Srednjoškolci iz Srbije nalaze se pri dnu tabele sa rezultatima istraživanja o obrazovanju

Elem, nisu to nelogičnosti našeg školstva kao što kažeš, već 2 pogrešno odabrana extrema:
1. gimnazijalac koji je očito zalutao na ETF
2. Teslaš koji se nikad nije izdigao iznad nivoa lemljenja

U oba slučaja (ne samo u prvom kao što kažeš), otpadaju na prvim godinama fax-a.
Dobar ing. (student) mora biti i 'gimnazijalac' i 'Teslaš'.
geek ing. mora samo da je iz Veljka ;)

---

To je sve profesionalna dezorijentacija. Niko, ama baš niko, se kod nas ne bavi makar pokušajem da sazna od školarca šta ga interesuje i gde bi pokazao najviše.

Jer to je dvostruka korist: em se baviš onim što te zanima, em privređuješ više nego što bi neko ko je tu slučajno. To je, bre ljudi, nacionalni interes!

Ovako, katastrofa:
U koju ćeš osnovnu? Najbližu. Ok.
U koju ćeš srednju? Nekada je bilo: ma najbližu; eventualno, biraš između gimnazije i stručne. Loši đaci se slivaju u iste škole. Oni (kao) bolji idu u gimnazije i odlažu odluku. Danas je: tamo gde mogu da se upišem.

Oni koji ovo prežive, a 'teli bi još, biraju fax po principu volim/ne volim matematiku.
Prvi na udaru: prava, ekonomija.
U stvari, tek se tu ozbiljno zapitaš čime bi želeo da se baviš u životu. A realno i nemaš predstavu o tome šta znači to "baviti se nečim", da ne kažem "šta ću raditi da zaradim?" I onda imaš praktične koji gledaju šta bi s' tim mogli da urade kada završe, i one koji pokušavaju da ne upišu nešto što ih baš ne zanima. Najmanje je onih koji tačno znaju šta rade.

Kao da ne postoji svest koliko je ova tema bitna. Osmišljavanje planova i programa se koristi samo u političke svrhe - u stvari, izgleda da se kod nas sve radi u političke svrhe!? Pa bre Platon je pre više od 2000 godina shvatio koliko je bitno da je pravi čovek na pravom mestu. Naravno, nije moguće ostvariti apsolutni ideal, ali to ne znači da ne treba da se trudimo.

Nije svejedno ni ko će za vodoinstalatera a kamoli nešto ozbiljnije. Pozoveš majstora i on ti izfušari. Aj' dobro, zvaćeš drugog, nije tol'ka šteta. Ali ako imaš lošeg npr. nastavnika, to su ogromne posledica. Da ne govorim o ljudima koji treba da donesu neke odluke i/ili imaju veliku odgovornost. Ili čak treba da isplaniraju budućnost ove zemlje. Šta ako je tu neki fuš-majstor?

Dakle, definitivno je apsolutni primat profesionalna orijentacija ('el ovo srpski jezik? :). Ona je ograničena samo nekim globalnim projektom o usmerenju u nauci i privredi, ako takav postoji.

Reci ti meni, bato/seko, šta bi ti da budeš kad porasteš?

Čoveku je potreban motiv, a naši školarci ga nemaju jer niko o tome ne vodi računa.
Pitaj dete pre škole šta bi da bude - i dobićeš odgovor. Pitaj ga kad krene u školu...

Pa zato ti i biras skolu a ne ona tebe...
U gimnazijama vec imas prirodni i drustveni smer, kao i opsti za one koji se nisu opredelili.

Ovo mi je u trenutku otvorilo oči. Matematika! Zato nam ovako i ide, zato jer već dvesta godina živimo u matematičkoj civilizaciji, a u kolektivnoj svesti našeg naroda je matematika nešto što je opciono, što se može po želji izbeći, što je oblast nekih "čudaka" sa kojima "ne želimo da se poistovetimo". Hvataj krivine, izbegni zakone, odbij da priznaš realnost, naročito nadaleko zaobilazi nepromenljive, matematičke i prirodne zakone!

Hajde, možda prava... ali, ekonomija bez matematike !!! Pa čak i pravo i uopšte, bilo kakav sistem sa unutrašnom konzistencijom, zahteva da misliš kao matematičar.

