Citat:
Lobera: Neka je Putin i najbolji vladar kojeg je Rusija ikada imala. Problem za Rusiju je šta posle njega? On je već star čovek, neće živeti večno, a vremenom njegove sposobnosti samo opadaju. Trebalo je odavno da razmišlja o izgradnji sistema, a ne o stvaranju kulta ličnosti, ako mu je stalo do Rusije, a ne samo do vlasti.
Potpuno pogrešna opservacija! Nema ni reči o kultu ličnosti nego o tome da je svojim postupcima Putin pokazao da je lider koji drži reč. Kao neko ko to gleda svojim očima, u opšte nije čudno što narod želi njega. da parafraziram, niko ne menja konja koji dobija trke!
Putin je doslovce podigao Rusiju iz pepela. Malo ko od vas zna kakvu je Rusiju nasledio posle Jeljcina. Beda i kriminal sa brutalnom privatizacijom i pljčkom. Jeljcin je zapadu prodao sve što se dalo prodati za siću.
Putin je morao sve da podiže od nule i za relativno kratak period je to i učinio. Prvo je krenuo da obnavlja armiju jer je bio svestan da bez jake armije nema nikakvih šansi.
Sledeći korak je bio obnavljanje privrede. Pre Putina, Rusija je sve sem energenata uvozila a i od prodaje energenata ostala joj je sića.
Sporazumi o podeli proizvodnje (SRP / PSA) za najveća naftna i gasna nalazišta (Sahalin-1, Sahalin-2 i Harjaga), po kojima je Rusija u prvoj deceniji eksploatacije dobijala svega oko 6% do 10% prihoda, dok su gotovo svu naftu i gas uzimale strane zapadne kompanije. Putin je ove ugovore kasnije javno nazvao „kolonijalnom praksom“ i u 2000-im godinama izdejstvovao njihovu reviziju i vraćanje većinskog paketa u ruske ruke.
Evo konkretnih ekonomskih i pravnih činjenica o tim ugovorima i širem stanju u Rusiji tokom 1990-ih:
1. Kako su funkcionisali „kolonijalni“ naftni ugovori (SRP iz 1994–1995)
•
Zakonski okvir Jeljcinove vlade. U decembru 1993.
Jeljcin je potpisao ukaz, a 1995. je donet Federalni zakon o sporazumima o podeli proizvodnje, koji je sastavljen uz direktno učešće američkih savetnika i stranih naftnih korporacija.
•
Mehanizam pljačke resursa. Prema ugovorima za projekte
Sahalin-1 (operater američki
ExxonMobil),
Sahalin-2 (anglo-holandski
Shell i japanske kompanije) i
Harjaga (francuski
Total), strane kompanije su bile oslobođene gotovo svih ruskih poreza i izvoznih carina.
•
Zašto je Rusiji ostajalo manje od 10%. Ugovori su propisivali da Rusija ne dobija deo profita sve dok strani investitor u potpunosti ne nadoknadi sve svoje troškove (plus zagarantovanu stopu prinosa od 17,5% godišnje u slučaju projekta Sahalin-2). Strane kompanije su veštački naduvavale troškove izgradnje (na primer, budžet za Sahalin-2 je sa početnih 10 milijardi dolara podignut na preko 20 milijardi), tako da je
100% proizvedene nafte i gasa išlo za pokrivanje njihovih troškova, dok je ruski budžet dobijao samo minimalnu naknadu (
royalty) od oko
6% do 8% i nešto poreza na zarade — ukupno
oko 10% vrednosti eksploatisanih energenata.
•
Obustava dalje rasprodaje. Zapadne kompanije su pripremile spisak od preko 250 najbogatijih ruskih naftnih, gasnih i rudnih nalazišta (uključujući Priobsko nalazište u Sibiru) koja je trebalo predati po istom modelu, ali je dolaskom Putina na vlast taj proces zaustavljen, a 2006. godine državni
Gasprom je preuzeo kontrolni paket (50% plus jedna akcija) u projektu Sahalin-2, čime su prihodi ruskog budžeta od tog projekta skočili desetostruko.
2. Šire posledice „šok terapije“ i saveta Zapada u 1990-im
Ovakvi ugovori u energetici bili su samo deo opšteg ekonomskog sloma koji je usledio nakon primene reformi po preporukama MMF-a i američkih savetnika (poput Džefrija Saksa i grupe sa Harvarda):
•
Vaučerska privatizacija i „zajmovi za akcije“ (1992–1996). Državna industrija, metalurgija, rudnici i naftne kompanije (poput
Jukosa i
Sibnjefta) prodati su u bescenje uskoj grupi domaćih oligarha i zapadnim fondovima za delić njihove stvarne vrednosti.
•
Ekonomski i demografski kolaps. Tokom Jeljcinove decenije bruto domaći proizvod Rusije pao je za preko
40%, industrijska proizvodnja je prepolovljena, hiperinflacija 1992. godine pojela je celokupnu životnu ušteđevinu građana, penzije i plate nisu isplaćivane mesecima, a kulminacija je bio državni bankrot u avgustu 1998. godine.
Nakon toga dolazi Putin i radikalno menja stvari na bolje. Narod je to video na delu kroz povećanje standarda života. I sada, pod hiljadama sankcija i enormnim troškovima rata, otimanju 250 milijardi $, standar se nije srozao.
Dakle, nema ni reči o kultu ličnosti nego o podršci politici Putina.
Uzgred, već se uveliko govori, sledeći predsednik će doći iz redova učesnika SVO. Dakle, biraće čoveka koji je svoj život rizikovao za Rusiju i takav u startu ima bolju poziciju od bilomkakvog političara.
Sem toga, Rusi vole jake vladare jer je u pitanju ogromna zemlja i njom ne može vladati bilo ko, Jeljcin nje najbolji primer toga. Da je ostao još na vlasti, Rusija bi se raspala!
1Sviđa mi se :thumbsup: 1
