. godine oborili su nad Beogradom tačno deset nemačkih aviona.
Nemci su deo opreme fabrika aviona odneli, dok su deo ostavili, uključujući naše kapacitete u svoju avio industriju. Nova nesreća stigla je proleća 1944. godine, kada su bombarderi Zapadnih saveznika oštetili mnoge pogone. Među ostalima, do temelja je srušen najmoderniji deo ''Ikarusa'', izgrađen 1939. godine.
Već 24. oktobra 1944. godine predstavnici četiri fabrike aviona utvrdili su da je 60 do 70 posto kapaciteta ipak očuvano. Najveći su bili gubici u ljudstvu. Tokom rata je poginulo 1.000 od oko 6.000 zaposlenih u avio industriji (najviše u Kraljevu, gde su Nemci 1941. godine streljali 500 radnika Državne fabrike aviona). Mnogi su bili mobilisani i poslati na Sremski front, dok su radnici nemačke nacionalnosti napustili zemlju. Tako, krajem 1944. godine u Beogradu, Zemunu i Pančevu okupljeno je svega 1.200 radnika avio industrije.
Mukotrpna obnova proizvodnje, u koju se krenulo praktično odmah, usporena je novim komunističkim sistemom. Akcionari, koji su po pravilu bili glavni menadžeri, tokom 1946. godine optuženi su za saradnju sa okupatorom, da bi im fabrike bile oduzete. Oni su najpre naterani da ''dobrovoljno'' predaju akcije, a potom su ipak osuđeni. ''Politika'' je pisala kako je za glavne akcionare i upravnike ''Ikarusa'', Dimitrija Konjovića, Nikolu Lukača i Đoku Ćurčina, doneta ''blaga presuda'', jer im je ''samo konfiskovano celokupno preduzeće''.
U stvari, svih 12 akcionara ''Ikarusa'' već su bili tražili ratnu odštetu od Nemačke u visini od 20 miliona dinara, jer su poslednje godine pred rat zaradili pet miliona dinara. Neki od njih su tokom rata zaista dolazili na posao, ali dolazili su i obični radnici, kako bi prehranili porodice. Komunisti, međutim, nisu ulazili u te detalje.
U narednom periodu usledilo je ukrupnjavanje fabrika avio industrije, tako što su manje pripojene većima, ali i gašenje ''Prve srpske fabrike aviona Rogožarski'', koja se pretvara u fabriku kotrljajućih ležajeva (IKL), i ''Zmaja'', koji će ubuduće praviti poljoprivredne mašine. Ipak, na osnovu predratne dokumentacije, prvi avion nove Jugoslavije poleteo je već 22. oktobra 1946. godine. Bio je to školski avion ''Aero-26'', a napravljen je u ''Ikarusu''. Tri godine kasnije poleteo je i prvi lovac, ''S-49'', koji je u stvari bio modifikovani IK-3 (dva od tri konstruktora bila su ista).
Najveći pad srpska avioindustrija doživljava 1950. godine, sa osnivanjem fabrike aviona ''Soko'' u Mostaru. Tada se u Mostar sele proizvodni pogoni ne samo iz starih fabrika, već i iz ''Prve petoletke'' iz Trstenika, koja je osnovana 1949. godine (posle samo godinu dana ova fabrika je sa proizvodnje avio delova preusmerena na proizvodnju hidraulike i pneumatike). Iz beogradskih, zemunskih i pančevačkih fabrika u Mostar je preseljeno nekoliko stotina radnika i inženjera. Preostalima u ''Ikarusu'', a 1951. godine i dalje ih je bilo preko 1.200, ponuđeno je da biraju između kooperacije sa FAP-om ili proizvodnje autobusa. Zaposleni su se opirali sve do 1961. godine, kada proizvodnja aviona u ''Ikarusu'' definitino prestaje. Stara, predratna ekipa ''Ikarusa'' i pripojenih mu fabrika, uspela je u međuvremenu da ostvari još tri podviga: konstruisan je prvi jugoslovenski avion na mlazni pogon, školski dvosed tipa ''matica'' postavio je svetski rekord u brzini za svoju kategoriju (750,34 kilometra na sat), dok je avion tipa ''zolja'' postavio svetski rekord u kategoriji ultra lakih mlaznih aviona (500,2 kilometra na sat).
Gradnja fabrike ''Soko'', umesto ''Ikarusa'' i drugih fabrika u Beogradu i Srbiji, uništilo je srpsku, ali nije proslavila jugoslovensku avio industriju, jer takvi eksperimenti - forsiranje visoke tehnologije u sredinama bez industrijske kulture i tradicije - retko kada uspevaju. Oni naročito nemaju izgleda u komunističkom sistemu proizvodnje, koji se pokazao kao slabiji od kapitalističkog. U odnosu na zapadne zemlje, Jugoslavija je zaostajala u svim privrednim granama, bilo da se gleda po kvantitetu ili po kvalitetu. Primera radi, u periodu od 1945. do 1990. godine Italijani su kupovali veći broj frižidera, automobila, itd, na 100 stanovnika, od Jugoslovena, a pritom su kupovali robu boljeg kvaliteta. Tako, avioni proizvedeni u Mostaru ni izdaleka nisu mogli da pariraju ''fantomima'', ''miražima'' i ostalim zapadnim letilicama, kao što je to pred Drugi svetski rat bio slučaj sa lovcem IK-3.
Mada su komunisti preseljenje kapaciteta avio industrije iz Srbije u zapadne republike pravdali opasnošću od mogućeg napada ostalih socijalističkih zemalja sa istoka, posle Rezolucije Informbiroa, pada u oči činjenica da do tog preseljenja nije došlo 1948. godine. Naprotiv, 1949. godine u Srbiji je napravljena još jedna fabrika aviona, a selidba je usledila kada odnosi sa zemljama Istočnog bloka više nisu bili tako oštri.
Gledano u globalu, komunisti su odnosili fabrike iz Srbije i pre i posle 1948. godine: Fabrika kamiona odneta je iz Rakovice u Maribor i tako je nastao TAM, fabrika turbina odneta je iz Niša u Ljubljanu, tekstilna industrija izmeštena je iz Leskovca takođe u Ljubljanu, fabrika topova i haubica velikog kalibra iz Kragujevca u Travnik, itd.