Prost odgovor na komplikovano pitanje... treba približiti matematiku masama, ali to je teško za izvesti... pogotovo kad ljudi nalaze opravdanje za svoje strahove i bežanje od iste u "prirodnim predispozicijama". Neko dospe na visoko mesto, sa koga se odlučuje o školstvu, obrazovanjem i karijerom koja je izbegla matematiku u širokom luku (politikolog, pravnik, psiholog) i normalno je da će njegov strah ili nesklonost uticati na njegovo gledište.

Učenici u Srbiji uspešniji su u rešavanju klasičnih školskih zadataka iz matematike i prirodnih nauka, a slabiji u primeni tog znanja, pokazalo je međunarodno istraživanje sprovedeno u 2003. godini među učenicima završnih razreda osnovne škole.

Na međunarodnom istraživanju znanja iz matematike i prirodnih nauka (TIMŠ), u kojem je učestvovalo 45 država sveta, pokazalo se da su osmaci u Srbiji bez Kosova prosečnog znanja iz matematike i prirodnih nauka.

Istraživanje je obuhvatilo 4.296 učenika osmog razreda iz 149 škola a cilj testiranja bio je da se sagleda uspešnost nastave matematike i prorodnih nauka u kontekstu kulturnih osobenosti, obrazovnih ciljeva, nastavnih programa, prakse i organizacije školstva.

Učenici iz Srbije na testu iz više oblasti matematike zauzeli su 24 od ukupno 45 mesta, a devojčice su bile uspešnije od dečaka.



Na testovima iz prirodnih nauka Srbija je zauzela 28. mesto ali su, u tom slučaju, dečaci pokazali bolje znanje.

Učesnici: http://timss.bc.edu/timss2003i/countries.html

WEB:http://timss.bc.edu/timss2003.html

reports:
http://timss.bc.edu/timss2003i/conference_IR.html
http://timss.bc.edu/timss2003i/technicalD.html

Istraživački tim Instituta ocenio je uspeh učenika kao "solidan", s obzirom na društvene prilike u zemlji.

---

---

ovo je jos tuznije... samo potvrdjuje pricu da nas sadasnji model skolovanja osposobljava da bubamo, a ne da primenjujemo znanje. tuzno, pogotovo je tuzno sto ce neko verovatno okarakterisati ovakve rezultate kao pozitivne.

---

@salec

Delimično se slažem, ali mislim da nije matematika presudna. To je više nešto u duhu ovog naroda da više voli da mašta nego da realno ostvaruje. Mašta je i to da deca mogu da savladaju program i to da će povećanje obima i dubine dovesti do boljeg razumevanja. I to da može da se radi sa odeljenjima od 40 učenika; i da su deca dovoljno zrela da znaju šta hoće, bez ikakvog upućivanja.

A opet, kao da su svi spremniji da poveruju u maštu nego u stvarnost. Ne kažem da ne treba maštati, ali, generalno, ponašamo se kao malo dete koje još nije shvatilo ili i ne želi da prihvati da svet ne funkcioniše onako kako bi ono htelo. Pa zar devedesete nisu to pokazale? Pa i period socijalizma? Upliv ideologije je upravo to: držimo nešto kao ideal iznad svega, a onda se ponašamo tako da, kada se zatvori logički krug, radimo potpuno suprotno. Neki i ne čekaju krug :)

Pa, nije ništa presudno, ali hoću da kažem da je fobija od matematike ovde na nivou fobije od promaje (veoma raširena)! Promena ugla gledanja bi uticala i na druge oblasti školskog gradiva i postalo bi nepristojno i očigledan znak gluposti onoga ko to propisuje očekivati od učenika bubanje gomile podataka koji ne ostavljaju mesta za "igranje" sa njima, poređenje, uporedne analize i uopšte, "primenu znanja". Dakle, učenje metode (metoda) primene (što ja možda neopravdano nazivam pristupom matematičara) je važnije od učenja samih podataka (što ionako dolazi prirodno i lako kao rezultat česte upotrebe istih. Tri puta zaviriš u podatke kada ti trebaju, četvrti put se već sećaš).
Ovo sada je kao tovarenje vojske municijom, bez davanja oružja. I jedno i drugo je važno, ali sposobnost upotrebe je ipak nešto važnija.

Projekat TIMŠ 2003 (Trends in international mathematics and science study) je studija o proučavanju obrazovnih postignuća u matematici i prirodnim naukama, čiji je nosilac Međunarodno udruženje za evaluaciju školskog uspeha, sa sedištem u Amsterdamu.

