JNA - mitovi, legende i idijotizmi

bravo !

Kad se pomenuse vozaci u JNA. Ovako je izgledalo ono sto sam pisao o mom divizionu, a vozaci su morali rakete sto brze i sto preciznije da "nateraju na rampu" da ne bi raketa sliznula pri spustanju sa vozila. Ovde na snimku se cini jednostavno, imaju i "sine" na koje se navoze zadnji tockovi... ali nije svejedno kad je dovoljan trenutak napaznje (bukvalno) da raketa padne i povredi (ubije...) nekoga ili se osteti raketa ili rampa... raketa je teska, ako me secanje ne vara oko tonu i dvesta/trista kilograma. Pri padu ne moze da explodira jer je cvrsto gorivo u pitanju...

Ona "skalamerija" je POST, deo BVR-a (baterija za navodjenje raketa) koji upravlja rampom i na sebi ima i kameru za vizuelno pracenje...



Do pedesetog sekunda je NEVA raketni sistem, nakon toga je KUB ( o kome ne znam nista.)



Pozdrav!

EDIT
Ovako izgleda... malo modernije nego kad sam ja bio (logicno da se nesto unapredilo od tada)... na kraju slike je "operater" koji drzi, vidi se, jedan tockic... a i propratni text je jako dobar...

http://www.politika.rs/rubrike...Raketasi-PVO-na-oprezu.lt.html



_{[Ovu poruku je menjao Sceka dana 11.01.2015. u 15:24 GMT+1]}

---

Scekicu, mozeli jedno pitanje, ali posteno da mi odgovoris.

Da li si se bavio muzikom pre odlaska u vojsku?

Ako si se bavio zar nije bilo logicnije da ti neko odrzi osnovnu obuku rukovanja sa oruzjem i da resto vremena provedes u vojnom orkestru, ne zamarajuci se glupostima oko raketa i aviona.

Umesto da odredjujes brzinu aviona. naucio bi svoj repertoar i organizovao bi svirke svaki petak, subotu i nedelju za vojsku, a ne samo za staresine.

Sta je smetalo da svaki petak i subotu ima svirka u kasarini gde ce dolaziti i lokalni civili radi druzenja?

Mozes obuku napraviti mnogo ozbiljnu ako imas zelju da je zatupis i usloznis.
To sto je vojska garantovala za bezbednost vojnika to je moglo veoma lako da se regulise promenom nekoliko clana u zakonu i gotova prica. Bio je zabranjen i ulaz na bazene i diskoteke, i to iz ekonomskih razloga??

zasto bi vozac licio na auto-mehanicara, imao si gradjanska lica na sluzbi u JNA, osposobicej jedinicu od vojnika koji su auto-mehanicari i toliko.
Nego da te pitam nesto kad si vec toliko bio osposobljen.
Da li si imao neko testiranje ili vise testiranja da se vidi realno koliko ti znas o poravci kamiona ili drugih vozila?
Da li si imao i koliko voznji si imao u uslovno receno ratnim uslovima da se vidi koliko si osposobljen?

Ja mislim da je najboje da SAM odgovoris na SVOJA pitanja...Tako ce biti najproduktivnije..

Mislim da JNA nije bila "filmska" vojska, i da je podrazumevala i nekakvu ratnu osposobljenost..

Zasto je vozac morao da bude i osposobljen za mehaniku???

Interesantno pitanje, nastalo spontano, ili na brzinu??

Valjda u nekim ratnim dejstvima treba da uzme mobilni i pozove AMSJ? Ili civilno lice na upotrebi u JNA, da bi mu recimo na nekoj koti izbacilo vazduh iz bos pumpe ili zamenilo zglob kardana??

Nije morao vozac da zna ni da puca, mogao je da ima par telohranitelja ili zastitnika...???

Voznje su bile relacije, i konvoji sa kamionom...kasnije sam prekomandovan u komandu sedme armije i prevezao neke desetine hiljada km...
Postojali su "testovi" za voznju, koji su osim opstih propisa, aktuelnog ZOBS_a, imali jos toliko "specificnih" pitanja iz "vojne" voznje...
Meni licno nije bio problem da odgovaram na pitanja na maketi pogona kamiona, a pride je bilo dosta momaka automehanicara, i uopste vezanih za auto struku..

