Možda je previše lično, ali nema veze. Veđ godinama imam problema sa ocem. Nisam u mogućnosti da se selim, mozda nekad a mozda nikad. Trudim se da izbegavam svaki kontakt s njim, ali večeras je puklo. Kad god ga odvezem negde i kad god sam s njim u javnosti, bilo gde, on se ponaša kao da sam njegova sluga, rob i kao da ne vredim ništa. Šta god kažem on mora da ispravi, ponizi me i onda se smeje. Mi... ja... nisam u nekoj materijalnoj situaciji, a on to ne želi da prizna ni sebi a kamoli drugima. Ja se ne stidim toga. On se stidi. Čak me je naterao da kažem kako sam kupio mlađa kola nego što jesu i onda sam uhvacen u lazi, dao je pare za zimske gume i ako mi poslednjih godina nikad ne trazim pare, čak i ja njemu pozajmljujem. A on se hvali kako je stekao čitavo bogatsvo a nema pas za sta da ga ujede, samo loče rakiju i vređa. Hiljadu sam puta rekao da neću više nigde da ga vozim, jer se ponaša prema meni kao prema krpi. Puko sam, svest mi je suzena i jedno od resenja, ne bih voleo, ali dođe mi da ga ubijem na najgori mogući način. Borim se sa time tako što se nakljukam bensedinima i onda me taj neopisivi bes prođe.
Nije to stvar od juče, trebao sam na vreme da se usprotivim... ali volim ovu kucu, ovu sobu, ovaj kraj. Nisam ozenjen a i to nema sanse dok je on ziv, jer je takav covek, lazno ponosan. Ne zeli da prizna da smo beda i ja kazem auto sam platio 1600 evra on kaze 2500, slaze godine starosti. To mi je samo sad na pameti. A nije bitno to, bitno je sto s njim ne mozes da izadjes na kraj jer je non stop pijan i pisli samo sta ima da pije, do duse i ne jede puno, ali bez obzira, odavno mi je teret. A on iskoriscava to sto sam sam, sto nemam decu i onda racuna on, moram da ga trpim. Puko sam, nadam se da ce ovi bensedini da me smire.
Da razovaram s njim nema vise vajde. svako ce reci da oca ne mozes da pobedis vec da naucis da se boris sa tom frustracijom. Ne zavisim od njega finansijski, ali zamislite svako jutro mrsko mi je da se budim jer znam da ce nesto da zvoca i da se hvali kako je sve ovo on stvorio. Kao da sam ja juce dosao u kuci, kao da mu 30 godina nisam pomagao u svakom poslu, od gradnje i zadanje raznih zgrada po dvoristu, od vozikanja autom, pa do toga da on prvi mora da proceni kakva treba da bude moja devojka i ako se njemu ne svidja uvek nadje nacin da mi je otera. Prosto, nabacuje joj komsije i razne ljude koji dodju u dvoriste. Morao sam sve ovo da napisem, jer je to psihicko nasilje u najvecoj meri. Sve vreme sam mislio da mogu da se izborim sa tim, ali ne mogu bez lekova. Popijem lek za smirenje i boli me uvo, ali ni to nije resenje jer doza je sve veca.
Znam da nigde nije sjajno, mnogo je porodicnih nasilja po Srbiji, ali ja ne znam koliko cu izdrzati. Moj najveci problem je sto mu se ne suprostavljam, vec cutke se sklonim i ne bude po njegovom, ali opet on je tu da mi popuje. I sad bilo sta dobro da uradim, on je ljubomoran cak i na mene i reci ce da to ne vredi nista, da bi on to bolje.
Koliko je samo puta trazi da ga naucim da koristi kompjuter, da mi uzme i to poslednje mesto slobode. Kao ja da znam to na kompjuterima ja bih pogadjao poslove, ja bih prosperirao. Vec godinu dana nigde ne ide, samo sedi kuci i loče rakiju , pravi uveče planove, laze i sebe i druge a kad svane nema pojma sta je pricao i onda se vadi, kad necete vi kako ja hocu, onda ste vi nule i nesposobni. A on je i te kako nesposoban, jer niko vise u kraju mu ne veruje nista, jer laze, mulja i vara ceo svet.
samo0 se nadam da nece previse da mi osteti psihu pa da posle njegove smrti, moci cu koliko toliko da funkcionisem i sam jeden ono sto zaradim. I znam sto mi je kupio ove zimske gume za auto, da bi kasnije mogao da se vozi kolima i da ima pokrice kako je i on ucestvovao u kupovini, a usput mi je vise steta naneo na kolima nego sto je platio. Ja znam da roditelji misle najbolje, ali ovo nije roditelj, ovo je kompleksas koji ce pre da trpi i da ne jede nista nego sto ce nekome da prizna kako nema para i kako je propao i ne vredi nista.
Dobro, priznajem da mi je placao skolovanje a zar to ne rade svi roditelji? A ako to posle prebacujes deci i kritikujes, onda bolje da sam te pare pred njim iscepao, da mi nista ne treba od njega.
