Rasprave u univerzalnom osnovnom dohotku često skrenu u izolovano posmatranje lokalnih efekata (kako to finansirati, koliko će da skoče cene, kako preraspodeliti poreze...), što nikako nije loše, ali gubi iz vida širu sliku. A ona se sastoji iz dva dela: etičkog i energetskog.
Etički deo je već pominjan u temi, tipa „treba li ja da radim za nekoga ko će da sedi“ i slično. Ovaj deo mora da razreši svako u svojoj glavi. Pritom samo predlažem da se manje fokusira na „pravdu“, a više na „kako zamišljam jedan svoj običan dan u svetu u kome bih voleo da živim“.
Ja ga, na primer, zamišljam ovako: izađem u neko doba iz stana, prošetam se do nekog mesta gde se neko vreme bavim nečim što zahteva psihičku usredsređenost, i kad me u tome prilike i ljudi zamore, posle recimo 2 do 6 sati (4 u proseku), prošetam se negde drugde i radim nešto relaksirajuće opet 2 do 6 sati, i na kraju svratim opet negde treće ili se vratim u stan, na još ili relaksirajućih ili zamornih stvari, u zavisnosti od nekih drugih ljudi. Da bih mogao da prošetam gde god želim, treba da ne moram da brinem da će neko da me zvizne po glavi i da ne moram da nosim zaštitno odelo. Da ne bi bilo nikoga ko će da me zvizne po glavi, treba da nema nikoga ko će time više da dobije nego da izgubi, tačnije da svako može da provede dan sličan mome. Da ne bilo potrebe za zaštitnim odelom, vazduh i temperatura moraju da budu u zdravim granicama. Da bih mogao da se relaksirano bavim stvarima, treba da ne brinem hoću li sutra biti gladan, nelečen ili pogođen bombom.
Da li se pri ovakvom danu neko negde u svetu svakodnevno vozi jahtom i avionom a neko nijednim od ta dva, nimalo me ne zanima. Da li neko pritom „radi“ od jutra do sutra a neko ne „radi“ uopšte, nimalo me ne zanima. Kako se definiše „rad“ takođe me ne zanima: da li radi alpinista koji svaki dan planira naredne uspone i ispituje novu opremu? da li radi filozof koji se bavi epistemologijom nauke? da li radi astrofizičar koji proučava evoluciju kosmosa? da li radi slikar, pesnik ili glumac? da li radi fudbaler, košarkaš ili šahista? da li radi menadžer tima, odeljenja ili generalni direktor?
Deluje mi da bi univerzalni dohodak mogao da bude dobar korak ka mom željenom budućem danu.
Energetski deo je takođe već pominjan u temi, ali zamagljeno dnevnoekonomskim okvirima. Radi se o sledećem. Može koliko hoće da se priča o napretku i modernizaciji i osnovnim ljudskim pravima i postindustrijskom razvoju i novim granama privrede i transhumanizmu i koječemu i koječemu, ali je istorijski očigledno sledeće: opstaje i širi se ono društvo i kultura koja je sposobna da potroši najviše energije, medijanski po glavi stanovnika. Migracija uvek ide iz zona gde je manja medijanska potrošnja energije u zone gde je ona veća. (U dnevnoekonomskom okviru ovo se vidi kroz jaku korelaciju sa bruto domaćim proizvodom, kad se izdvoje efekti klimatskih zona.)
Zato je za praktičnu održivost univerzalnog dohotka ključno sledeće pitanje: da li bi univerzalni dohodak uvećao ili umanjio medijansku potrošnju energije po glavi stanovnika, u odnosu na konkurentske pristupe? Odgovor zavisi pre svega od ljudske psihologije, ali pošto još nemamo pojma kako svest funkcioniše da bi takav odgovor mogao da se izračuna, mora da se potraži eksperimentalnim putem.
Nažalost, mislim da su današnji eksperimenti u tom smeru prilično nedovoljni. Na primer, u tekućem eksperimentu u Finskoj univerzalni dohodak dobijaće nasumično izvučeni, ali samo među onima koji već uživaju državnu potporu direktnog novčanog tipa (u dodatak na državnu potporu koju uživaju svi stanovnici, u vidu puteva, škola, bolnica, transporta, energetskog, vodovodnog i telekomunikacionog sistema, i drugog), i samo tokom malog broja godina. Šta će nam pokazati rezultat tog eksperimenta, kakav god da bude? Može li se iz njega zaista predvideti efekat na ostale, znatno mnogobrojnije grupacije stanovništva, pri trajnom dobijanju takvog dohotka, i zaključno, na medijansku energetsku potrošnju društva u celini?
Konačno, ako univerzalni dohodak u jednoj državi zaista i uveća njenu medijansku energetsku potrošnju, šta ćemo ako efekat toga na neke druge države bude obratan, tako da se ukupna medijanska energetska potrošnja sveta umanji? To bi, na primer, upropastilo moj željeni budući dan, time što iako ne bih morao da brinem da ću dobiti po glavi dok se šetkam okolo, morao bih da brinem da li će mi uvaliti pušku u ruke i poslati negde gde se „branimo“ od tih drugih društava na čiji račun trošimo više energije. (Neće biti nekog ko će „profesionalno da nas brani“, jer će vojni biti među prvim od poslova koji će uveliko da ispari pri univerzalnom dohotku.) Ovo je zapravo isto problem „dobijanja po glavi“, samo posmatran u neophodnoj celini.