Uglavnom je SVAKI koji na kraju dobije dozvolu, mogao da "hendluje" dajca gde treba i kako treba..

Verovao ti meni ili ne - ja uvek posteno odgovaram (ako se misli na iskreno, tacno...) ma ko da me pita, mozda zato sto nemam sta da krijem.

Da, bavio sam se muzikom pre vojske. Imao svoju grupu, bio roker po svim pitanjima (kozne jakne, farmerke, nitne, cizme i leti i zimi, kosa preko ramena...), osisao se par dana pre vojske na keca...


Pa nije logicnije. Nisam dosao na izlet ili u muzicki kamp ili je u pitanju ORA (Omladinska Radna Akcija, cuvena varijanta iskoriscavanja priglupog mladog sveta... nije tema a mozda ni red ali nisam mogao da odolim da ne napisem ovu primedbu) i slicno nego Vojska. Ma koliko se ja neslagao sa tim pojmom i ma koliko se ja neslagao sa nebrojeno besmislica u toj istoj Vojsci - moja duznost i obaveza je bila Zakonom odredjena i morao sam da provedem tadasnjih godinu i po dana ili bih snosio Zakonske posledice a to mi je daleko manje bilo prihvatljivo nego da odem u Vojsku i "odradim" tu obavezu.

A vec sam nesto o tome i pisao i rekao da sam ja licno (kao i svi iz tog orkestra plavaca) vojsku prosao fenomenalno u odnosu na bar 90% ostalih ukupno. Posle samo 18 dana provedenih u vojsci a pre davanja zakletve smo svi iz orkestra dobili 5 (pet) dana odsustva da odemo kuci i donesemo instrument!

Pesadijsku obuku nismo imali. Vec prve nedelje kad smo svi bili u uniformi smo otisli na polozaj (raketni) gde smo obavesteni da cemo cim polozimo zakletvu dobiti/zaduziti licno naoruzanje (tadasnje M-48 puske) i taj dan smo obisli ceo polozaj i informisani smo o tome sta je sta, sta se gde nalazi, kuda smemo da se krecemo uvek, kuda smemo a kuda ne smemo kad smo kao divizion u borbenom dezurstvu a kuda nikada ne smemo da se krecemo i podeljeni su nam dozimetri koje smo imali uz sebe ceo vojni rok a pregledani su i menjani jednom mesecno (zbog radara i jos nekih delova polozaja gde je bilo zracenje...). Vec sutradan smo poceli obuku, svako na svom "radnom mestu" a samo i iskljucivo sto se ticalo Raketnog Diviziona i Protiv Vazdusne Odbrane (radaristi sve o radarima, raketasi sve o raketama, mi sve o PV topovima - LPA - a svi zajdno sve sto je vezano a strucno i prakticno za PVO). Sva ta obuka je bila veoma interesantna jer nije licila ni na sta sto rade ostali SMB-jci bilo gde a "predavanja" su bila vise nekako drugarska jer su se staresine bas trudile da nas nauce sto vise i bolje.

Sam odnos Staresina <> Vojnik je bio isto tako potpuno razlicit od vojnog stereotipa. Na primer, staresina se pozdravljao samo ako/kad ga ga vidis prvi put ujutru i to u kasarni, vojnickim pozdravom rukom ako si bez oruzja a na polozaju ni to nego klasicno civilno izgovoreno "dobro jutro". U krugu kasarne smo mogli da budemo bez kape a leti cak i bez bluze i u papucama (sto je izludjivalo dezurne oficire kasarne i ostle SMB dezurne oficire ali nisu nam mogli nista). U spavaonama je bilo dozvoljeno da kreveti budu posle rucka "na crno" a nikada oficiri nikoga nisu kaznjavali cak ni budili ako neko spava popodne a nije na nekoj duznosti. Mislim, mogao bih da pricam "do sutra" o razlikama u odnosu na ostale redovne vojnike bilo gde - nista od discipline i teskoca bilo koje vrste koje su bivale uobicajene u vojsci mi nismo osetili - osim kupanja koje smo imali zajdno sa ostalim u kasarni. Ali zato smo leti imali na polozaju "letnje kupatilo", zvanicno, a bilo je u vidu nekoliko "bojlera" (ogromnih buradi premazanih crnom bojom...) sa tusevima, uredno i lepo ogradjeno mesto, malo izdvojeno i osuncano i niko nije ni branio niti obracao paznju kad neko ode da se istusira. I staresine su to koristile redovno. Za razliku od ostale vojske (uglavnom) mi smo jedva cekali da idemo na strazu jer smo je davali samo na polozaju (nismo davali kasarnsku strazu) sto je znacilo da onaj ko je trenutno na strazarskom mestu to i radi, strazari tih dva sata... a za ostale vazi od rostilja do izlezavanja sve sto ti padne na pamet i niko, ali bukvalno niko te ne dira niti nadzire a staresina inace nema od pre rucka do sutra ujutru. Kad je divizion u borbrnom dezurstvu tih sedam dana kad su vecina staresina stalno na polozaju opet strazu niko ne dira ali kao da ne postoje ti ljudi. Mi iz orkestra smo imali najmanje straze (zbog svirki...) ali sam ja opet skupio 57 dana straze i bilo mi krivo sto nisam imao vise! Pa sad...