Moj komsija vozi auto jedan i sam ga je zaradio, koliko znam, u njemu nikad nije provozao roditelje. Zao mi je majke sto se muci i ona snosi najveci teret, zbog mene.
Jednom sam ga prijavio socijalnom radniku i bili su spremni da ga izbace iz kuce i da mu zabrane prilaz. Ali on je dosao uplakan i molio me da povučem tužbu, što sam na nagovor majke i uradio. Ali ne znam koliko dugo cu još moći da izdrzim, vec osecam toliku mrznju da ne znam kako da je pobedim a da ne zavrsim u nekoj ludnici ili zatvoru.
Nije to stvar od juče, trebao sam na vreme da se usprotivim... ali volim ovu kucu, ovu sobu, ovaj kraj. Nisam ozenjen a i to nema sanse dok je on ziv, jer je takav covek, lazno ponosan. Ne zeli da prizna da smo beda i ja kazem auto sam platio 1600 evra on kaze 2500, slaze godine starosti. To mi je samo sad na pameti. A nije bitno to, bitno je sto s njim ne mozes da izadjes na kraj jer je non stop pijan i pisli samo sta ima da pije, do duse i ne jede puno, ali bez obzira, odavno mi je teret. A on iskoriscava to sto sam sam, sto nemam decu i onda racuna on, moram da ga trpim. Puko sam, nadam se da ce ovi bensedini da me smire.
Da razovaram s njim nema vise vajde. svako ce reci da oca ne mozes da pobedis vec da naucis da se boris sa tom frustracijom. Ne zavisim od njega finansijski, ali zamislite svako jutro mrsko mi je da se budim jer znam da ce nesto da zvoca i da se hvali kako je sve ovo on stvorio. Kao da sam ja juce dosao u kuci, kao da mu 30 godina nisam pomagao u svakom poslu, od gradnje i zadanje raznih zgrada po dvoristu, od vozikanja autom, pa do toga da on prvi mora da proceni kakva treba da bude moja devojka i ako se njemu ne svidja uvek nadje nacin da mi je otera. Prosto, nabacuje joj komsije i razne ljude koji dodju u dvoriste. Morao sam sve ovo da napisem, jer je to psihicko nasilje u najvecoj meri. Sve vreme sam mislio da mogu da se izborim sa tim, ali ne mogu bez lekova. Popijem lek za smirenje i boli me uvo, ali ni to nije resenje jer doza je sve veca.
Znam da nigde nije sjajno, mnogo je porodicnih nasilja po Srbiji, ali ja ne znam koliko cu izdrzati. Moj najveci problem je sto mu se ne suprostavljam, vec cutke se sklonim i ne bude po njegovom, ali opet on je tu da mi popuje. I sad bilo sta dobro da uradim, on je ljubomoran cak i na mene i reci ce da to ne vredi nista, da bi on to bolje.
Koliko je samo puta trazi da ga naucim da koristi kompjuter, da mi uzme i to poslednje mesto slobode. Kao ja da znam to na kompjuterima ja bih pogadjao poslove, ja bih prosperirao. Vec godinu dana nigde ne ide, samo sedi kuci i loče rakiju , pravi uveče planove, laze i sebe i druge a kad svane nema pojma sta je pricao i onda se vadi, kad necete vi kako ja hocu, onda ste vi nule i nesposobni. A on je i te kako nesposoban, jer niko vise u kraju mu ne veruje nista, jer laze, mulja i vara ceo svet.
samo0 se nadam da nece previse da mi osteti psihu pa da posle njegove smrti, moci cu koliko toliko da funkcionisem i sam jeden ono sto zaradim. I znam sto mi je kupio ove zimske gume za auto, da bi kasnije mogao da se vozi kolima i da ima pokrice kako je i on ucestvovao u kupovini, a usput mi je vise steta naneo na kolima nego sto je platio. Ja znam da roditelji misle najbolje, ali ovo nije roditelj, ovo je kompleksas koji ce pre da trpi i da ne jede nista nego sto ce nekome da prizna kako nema para i kako je propao i ne vredi nista.
Dobro, priznajem da mi je placao skolovanje a zar to ne rade svi roditelji? A ako to posle prebacujes deci i kritikujes, onda bolje da sam te pare pred njim iscepao, da mi nista ne treba od njega.
Moj komsija vozi auto jedan i sam ga je zaradio, koliko znam, u njemu nikad nije provozao roditelje. Zao mi je majke sto se muci i ona snosi najveci teret, zbog mene.
Jednom sam ga prijavio socijalnom radniku i bili su spremni da ga izbace iz kuce i da mu zabrane prilaz. Ali on je dosao uplakan i molio me da povučem tužbu, što sam na nagovor majke i uradio. Ali ne znam koliko dugo cu još moći da izdrzim, vec osecam toliku mrznju da ne znam kako da je pobedim a da ne zavrsim u nekoj ludnici ili zatvoru.