Od 45 zemalja, deca iz Srbije zauzela su na testu znanja iz matematike 24. mesto sa 477 poena, nešto više od međunarodnog proseka (467 poena), dok su na takmičenju iz prirodnih nauka zauzeli 28. mesto sa 468 poena (prosek 474 poena).

Srbija je prvi put učestvovala u ovom projektu i testove je radilo 4.296 učenika osmog razreda iz 149 škola u Srbiji, bez Kosova i Metohije.

U okviru pojedinih matematičkih oblasti, naši učenici postigli su najbolji rezultat u zadacima iz algebre, dok su bili najslabiji u korišćenju statističkih podataka.

Najbolji uspeh postigla su deca iz Singapura, dok su najslabiji osnovci iz Južne Afrike, a rezultati su pokazali i da devojčice iz Srbije bolje rešavaju zadatke iz matematike, dok su dečaci uspešniji u prirodnim naukama.

"Ipak, naša deca nisu pokazala zavidan uspeh u domenu samostalnog rešavanja problema, koji zahtevaju primenu stečenih znanja, odnosno rezultati su pokazali da vladaju teorijskim znanjem, ali da nisu osposobljeni da ta znanja samostalno primenjuju u rešavanju praktičnih problema" - direktor Instituta za pedagoška istraživanja u Beogradu Slavica Maksić

Cilj istraživanja bio je da pokaže funkcionisanje obrazovnog sistema jedne zemlje u poređenju sa sistemima drugih zemalja, a ne da pokaže uspeh pojedinca ili škole. Prilikom tumačenja rezultata naših učenika ne smeju se zanemariti izuzetno loši društveni i materijalni uslovi, u kojima su poslednje generacije živele i školovale se.

TIMŠ istraživanje u Srbiji sproveo je Institut za pedagoška istraživanja, koji je od Ministarstva prosvete i sporta dobio saglasnost za realizaciju ovog projekta.

---

Naravno...
nego reko' bolje da se ublaži jer može izazvati flame, a onda mora da se pravda čvršća linija što je uvek teže. Posebno što sam i sam matematičar :)

Rekao bih da je sposobnost razumevanja vezana i za sklonosti, pa tako može da postoji više različitih "razumevanja", zapravo otkrivanje logike neke oblasti. Matematika je univerzalna u tom smislu i baš zato može da odbije, jer se ne vezuje ni zašta konkretno; naravno, to zato da bi bila od najviše koristi, ali to samo po sebi nije dovoljan motiv.

A onda se opet vraćamo na ono oko dezorijentacije. Pa nema li očiglednijeg zaključka: daj čoveku da savlada neki problem i on će pokušati da nađe najjednostavniji način da ga reši, posebno ako je pritisnut. A naš školarac jeste pritisnut, i to na potpuno pogrešan način. I kakva je reakcija kad mu daš gomilu predmeta i za svaki tražiš da ga savlada? Tada dobijanje ocene postaje samo sebi cilj i on uči stvari napamet, samo da bi dobio ocenu - i to važi samo ako ima nekog motiva da ima dobre ocene. Inače iznalazi sve moguće načine da prođe školu a da se minimalno njome i bavi. U svakom slučaju, jasno je zašto je kvalitet znanja tako loš iako su nastavni planovi golemi, da ne kažem ambiciozni.

Evo jednog komentara, iz lista Zrenjanin, inace autor komentara je moj bivsi profesor istorije :)


PISA TESTOVI NISU TAKMIČENJE
KA EFIKASNIJEM OBRAZOVNOM SISTEMU

Sve zemlje koje učestvuju prihvataju rezultate kao dobar paket informacija koje im omogućuju da preduzmu mere za unapređenje efikasnosti i kvaliteta sistema. Rezultati ispitivanja su javni i tretiraju se kao opšte dobro.

JoŠ jednom ćemo istaći da je osnovni cilj PISA istraživanja bio procena različitih aspekata pripremljenosti učenika za izazove nastavka školovanja i snalaženja u svakodnevnom životu. Rezultati na ispitivanju govore kako se efekti pojedinačnog školskog sistema ogledaju u postavljenim i dogovorenim standardima. Sve zemlje koje učestvuju prihvataju rezultate kao dobar paket informacija koje im omogućuju da preduzmu mere za unapređenje efikasnosti i kvaliteta sistema. Rezultati ispitivanja su javni i tretiraju se kao opšte dobro.