---

A to je značilo, pored ekonomskog i političkog razvla-
šćenja građanske klase, neviđen teror u celoj zemlji. U tom teroru stradali
su mnogi nevini ljudi posebno pripadnici građanske klase. S tim da je
teror u Srbiji, svi su izgledi, bio najžešći. To se čini pre svega iz straha
da nova vlast u najvećoj republici i od strane najbrojnijeg naroda u zemlji
neće biti prihvaćena.
U tom teroru, od oktobra 1944. do maja 1951. godinre, u celoj državi
(Jugoslaviji), prema izjavi Aleksandra Rankovića u Saveznoj skupštini,
uhapšeno je 3.777.776 lica, od kojih je svaki treći bio nepunoletan. Po
njegovoj šest meseci kasnije datoj izjavi od ukupnog broja uhapšenih bilo je
49% nevino.
4 Istovremeno, u Srbiji je, po nekim procenama jer ni pri-
bližno tačnih podataka nema, pobijeno više desetina hiljada ljudi. Samo u
Beogradu od oktobra do decembra 1944. godine ubijeno je, takođe prema
(nepouzdanim) procenama, između 2.000 (Meklejn) i 7.000 ljudi (Trešnjić).
Likvidacija nepoželjnih i “narodnih neprijatelja” sprovedena je širom
Srbije. Gotovo da nema značajnijeg grada u centralnoj Srbiji gde nisu izvr-
šena masovna streljanja bez ikakvog suđenja. Izvestan broj građana izvođen
je pred „narodni sud“ na nekom trgu ili većoj kafani. Među mnogo-brojnim
sudovima bio je i „sud časti“, čiji je osnovni zadatak bio da sudi za pre-
stupe protiv srpske nacionalne časti. Sudije su, naravno, bili komuni-sti.
Slični sudovi nisu postojali u drugim delovima Jugoslavije.
5
(Žrtve
crvenog terora u Srbiji ni dan danas nisu popisane a kamo li rehabi-lito-
vane, a mnoge od njih nisu pristojno ni sahranjene.) Ono što nije nastradalo
tokom rata bilo je likvidirano nakon njega. U tom teroru potpuno je obez-
glavljena naučna, kulturna i ekonomska elita Srbije
------------------------------------------------------