Ali da se vratim i odgovorim na "Umesto da odredjujes brzinu aviona..." - pa sta da ti kazem, meni (ali i ostalima, veruj mi!) je bilo bolje da naucim o avionima i radarima i raketama i ostalom... i da se zanimam time jer je bilo jako, jako interesantno nego da sam SMB-jac i da prasinarim ceo vojni rok. Na gadjanju iz licnog naoruzanja sam imao najbolji rezultat od mlade vojske (mojih klasica iz diviziona), ubio sam 48 krugova od mogucih 50, dobio 7 (sedam) dana nagradno i bio odredjen da budem nisandzija na PA topu! Sto podrazumeva da se iz trka bacim na sediste i rukovodim topom koji ima motor, sto znaci ja samo moram sto pre da sednem, kad sednem ja postavim levu nogu na okidac, ruke na "volan" i ne radim nista dok se top priprema za paljbu/pracenje sto podrazumeva da jedan iz odeljenja pali motor, komandir zadaje parametre na nisanskoj spravi, punioci stavljaju dobose sa municijom na cevi i kad sve to bude gotovo komandir vikne "spreman za dejstvo" ja viknem "razumem, dejstvujem" i onda "vozim" top pomocu "dzojstika" u vidu poluge sa 'tockom' na vrhu koji kad okrecem kao volan onda se cevi pomeraju po pravcu a kad celu polugu zajedno sa 'tockom' pomeram "na sebe i od sebe" onda se cevi pomeraju po elevaciji, gledam kroz nisansku spravu i trudim se da "nepriljteljski avion ili tenk" dovedem na "krst koncica" i unistenjem zastitim divizion od "napada mrskog nam neprijatelja". Pa ako je to tesko... svi relativno klinci i igramo se rata... BTW, moja LPA baterija je imala 4 (cetiri) odeljenja, sto podrazumeva 4 (cetiri) PA topa.

Drugo, jako vazno - kad sam pisao o tome da sam svirao ceo vojni rok to je bilo bas tako. Znaci prvih par meseci je bilo uglavnom samo za vojsku ukljucujuci i Dom JNA a onda sve vise i za civile, u pocetku u Ljubljani (od diskoteka do privatnih zabava za firme...) a kasnije i sirom Slovenije. Imali smo skoro svaki vikend svirku, subotom u Dom JNA, a neretko i tokom nedelje jer su nas zvali cesto a kapetan koji nas je vodio (politicar!) je tako dobijao poene a i cin kad smo osvojili prvo mesto na takmicenju "U pesmi i vestini" (tako nekako je bilo takmicenje gde su ucestvovali i orkestri iz cele 9. armijske oblasti - mi prvo bili diskvalifikovani jer su mislili da smo civili preobuceni u uniforme pa bio mali skandal i kad se resilo proglase nas kao pobednika i dodele prvo mesto a to g*vno od kapetana u nase ime odbije nagradnih 10 (deset) dana, a da nas nije pitao!, i dobije cin majora!!!). Novu Godinu smo svirali na Bledu, Hotel "Svoboda"...