PISA nije takmičenje među zemljama

Rezultati su takvi kakvi su i oni govore o efikasnosti sistema obrazovanja.

REZULTATI BI BILI U OVOM TRENUTKU ISTI NEZAVISNO OD TOGA KO RUKOVODI OBRAZOVANIM SISTEMOM (ko je ministar).

Rezultati odražavaju kumulativno dejstvo odluka (koje nisu bile zasnovane na objektivnoj evaluaciji sistema već na paušalnim ocenama), donetih u dužem vremenskom periodu vezanih za obrazovanje. Na nama je da ih sagledamo, da se urade analize i da se vidi šta u stvari leži iza rezultata, koji faktori utiču na postignuće učenika i kako su oni povezani sa uspehom u datim domenima vrednovanja kvaliteta obrazovanja. Te analize će omogućiti da se donesu odluke koje bi vodile konsolidaciji obrazovanja i poboljšanju kvaliteta sistema obrazovanja zbog naše dece i budućnosti ove zemlje.

Svrha međunarodnog ispitivanja NIJE DA SE PROVERE NASTAVNICI, UČENICI ILI POJEDINAČNE ŠKOLE. Rezultati govore o sistemu obrazovanja.

Dakle, rezultati ispitivanja postignuća učenika na nacionalnom i internacionalnom nivou nisu razlog niti bi trebalo da budu povod za traženje krivaca, za napad i odbranu nekoga ili nečega. Svrha ispitivanja nije rangiranje zemalja, nije mahanje rezultatima ili negiranje rezultata, već procena efikasnosti obrazovanog sistema da bi se unapredio njegov kvalitet.

Saradnici projekta, profesori koji rade u srednjim školama, prethodno su proverili da li je svaki sadržaj predviđen našim nastavnim programima.

Priprema za izvođenje osnovne studije podrazumevala je procenu prilagođenosti svih pojedinih zadataka nastavnim programima i kulturološkom kontekstu (angažovan je po jedan stručnjak za svaku oblast).

Pored testova znanja učenici popunjavaju upitnik sa pitanjima značajnim za razumevanja strategije učenja, intelektualne klime u porodici i školi, socio-ekonomskih karakteristika okruženja u kojem učenik živi i kreće se, tipa komunikacije sa roditeljima, nastavnicima i vršnjacima. U školama se popunjava upitnik o uslovima u kojima škola radi, uključujući tu i stručnu osposobljenost nastavnika i tipične socio-ekonomske karakteristike učenika.

Kako je biran uzorak?

Glavna istraživačka studija izvedena je na uzorku od 183 srednje škole koje su izabrane po dva principa: 1. Princip reprezentativnosti - izabrana je 151 škola pri čemu su varijabile za stratifikaciju uzorka bile: region (proporcionalna zastupljenost svih regiona u Srbiji), tip škole (gimnazije, tehničke, medicinske, ekonomske, poljoprivredne i umetničke) i veličina škole (velike, srednje i male). 2. Princip fokus grupe - čine je sve gimnazije u Srbiji koje su se prijavile za ogled za pripremu gimnazija za reformu. Ova grupa nije ušla u zbirni rezultat.

Po principu slučajnih brojeva i izračunatog intervala iz svake škole izabran je uzorak od po 35 učenika. Ukupno je ispitano 5.200 učenika. U 10 škola istraživanje je izvedeno i na mađarskom jeziku. Sve škole koje su ušle u uzorak dale su i pristanak da učestvuju u testiranju. Odziv učenika je bio veoma visok - oko 92%.

Ko je pregledao i ocenjivao?

Testove su pregledali posebno obučeni stručnjaci za svaku oblast a 10% testova su nezavisno ocenila 4 ocenjivača, što je u skladu sa standardima PISA e.