Etički deo je već pominjan u temi, tipa „treba li ja da radim za nekoga ko će da sedi“ i slično. Ovaj deo mora da razreši svako u svojoj glavi. Pritom samo predlažem da se manje fokusira na „pravdu“, a više na „kako zamišljam jedan svoj običan dan u svetu u kome bih voleo da živim“.
Ja ga, na primer, zamišljam ovako: izađem u neko doba iz stana, prošetam se do nekog mesta gde se neko vreme bavim nečim što zahteva psihičku usredsređenost, i kad me u tome prilike i ljudi zamore, posle recimo 2 do 6 sati (4 u proseku), prošetam se negde drugde i radim nešto relaksirajuće opet 2 do 6 sati, i na kraju svratim opet negde treće ili se vratim u stan, na još ili relaksirajućih ili zamornih stvari, u zavisnosti od nekih drugih ljudi. Da bih mogao da prošetam gde god želim, treba da ne moram da brinem da će neko da me zvizne po glavi i da ne moram da nosim zaštitno odelo. Da ne bi bilo nikoga ko će da me zvizne po glavi, treba da nema nikoga ko će time više da dobije nego da izgubi, tačnije da svako može da provede dan sličan mome. Da ne bilo potrebe za zaštitnim odelom, vazduh i temperatura moraju da budu u zdravim granicama. Da bih mogao da se relaksirano bavim stvarima, treba da ne brinem hoću li sutra biti gladan, nelečen ili pogođen bombom.
Da li se pri ovakvom danu neko negde u svetu svakodnevno vozi jahtom i avionom a neko nijednim od ta dva, nimalo me ne zanima. Da li neko pritom „radi“ od jutra do sutra a neko ne „radi“ uopšte, nimalo me ne zanima. Kako se definiše „rad“ takođe me ne zanima: da li radi alpinista koji svaki dan planira naredne uspone i ispituje novu opremu? da li radi filozof koji se bavi epistemologijom nauke? da li radi astrofizičar koji proučava evoluciju kosmosa? da li radi slikar, pesnik ili glumac? da li radi fudbaler, košarkaš ili šahista? da li radi menadžer tima, odeljenja ili generalni direktor?
Deluje mi da bi univerzalni dohodak mogao da bude dobar korak ka mom željenom budućem danu.
Energetski deo je takođe već pominjan u temi, ali zamagljeno dnevnoekonomskim okvirima. Radi se o sledećem. Može koliko hoće da se priča o napretku i modernizaciji i osnovnim ljudskim pravima i postindustrijskom razvoju i novim granama privrede i transhumanizmu i koječemu i koječemu, ali je istorijski očigledno sledeće: opstaje i širi se ono društvo i kultura koja je sposobna da potroši najviše energije, medijanski po glavi stanovnika. Migracija uvek ide iz zona gde je manja medijanska potrošnja energije u zone gde je ona veća. (U dnevnoekonomskom okviru ovo se vidi kroz jaku korelaciju sa bruto domaćim proizvodom, kad se izdvoje efekti klimatskih zona.)
Zato je za praktičnu održivost univerzalnog dohotka ključno sledeće pitanje: da li bi univerzalni dohodak uvećao ili umanjio medijansku potrošnju energije po glavi stanovnika, u odnosu na konkurentske pristupe? Odgovor zavisi pre svega od ljudske psihologije, ali pošto još nemamo pojma kako svest funkcioniše da bi takav odgovor mogao da se izračuna, mora da se potraži eksperimentalnim putem.
Nažalost, mislim da su današnji eksperimenti u tom smeru prilično nedovoljni. Na primer, u tekućem eksperimentu u Finskoj univerzalni dohodak dobijaće nasumično izvučeni, ali samo među onima koji već uživaju državnu potporu direktnog novčanog tipa (u dodatak na državnu potporu koju uživaju svi stanovnici, u vidu puteva, škola, bolnica, transporta, energetskog, vodovodnog i telekomunikacionog sistema, i drugog), i samo tokom malog broja godina. Šta će nam pokazati rezultat tog eksperimenta, kakav god da bude? Može li se iz njega zaista predvideti efekat na ostale, znatno mnogobrojnije grupacije stanovništva, pri trajnom dobijanju takvog dohotka, i zaključno, na medijansku energetsku potrošnju društva u celini?
Konačno, ako univerzalni dohodak u jednoj državi zaista i uveća njenu medijansku energetsku potrošnju, šta ćemo ako efekat toga na neke druge države bude obratan, tako da se ukupna medijanska energetska potrošnja sveta umanji? To bi, na primer, upropastilo moj željeni budući dan, time što iako ne bih morao da brinem da ću dobiti po glavi dok se šetkam okolo, morao bih da brinem da li će mi uvaliti pušku u ruke i poslati negde gde se „branimo“ od tih drugih društava na čiji račun trošimo više energije. (Neće biti nekog ko će „profesionalno da nas brani“, jer će vojni biti među prvim od poslova koji će uveliko da ispari pri univerzalnom dohotku.) Ovo je zapravo isto problem „dobijanja po glavi“, samo posmatran u neophodnoj celini.