I eto, u dobro poznatom jako opsirnom stilu sam pokusao da ti odgovorim na pitanja. Ako jos nesto treba mogu i rado cu, mada znam da vecina ovde ne voli da me pita nista jer su mi odgovori opsirni i dosadni, sta da radim, ja to tako...


Pozdrav!

_{[Ovu poruku je menjao Sceka dana 11.01.2015. u 21:18 GMT+1]}

---

Greška! Error!

Pozdrav






_{[Ovu poruku je menjao Kovacevic Vladimir dana 12.01.2015. u 12:26 GMT+1]}

---

Interesantan je i onaj deo privatnog (civilnog) životnog okruženja, koja su ostala iza pojedinca - vojnika, u vreme boravka u JNA.

Tek je tamo bilo mitova, legendi i idiotizama, koje će taj vojnik saznavati još u vreme boravka u JNA, a detaljnije - kada se vrati u civilno stanje.
Otkriće se mnoga lažna prijateljstva, (ne)vernosti i zablude svakog nivoa - od porodice, rođaka, prijatelja, radne organizacije, kolege itd.
Jer, kako bi to saznao, da ga JNA nije odvojila na tako dugačak period od kuće?

U svakom slučaju, shvatamo (kasnije), da je u životu potreban jedan reset, a subjektivno gledano i ta i takva JNA je mnogima promenila živote - nekom blaže, nekom žešće.

C'est la vie!

Pozdrav









_{[Ovu poruku je menjao Kovacevic Vladimir dana 12.01.2015. u 12:24 GMT+1]}

---

JNA, generacija jesen 1966. godine, Rijeka.

U "pratećim papirima" piše: zvanje - Nastavnik muzike.

Nakon nedelju dana boravka, dobijam zadatak da oformim orkestar, što je u Trsatu, gde je bilo 6.000 vojnika - za tri popodnevne audicije i urađeno.
Nikada, kasnije u životu i profesionalnom radu, nisam imao bolji orkestar!
Školovan bubnjar iz Pule, jazz gitarista iz Zagreba, gitarista za narodnjake iz Zrenjanina, harmonikaš (univerzalac/školovan iz Paraćina, saxophonista (Mađar) iz Subotice, bas gitarista (mađarski Cigan) sa apsolutnim sluhom! Ja sam svirao klavir i trubu.
Pevači: Mirko Cetinski - Pula, Dragoslav Mihajlović -Kanarinac, Čeda B. bariton, član novosadske Opere, za classic music repertoar.
10 dana odsustva, za putovanje kući - po instrumente.
Popodnevne obaveze, dežurstva i "kućni poslovi" više ne postoje, samo probe orkestra.
Posle prvih uspeha na zonskim takmičenjima, dobijamo status orkestra pri Domu JNA, sa radnim vremenom, kao i prosesionalni oficiri-muzičari...naravno sa sve ishranom, pićem za domskim šankom i dodatak orkestru: dve mlade pevaćice iz talijanske Gimnazije i Žarko Dančuo sa svojom Daliborkom Stojšič (miss YU).

Na glavnom takmičenju u Riječkom Narodnom Kazalištu, najzapaženiji nastup: solo pevač Čeda B. uz pratnju klavira sa arijom Sanča Pase Ž.Masne-a iz opere "Don Kihot" ...
Na tom takmičenju osvajamo I nagradu, pobeđujemo orkestar Ljubiše Pavkovića (već zapaženi član velikog narodnog orkestra RTB, kasnije vođa tog orkestra) iz druge kasarne.
Poručnik za MPV dobija čin Kapetana, a Major-komandant naše jedinice deli nagradna odsustva!

I tako...vojni rok orkestra i cele umetničke grupe je prošao u koncertima, igrankama po Domovima JNA i turnejama po selima i gradićima cele Istre, čak i prema Zagrebu, (jer smo bili u ZG-koj Vojnoj oblasti). Od ponedeljka do petka u 12 h, mogao je svako ići svojoj kući (ako je imao para za putovanja).

O saradnji, poznanstvima sa poznatim muzičarima, dirigentima, muz. urednicima Radio i TV stanica, koja će kasnije bitno uticati na razvoj i uspeh lične profesije u civilstvu...nije tema,
ali je podtema: šta je kome JNA značila, šta mu je omogućila za dalji, civilni život&rad?