Autor: Rako Tomović, profesor Zrenjaninske gimnazije

Naše školstvo je loše. Sistem je postavljen tako da sputava i profesore i učenike. Problem se manifestuje na sledeći način:

1.Učenici vide profesore kao neprijatelje, profesor je za njih neko od koga treba izvući što bolju ocenu.
2.Ocene učenika i uspeh ne odražavanju njihovo stvarno znanje. Recimo dvojka kod profesora A je isto kao petica kod profesora B.
3.Rad profesora niko ne ocenjuje, ono što pedagog dođe jednom godišnje i napiše izveštaj ne znači ništa jer se jedino preko uspeha učenika može suditi o radu profesora. Profesor i sam ne zna da li radi dobro ili loše.
4.Profesori nisu motivisani na pravi način. Pri tome nije dovoljno motivisati nekoga tako što ćete mu bezuslovno dati više novca. Trenutno stanje je takvo da profesor radio ili ne radio ima istu platu.
5.Učenici su primorani da slušaju i stvari koje ih ne zanimaju. Pod ovim ne mislim da je u redu da neko jednostavno ne polaže matematiku jer mu se ne sviđa već mislim da ne mora da sluša profesora ako mu se ne sviđa da sluša jer recimo to već zna...
6.Komunikacija učenika i profesora je loša u velikim odeljenjima.

Učenici su korisnici sistema i takvi su kakvi jesu. Ne možemo promeniti korisnika da bi sistem postao dobar, tako da se tu ne mogu tražiti poboljšanja i nema svrhe navoditi brojne opšte poznate mane učenika.

Šta bih ja uradio:

1.Profesori ne treba da ocenjuju učenike već samo da im pomažu da savladaju neku oblast. Na taj način oni imaju zajednički cilj i nisu neprijatelji.
2.Učenici treba da polažu standardni test za dati predmet u tačno određenim vremenskim periodima. Test je isti za sve učenike za dati predmet u svim školama u Srbiji. Učenici će verovatno biti motivisaniji kada znaju da je ocena prava.
3.Prosek ocena svih učenika koje vodi jedan profesor ulaze u godišnju ocenu rada profesora. Jedna od komponenti godišnje ocene bi trebala da bude i ocena koju profesor dobija od učenika. Ukoliko profesor ne dobije prelaznu ocenu tražiti drugog sve dok se ne nađe odgovarajući.
4.Ako želite da motivišete nekoga da radi platite mu srazmerno njegovom radu. Seminari za usavršavanje su glupost ukoliko učesnika i ne zanima da nauči nešto novo kako bi napredovao u poslu već je tu samo da bi upisali da je bio prisutan i da se "usavršio". Ako možete da primate istu platu bez obzira koliko radite razmislite koliko bi ste Vi radili. Plata profesrora treba da bude mnogo veća i da zavisi od njegove ocene.
5.Dati učenicima veće slobode, dati mogućnost izbornih predmeta, predavanja učiniti neobaveznim. Kakva je svrha primoravati nekoga da sedi u učionici ako on to ne želi. Takav čovek može samo da smeta ostalima.
6.Smanjiti odeljenja na razuman broj, mislim da ni jedno odeljenje ne treba brojati više od 20 učenika.

Propisati profesoru koje se znaje očekuje od učenika a njemu ostaviti slobodu izbora kako će to znanje preneti učenicima.

Dati velika ovlašćenja direktorima škola ali i povećati odgovornost. Tako da ako škola ima rezultate ispod proseka direktor mora snositi posledice.

Jel ima neko bolju ideju od mene ? Ili možda želi dodati još nešto?

Potpuno se slazem sa Lazarom!

Posle 2000. u inostranstvo je otišlo preko 50.000 ljudi iz naše zemlje! Naša zemalja nema valjanu migracionu politiku. Nema nikakve programe za ublažavanje problema odliva mozgova, nema nikakve programe povratka talenata, poput drugih zemalja

U savremenom razvoju, znanje predstavlja pokretačku snagu privrednog rasta i podizanja konkurentnosti jedne privrede. Međutim, znanje kao faktor konkurentnosti je u našoj zemlji, u velikoj meri, zapostavljeno.

Štaviše, u studiji Džeferson instituta „Konkurentnost privrede Srbije” (2003) stoji sledeće: „odliv mozgova, generalno nije uočen kao ozbiljniji problem” (str. 146), mada se, dalje navodi „odliv mozgova je bio veoma izražen u periodu od 1990. pa na dalje”, kao i da „dostupnost inženjera i naučnika nije adekvatna...”.

Poznato je, međutim, da je 90-tih SCG napustilo oko 400.000 ljudi, da je više od 10 odsto visoko obrazovanih, da je među njima bio veliki broj vrhunskih stručnjaka (naučnika i inženjera). I u ovom veku, emigracija se nastavlja.