Direktna ratna šteta načinjena Jugoslaviji, prema izveštaju Državne
komisije, procenjena je na 9,1 milijardi dolara po cenama iz 1938. godine,
što je predstavljalo 18% gubitaka osamnaest savezničkih zemalja bez SSSR-
a i Poljske, a to je 3,74 godišnja nacionalna dohotka (na bazi srednje vred-
nosti 1925 – 1934).9 S tim da je ukupna direktna i indirektna ratna šteta
Jugoslavije procenjena na 46,9 milijardi američkih dolara. Više od 1/5
kuća za stanovanje bolo je porušeno, stočni fond smanjen za preko 10 milio-
na grla, industrija i rudarstvo oštećeno za preko 2/3.10 Istovrremeno, puna
mreža je bila u velikoj meri devastirana a da ne govorimo o školama i dru-
gim javnim ustanovama, socijalnim davanjima, fiskalnim uzimanjima, izgu-
bljenoj dobiti i slično. Istovremeno, ratna šteta načinjena industriji
Srbije činila je oko 58% ukupne ratne štete nanete industriji Jugosla-
vije.
11 (Slično je bilo, kao što sno videli, i za vreme Prvog svetskog rata.)
To znači da je Srbija u ratu, što je komunistička vlast dugo krila od očiju
javnosti, daleko najviše stradala. U toku rata, potpuno su uništena (odno-
šenjem mašina i opreme u Nemačku, Italiju, Mađarsku i Bugarsku) mnoga
preduzeća, a među njima i najveće u zemlji – Kragujevački zavodi. Nemačka
uprava je, koristeći razne načine, mnoga preduzeća u Srbiji zatvarala, sem
onih koja su radila za potrebe njene ratne mašinerije i naravno rudnike.
Istovremeno, industrija Srbije 1939. činila je 38% industrije Jugoslavije.
To znači da je industrija Srbije 53% više stradala od proseka zemlje. Kakva
je ekonomska politika vođena da se ona obnovi i osposobi za proizvodnju
videćemo nešto kasnije.

http://www.socioloskipregled.o...kstovi/4(2006)/2%20Vukovic.PDF

---

http://www.znaci.net/00001/95_15.pdf

---

Papir trpi sve. Tako i te brojke koje su isfabrikovane. Ranković je laprdao i ništa drugo.
Izmišljotine bez pokrića baš kao i leteći tanjiri koje su videli mnogi "očevidci" a osim polupanog porculana tokom unutarfamilijskih rasprava nigde vanzemaljaca.

Na primer

Ko nije bežao sa časova istorije seća se da je to sve pisalo u udžbenicima zajedno sa slikama uništenih mašina, slikama uništenih pruga (fašisti su imali mašinu koja je lomila pragove za njima) itd.

Istina je da su tokom 1945/1946 mnoge odmetnute grupe ustaša, četnika i drugih zlikovačkih bandi
vršili odmazdu nad lokalnim stanovništvom tamo gde su operisali.
Većina pripadnika tih bandi je uspešnim akcijama likvidirana a neki su možda uspeli da pobegnu iz države.

Danas postoje pokušaji da se rehabilituju pripadnici tih bandi
kako u redovima ustaša tako i u redovima četnika i ostalih ratnih zločinaca.
U tim pokušajima rehabilitacije posleratnih zločinaca
isti se stavljaju na spiskove nedužnih a u stvari se radi o najokorelijim ubicama.

Nemam pojma, ali 1889 po ugledu na neke primere iz inostranstva Vasa Pelagic predlaze da se naprave "dečista" tj. "zabavišta za decu" na svakih 100 porodica gde bi deca mogla neometano da se igraju i uce, eventualno da se zovu Ovenista po nekom Ovenu koji je tu ideju medju prvima primenjivao u praksi...

---