Pored svih mitova, legendi i idiotizama, JNA je širom YU odigrala svoju bitnu i značajnu ulogu!
Kako za starešine, tako i za individualce, regrutovane po sili Zakona...
U JNA je svako imao podjednako šansu da se izrazi, do(po)kaže, napreduje, bude nagrađivan...i da proveri sebe kao ličnost, a te rezultate provere će saznati tek mnogo kasnije.
Mereći dobit, praštamo sve idiotizme, pa i u JNA.

Mnoge, mlađe generacije ne shvataju ulogu JNA, jer imaju usađeno mišljenje i iskustvo, da svet počinje od njihovog datuma rođenja, sa color TV-om, autima, motorima, firmiranim patikama i Rolex-ima, kompjuterom, mobi-telefonom i svim pratećim mogućnostima/aplikacijama što moderna IT nosi.

Pozdrav

---

Apsolutno saglasan.

Jedan zivotni test socijalizacije, samostalnosti i snalazenja na "otvorenom terenu"..bez pomoci prijatelja, odnosno prijatelje je trebalo STECI sopstvenim kvalitetima, i to objektivno, kod apsolutno nepoznatih ljudi, a ne kod tetaka ili striceva...


To sto su postojale "nebuloze" i "nepotrebni" poslovi...to je stvar POSTAVLJAJNA pojedinca u neobicne situacije, i njegovo snalazenje i hendlovanje doticnih nebuloza.


Kako drugacije videti od kakvog je "materijala" neko, ako zivi pod staklenim zvonom, udobno i bezbrizno..

Muke su za junake, ili jesi ili nisi...

Da ne spominjem one druge detalje, malo neobicnije, da je u JNA, jedan broj vojnika imao TRI organizovana obroka i marendu..sto bas i nisu imali tamo odakle su dosli..
Da je jedan broj imao cesce kupanje i brigu o higijeni, nego sto su to radili u "civilstvu"...
Neki su prosto imali znacajno uredniji i organizovaniji zivot..
I to su pozitivni detalji, iako u malom broju, koje je JNA imala..


P.S.

Kad rekoh marenda, da li se neko seca kako se zvao onaj slatkis, cokoladni, nalik na toblerone, samo polukruznog preseka, u providnoj kesici?

^Kremipan

He, he, he... kod mene je bilo sasvim drugacije. Zaduzili uniforme i nakon par dana prilazi vojnik, meni nepoznatog lika (jer tada, u pocetku, svi svakome lice samo na nekog vojnika, onako bezlicno i tesko raspoznatljivo) i pita me da li znam ko je pricao da zna da svira gitaru. Kazem da znam "a sto?". Pa, kaze, jedan oficir je malocas rekao da se organizujemo i saznamo da li ima neko da svira neki instrument i da takvi dodju u razglas na razgovor. Ja mu kazem da cu sad da nadjem tog sto svira gitaru ako ga prepoznam pa cemo zajedno da dodjemo jer i ja znam da sviram.

Elem... od celog diviziona (sve ukupno oko 130 vojnika, i mlade i stare vojske) samo 5 ljudi je doslo "u razglas". Taj koji me pitao je bio iz grupe Neoplanta i svirao gitaru (Ceh Zoltan, dobar gitarista), ovaj za koga je cuo da prica da zna da svira gitaru je po malo sviruckao akusticnu gitaru onako jedva a dovoljno da se prati dok peva Dilanove pesme i bio je iz Beograda (Miroslav Aleksic - ubuduce Aleksa, i za staresine) jedan koji nije svirao ni jedan instrument ali je bio zainteresovan da radi u "razglasu" jer je kod kuce imao CB "a to je isto"!, i jedan koji je izjavio, bukvalno - "ja ne sviram nista al' sam rad da naucim". Tako da konstatujemo da nemamo orkestar nego samo dvojicu gitarista i bubnjara. Medjutim, prekretnica je bila rezignirano sleganje ramenima tog staresine i reci "steta, bar da ima neko ko peva pa da se nesto navezba za priredbu sledece nedelje". Ja i Zoltan se pogledamo i skoro u glas "pa nacicemo pevaca, nisu svi ni culi..." i uz ozareno lice staresine budemo oslobodjeni svega daljeg tog dana osim da pronadjemo pevaca. Nadjemo ga posle rucka, covek se ne bavi pevanjem ali je pevao u skolskom horu i amatersko neobaveznom horu u mesnoj zajednici, Bracic Drago iz Maribora. Pravo kod tog oficira, uhvatomo ga na samom izlasku iz komandne zgrade (krenuo kuci), on samo sto se nije upis'o od srece pa se vrati i sa nama pravo kod SMB-jaca koji su imali dva orkestra i sredi da dobijemo po tri sata svaki dan na njihovim instrumentima da uvezbamo dve pesme za priredbu.