U prve tri godine ovog veka, odliv stručnjaka se nastavlja. U periodu 2001–2003, samo u SAD je 19. 649 naših građana dobilo useljeničku vizu, ne računajući one koji su dobili privremeni boravak i privremenu radnu vizu. Među njima je oko 2.000 visokih stručnjaka. U 2003, kako beleži statistika, 26 lica iz SCG dobila su privremeni boravak u SAD po osnovu „izvanrednih sposobnosti i dostignuća”.

Kad se u analizu uključe Kanada, koja je našim građanima izdala u prve dve godine ovog veka 4.406 useljeničkih viza, Australija – koja je u periodu između jula 2001. i juna 2003. izdala 3.715 useljeničkih viza i zemlje EU, kao i neke druge, moje procene pokazuju da je posle 2000. otišlo u inostranstvo preko 50.000 ljudi iz naše zemlje!

Pad konkurentnosti naše privrede je, pored ostalog, rezultat „odliva mozgova” u inostranstvo i „unutrašnjeg odliva mozgova”, tj. procesa deprofesionalizacije (napuštanja radnih mesta za koja su se školovali i obučavali i odlazak u na druge poslove za koje se ne traži njihova kvalifikacija, ali se bolje plaćaju).

Emigracija visokih stručnjaka iz manje razvijenih zemalja vodi smanjenju ljudskog kapitala što može da usporava ekonomski rast ovih zemalja. Privrede se sve više oslanjaju na znanje, tako da gubitak kvalifikovanih i obučenih radnika, naročito naučnika i inženjera, predstavlja ozbiljnu pretnju za kunkurentnost privrede zemlje porekla visokostručnih migranata. Štaviše, neki autori smatraju da rastuća nestašica visokih stručnjaka odvraća investitore od namere da ulažu svoj kapital. Kako je moguće privući investitore ako oni nisu u mogućnosti za angažuju potrebnu stručnu radnu snagu za izvršenje određenih poslova?

Mnoge zemlje su suočene s nestašicom odgovarajuće stručne radne snage, uključujući i razvijene. Zemlje EU ispoljavaju zabrinutost zbog gubitka visoko-stručnog osoblja, koje odlazi uglavnom u razvijene prekookeanske zemlje – SAD i Kanadu.

Zemlje EU menjaju, od 2000, svoje zakone radi lakšeg privlačenja visokostručne radne snage. U Francuskoj, Zakonom o imigraciji iz 1998, regulisan je specijalan status za naučnike i profesore. Regulative koje su uvedene te godine imaju za cilj da ublaže uslove ulaska za izvesne kategorije visokih stručnjaka.

U Britaniji lica „sa dobrim poslovnim idejama ili sa poslovnim iskustvom, ili lica sa visokim obrazovanjem i dobrim poslovnim idejama”, mogu podneti zahtev za useljavanje (čak i bez kapitala).

U Nemačkoj dozvoljava se radnicima iz zemalja van EU da popune slobodna radna mesta u delovima gde jasno postoji nestašica radne snage. Ovi imigranti će na početku dobiti privremenu radnu dozvolu, a visokostručni migranti odmah dobijaju stalni boravak. U Švedskoj, poreske olakšice koje se daju strancima koji rade na visokostručnim poslovima sastoje se u tome što se na prvih 25 odsto njihovog dohotka ne plaća porez.

Prema tome, promene zakonskih regulativa se kreću od uvođenja novih kategorija viza i radnih dozvola do olakšanja procedure ulaska. Sada postoje „preduzetničke vize” u Britaniji, „naučničke vize” u Francuskoj i „zelena karta” u Nemačkoj. To je dovelo do velikih promena u strukturi imigranata.

Naša zemalja nema valjanu migracionu politiku. Nema nikakve programe za ublažavanje problema odliva mozgova, nema nikakve programe povratka talenata, poput drugih zemalja.

Sve zemlje koje drže do konkurentnosti svojih privreda, razvoj privrede temelje na znanju. Savet Evrope (SE) je u Lisabonu, marta 2000, prihvatio platformu za unapređenje konkurentnosti evropske privrede, budući da je došao do zaključka da Evropa zaostaje za SAD, Kanadom i Japanom, po konceptu razvoja ekonomije zasnovanom na znanju.

Politika preduzeća je srž ove stratgegije. Nakon toga, održan je niz skupova koji su se bavili pitanjima konkurentnosti i upravljanja znanjem.

U zaključku lisabonskog skupa stoji, pored ostalog, i to da SE postavlja jasan stategijski cilj da EU postigne „najkonkurentiju i najdinamičniju privredu zasnovanu na znanju, sposobnu za održivi ekonomski rast sa više radnih mesta većom socijalnom kohezijiom”. Za ostvarivanje tog cilja sačinjen je Plan akcije EU.

Stručnjaci okupljeni za „Evropskim okruglim stolom industrijalaca” smatraju da „nova Evropa” zahteva, u ekonomskom i društvenom pogledu, „novog Evropljanina” sa posebnim sposobnostima koje ne obuhvataju samo više tehnološke kvalifikacije već i šire kulturne zahteve za preduzetništvo i preuzimanje rizika. Evropski okrugli sto industrijalaca, u smislu lisabonskih zaključaka, smatra da aktivnost treba fokusirati na: prepakivanje nacionalnih obrazovnih sistema koji će odgovarati zahtevima za nova zanimanja i potrebama neprekidnog učenja; podsticanja poslodavaca na prekvalifikovanje postojeće radne snage; kreiranje odgovarajućeg okruženja za inovacije i preduzetništvo.

Evropski okrugli sto je (2001), u materijalu za SE izneo preporuke (10) vladama za podizanje konkurentnosti. Sve se one odnose na ekonomiju znanja.

Imajući to u vidu, može se zaključiti da upravljanje znanjem sve više dobija na značaju, i to: upravljanje znanjem kao tehnologija; upravljanje znanjem kao disciplina, i u pravljanje znanjem kao filozofija, strategija i praksa.

Šta valja učiniti u našoj zemlji? Ako želimo da postanemo u razumnom roku član EU, onda treba činiti što i zemlje ove, za nas, najvažnije integracione grupacije. Politiku bi trebalo dograditi dodatnom funkcijom države u upravljanju znanjem. Jer, efikasnost upravljanja u sve većoj meri zavisi od veštine brzog formiranja partnerstva za iskorišćavanje informatičkih tokova, novih tehnologija, migracionih tokova i mogućnosti organizacije.

Vladimir Grečić
Zamenik direktora Instituta za
međunarodnu politiku i privredu
u Beogradu

---

Kako se pali lampica

Biljana, Filip i Danka upravo su se doselili u zemlju Zed. Svakome od njih potrebne su telefonske usluge. Od telefonske kompanije dobili su informacije o dve različite ponude koje kompanija nudi.

Moraju da plate fiksnu mesečnu pretplatu i imaju izbor različitih cena za svaki minut razgovora. Te cene zavise od vremenskog perioda u toku dana ili noći kad koriste telefon i od platne ponude za koju su se opredelili. Obe ponude uključuju i vreme besplatnih telefonskih razgovora.

Bojana razgovara manje od dva sata mesečno. Koja bi ponuda za nju bila povoljnija?

Posle pažljivog iščitavanja ponuda, Aleksandar je procenio da je za Bojanu jeftinija varijanta „plan B”. Ali je sada morao da objasni zbog čega bi Bojani savetovao baš taj plan, imajući naravno u vidu i mesečnu pretplatu i besplatne minute.


Zmije i žitarice

Posle toga je Aleksandra čekala sledeća pitalica: „Zajednicu čine miševi, zmije i žitarice. Šta bi se desilo sa ovom zajednicom kad bi ljudi poubijali zmije?”

Petnaestogodišnjak razmišlja. Pita se da li bi to izazvalo manji rod žitarica. Nije baš siguran. Ostavlja to za kasnije, pa prelazi na drugu, za njega, lakšu „skrivalicu” iz međunarodnih TIMSS testova. Koji je od sledećih brojeva najbliži broju deset: 0,10; 9,99; 10,10; 10,90.

Gleda u svoju simpatiju Jovanu. Ona se preznojava. Želeo bi da joj pomogne, ali ne može. Ne samo zato što su dežurni u učionici veoma strogi, već i zbog toga što on i Jovana ne rešavaju iste probleme. Znao je da potpuno iste zadatke ima tek svaki 12 učenik u odeljenju, pošto je pripremljeno 12 svezaka sa različitim kombinacijama zadataka iz matematike i prirodnih nauka. Ukupno ima 194 zadataka iz matematike i 189 iz prirodnih nauka. Za svakog osmaka između 70 i 80 pitanja „skupljenih” u neku od 12 svezaka.