Tu nekako nagovorimo Aleksu da svira bass. Mislim, covek jedva prebira po gitari, zna samo akorde nekih pesama ali ne i koji su akordi nego 'nako, skoro napamet postavka ruke/prstiju... i nekako mi navezbamo dve pesme. Jedna je bila "O Ana" od Srebrnih Krila (tada najpopularnija pesma i grupa u zemlji! ) a druga pesma je lukavo odabrana vojnicka "Hej Vojnici Vazduhoplovci".



Prva pesma je na priredbi prihvacena sa velikim aplauzom a druga pesma je izazvala ovacije i cela sala je pevala refrene! Taj nas oficir koji je sve inicirao (kasnije nas je vodio sve vreme) je plakao kao malo dete, grcajuci, kad smo zavrsili nastup i otisli iza bine. Izljubio nas i zahvaljivao na "najsretnijem danu u njegovom zivotu koji ce pamtiti dok je ziv"! Naravno, to nam je kao orkestru "zapecatilo" sudbinu prilicno lagodnog vojnog zivota. Obzirom da je taj nas kapetan bio "politicar" (stariji se secaju sta je to znacilo u vojnom kadru!) mi iz orkestra smo bili zasticeni po raznim pitanjima (ja licno sam mnogo puta "vadjen" od njegove strane a povodom pretnji pritvorom i ispravljanja mnogih "vragolija" koje sam pravio...). Svirali smo samo 'zabavnu muziku' jer niti smo voleli narodnjake (a zacudo ni taj kapetan!) niti smo imali harmonikasa. Za Novu godinu i svirku na Bledu smo bili oslobodjeni svega, bukvalno, ceo decembar a tamo su bila dva orkestra. Mi plavci i SMB-jci koji su imali harmonikasa i pevaca iz Bosne... Uglavnom smo mi svirali jer slovenci nisu bas ljubitelju narodnjaka...


Pa i nije bilo to nesto neobicno ili retko. Masa vojnika nije znala da upotrebljava ceo pribor nego su sve jeli samo kasikom. Koriscenje WC-a je posebna prica. Cak dotle da smo nekolicini pod pretnjom cebovanja utuvili u glavu i stvorili naviku pranja ruku pole koriscenja WC-a! Jedan od njih, neki Zeljko Dobrijevic, momcic od 18 godina dosao iz malog sela sa pedesetak zitelja koje je na Velebitu a bilo okrenuto prema moru na kog nikada nije "sisao" a inace mu je odlazak u JNA bio prvi odlazak iz sela uopste u zivotu... njemu smo morali bukvalno da objasnimo i upotrebu talet papira, pa kad je to svatio i savladao onda i pranje ruku... On nije imao vise hrane u zivotu do tada, ni tako cisto mesto za spavanje. A dobar, iskren, naivan i jak k'o bik! Sa druge strane je bio jedan Siptar (dobro, Albanac) kod mene u odeljenju (drugi punilac...) koji je bio profesor u gimnaziji negde na Kosovu (zaboravio sam tacno mesto) a inteligencija, vaspitanje i ostalo na nivou ispod tog istog Zeljka. Kako je bio (a osvedoceno je da je bio, proveravali smo) profesor i kako je predavao i zasto je to bilo moguce - to nam je ostalo kao znak pitanja.

Ja sam voleo onaj sir iz okrugle male konzerve bez oznaka, deo "suve 'rane"...



Pozdrav!


_{[Ovu poruku je menjao Sceka dana 12.01.2015. u 15:09 GMT+1]}

---

Bio je i kod nas u Bitolju, u mom vodu (radio-izviđački vod) jedan mali (i rastom i po godinama) Albanac sa Kosova, ne sećam mu se imena. Došao je sa neke planine, nije pre vojske video televizor, telefon, pertle nije umeo da veže. Srpski je jedva natucao, i uglavnom je ćutao i smeškao se, bio je onako prostodušan, velikih očiju, dobar u duši. Iako smo svi u vodu bili više-manje tehnički obrazovani, taj mali Albanac je bio totalna tabula rasa! Ali i pored toga bio nam je vrlo koristan. Kad je trebalo poneti RUP-20 na vr' brda, niko ga nije mogao stići! Taj se pod najvećim teretom kretao po kamenitim uzbrdicama kao koza. Nezamenjiv u brdslim aktivnostima.

Hvala, care!

Vec sam poceo da se nerviram, ni da zapocnem da se setim

Mi smo se kao klinci napajali i vaspitavali rodoljubljem. Da volis, suvas svoju zemlju, ne zelis da ti se stranci preterano mesaju itd... U sklopu toga odlazak u JNA je, mada ne bas prijatna stvar, shvatan kao nesto potpuno normalno. Sa druge strane narod je imao poverenje u svoje rukovodstvo koje se brinulo o njemu.

Kako se danas vaspitavaju mladi ?

Patriotizam je nepotreban, istorija ne postoji, stranci nam zele bolje nego mi sami, prodajmo sve sto imamo jer neko drugi ce to bolje iskoristiti, ukinimo vojsku jer to je relikt proslosti logicno idoli su krimosi i pevaljke itd...

Pravio ga Agrokomerc iz Velike Kladuše, inače.

---

Generalno lepo zvuci ovo sto si napiasao, zvuci razumno i "patriotski", medjutim realnost je potpuno drugacija i meni je pri postavljanju teme glavni motiv bio da prodiskutujemo o apsurdnostima koje su se desavali, za koje realno nije bilo potrebe i razgovor kako je moglo ili kako treba resiti neke naopake pojave kako u JNA, tako i u danasnjem drustvu. Onda je tema otisla u pravac raspada Jugoslavije, a onda skrenula u pravcu evociranja uspomena na JNA u stilu "da vam kazem gde sam sluzio vojsku i sta sam radio u toku dana".

Prica o patriotizmu je jako "degutantna" jer se svako malo koristi i zloupotrebljuje. Prica o istoriji je jos smesnija, jer se istorijom samo manipulise. Sto se tice toga da li nam/vam stranci zelje bolje, mozemo takodje prodiskutovati, ja sam nekako stekao utisak da se stranci cak i vise trude da se stanje u Srbiji popravi i krene na bolje, a da najveci otpor dolazi upravo iz Srbije.

Ovo je tacno. I nemam ni sada a sa ove vremenske distance nista protiv toga. Smatram da je to vredno i logicno.


Pa sad... to sa strancima je bilo logican sled nakon drugog svetskog rata. I nema sta tu da se doda niti oduzme. Problem je to sto se sa tim preteralo. U smislu da je taj pojam "stranaca" anatemisan i nije se dopustalo ni dobrim stvarima da dopru do nas, sto je opet svojevrstan idiotluk. Da ne ulazim u budalastinu koja je bila uobicajena - nije sve strano isto ali je lose sve sto je sa zapada... (stvarno ne bih u tom pravcu, samo kao primedba, napomena!)

A to da je narod imao poverenje u svoje rukovodstvo koje se brinulo o njemu - pa drugacije nije moglo nego tako. Nisi mogao da se bunis jer po zakonu nisi smeo da se bunis, morao si da aminujes sve odluke i sve sto je sprovodjeno, odlucivalo i sprovodilo to rukovodstvo jer niti si imao mehanizam niti si smeo po zakonu cak ni da preispitujes bilo sta od toga. Pa ako nesto po svakom osnovu moras onda nema mesta opisu toga.

JNA kao pojam je bila dobro organizovana prisilna stvar. Dobro organizovana po raznim potanjima ali meni licno to pitanje moranja je bilo sustina sa kojom se nisam slagao, nikada. Sva ratna zarista su bila daleko i nisu ni na koji nacin bila u vezi sa SFRJ. Zasto sam ja morao da odvojim godinu i po dana svog zivota za nesto sto nije ni trenutak doprinelo odbrani moje zemlje - jer nije bilo nikakvih napada niti pretnji u tom smislu, cak ni nagovastaja?! Tako sam ja tada razmisljao. To misljenje mi se nije promenilo ni danas. Kazem, fenomenalno sam prosao vojni rok - ali bih radije da nisam isao u vojsku, i dan danas me ne bi bilo sramota toga da nisam bio u vojsci kao sto me ne bi ni tada bilo sramota. Ja nisam smatrao niti svatao vojsku kao nesto normalno.

Jeste da neke stvari nikada (mozda, veliko mozda!) ne bih doziveo. 7 (sedam) dana na planini mokar do gole koze, to svakako nikada ne bih doziveo niti bih zalio za tim. Kod mene je u spavaoni bilo dvanaest kreveta ukupno, daleko manje nego sto je to uobicajeno za vojsku ali ne bih zalio ni da nisam imao ni to iskustvo hrkanja, prdeza, onanisanja, podrigivanja... Pedesetak i vise ljudi u jednoj prostoriji sa tusevima pri tom je toliko mesta da se neminovno svi dodiruju - pa ni to nije nesto sto bih zalio sto nisam doziveo. Kazem, imali smo prvu kategoriju hrane i uvek izbor izmedju dva jela, ako je to stajanje u redu sa tacnom u rukama i sedenje u neverovatno velikom prostoru za obed nesto znacajno - ni to se ne bih bunio da nisam doziveo. Raznih likova i njihovih "psihickih i fizickih ljudskih zivotnih momenata, zivota..." na jednom mestu - pa i tada su se odvajali oni sa kojima bih sedeo i pricao satima kao i inace... tako da obzirom da sam se upoznao i u civilstvu sa raznoraznima po svim osnovama i ne vidim bas neku prednost.

To je inace jedna od (po meni!) velikih zabluda, ta toliko cesto pominjana verzija "nikada nigde nema toliko razlicitih ljudi na istom mestu ako u vojsci" mislim da je besmislica svoje vrste. Mislim, to je tacno kao definicija i u praksi je bas tako ali - "dzaba ste krecili" jer sve te razlicite individue postupaju sinhrono, unisono... u svim segmentima zivota tokom vojnog roka. Od "povecerje, svi u krevet i spavaj" do sutra uvece istog - svi radei ponasaju se isto. A razmisljanja nema (niti je dobro za vojsku bilo kakvaindividualnost...) jer je to vojska, nhema demokratije i potrebe za razmisljanjem jer je sve isplanirano generacijama pre, i rad i odmor i jelo i zanimanje. Tako da je za mene - ne bih zalio sto to i takvo kolektivno "ludilo" nemam kao iskustvo!


Nije pitanje kako se danas mladi ljudi vaspitavaju. Jer se ne vaspitavaju. Nema se vremena za to i tako vaspitavanje koje je nekada bilo. Ni osnovno domace vaspitanje ne postoji jer roditelji jednostavno nemaju vremena za to. Pa onda nije ni cudno sto generacije stasaju potpuno sludjeni po raznim pitanjima. Previse naglo smo dobili "blagodeti civilizacije i naprednog sveta", pocev od Internet-a pa na dalje. Neke generacije koje sada imaju decu nisu mogle da ostanu imune na raspad drzave i ratna dejstva i mada su postali roditelji nakon toga imaju jos uvek svoje roditelje kojima je to sto se dogodilo ipak urezano previse duboko da bi bilo ignorisano.

I samo da prokomentarisem deo poslednjeg citata, ja sam oduvek bio za to da ne postoji vojska u formi JNA nego da vojska bude samo i iskljucivo profesionalna. Toliko.


Pozdrav!

---

2012, da,da, vidi se kako nam je bolje.

To sto u Srbiji nije bolje , nije greska ili zlunamera stranaca vec greska samih stanovnika Srbije. Ako se secas postavio sam i temu o tome odakle dolazi pomoc, a gde su uperni pogledi.

Mozemo o tome jos mnogo, ali opet ce se svesti na isto, pomesace se istorija, demagogija, umisljaji i ode sve u K.