Stiže Aleksandar i do crteža džepnih lampi i tri načina kako se u njih mogu staviti dve baterije: da se dodiruju „plus” i „minus”; „minus” i „minus”; ili da se dodiruju „plus” i „ plus”. Pitanje glasi: da bi lampa normalno radila na koji se način moraju postaviti baterije?

Aleksandar treba da zaokruži jedan od četiri ponuđena odgovora. Četvrti odgovor sugeriše da nijedan od pomenuta tri načina stavljanja baterija nije dobar.

Ni ovaj zadatak, kao ni onaj sa brojevima nije za Aleksandra težak. Ne bi trebalo da zadaje glavobolju ni ostalim osmacima, jer pripada grupi zadataka koja „meri” nizak nivo znanja. Tako bar smatraju sastavljači testova. Prva dva gorenavedena pitanja su iz grupe takozvanog visokog nivoa znanja.


Zlatna sredina

TIMSS testiranje je organizovano u 45 zemalja sveta: Singapuru, Koreji, Hong Kongu, Tajpeju (Tajvan), Japanu, Belgiji, Holandiji, Estoniji, Mađarskoj, Maleziji, Letoniji, Ruskoj Federaciji, Slovačkoj, Australiji, SAD, Sloveniji, Švedskoj, Italiji, na Novom Zelandu, u Egiptu, Južnoj Africi, Bocvani... Testirani su učenici četvrtog i osmog razreda.

U Srbiji su na testiranje izašli samo osmaci. Njih 4.296 iz 149 škola u Srbiji bez Kosova. I po ostvarenim rezultatima zauzeli su, kako je „Politika” već objavila, takozvanu zlatnu sredinu. Mnogi stručnjaci kažu da to nije loše, s obzirom na to da su deca iz Srbije prvi put izašla na TIMSS testiranje i da su prethodno učila u veoma teškim uslovima, u ratnim vremenima, pod bombama i sankcijama.

Škole i odeljenja koja su obuhvaćena studijom TIMSS odredili su statističari Kanade i poseban program za izbor uzorka. Taj poseban program uradilo je Međunarodno udruženje za evaulaciju školskog uspeha (IEA), odnosno njegov centar za obradu podataka u Hamburgu. Prema tom programu je zapravo određeno i koji će učenik koju svesku s pitanjima dobiti na testiranju. A TIMSS je zapravo projekat Međunarodnog udruženja za evaulaciju školskog uspeha čije je sedište u Amsterdamu. Osim što su deca polagala pomenute testove, ona su, kao i njihovi nastavnici i direktori škola odgovarali na upitnike iz anketnih listića, pošto se valjanost školskih sistema ne može proceniti bez sagledavanja uslova života i rada, ekonomskih i socijalnih uslova u kojima odrastaju deca.

Cilj ovog istraživanja bio je sagledavanje uspešnosti nastave matematike i prirodnih nauka u četvrtom i osmom razredu obaveznog školovanja, kao i tumačenje postignuća u zavisnosti od kulturnog miljea, obrazovnih ciljeva, nastavnih planova i programa, nastavne prakse i institucionalne organizacije školstva. Ostvarivanje projekta u Srbiji je tehnički organizovao beogradski Institut za pedagoška istraživanja uz saglasnost republičkog Ministarstva prosvete i sporta.

Rezultati istraživanja još nisu kompletirani, niti u celosti sagledani. Prema prvim podacima upravo objavljenim, može se videti da su naša deca bolje rešila matematičke probleme od zadataka iz prirodnih nauka. Iz matematike su osvojila 477 poena, što je iznad međunarodnog proseka od 467 bodova.

Tako su đaci iz Srbije u pomenutoj oblasti zauzeli 24. mesto i bolji su od vršnjaka iz Bugarske, Rumunije, Norveške, Moldavije, Kipra, Makedonije, Libana, Jordana, Irana, Indonezije, Tunisa, Egipta, Bahreina, Palestine, Čilea, Maroka, Filipina, Bocvane, Saudijske Arabije, Gane i Južne Afrike. Lošiji su međutim od Jermena, Italijana, Slovenaca, Novozelanđana, Izraelaca, Škota, Šveđana, Litvanaca, Amerikanaca, Australijanaca, Slovaka, vršnjaka iz Ruske Federacije, Letonije, Malezije, Mađarske, Estonije, Holandije, Belgije, Japana, Tajpeja, Hong Konga, Koreje i Singapura.

Osmaci iz Singapura su prvaci na TIMSS-u, jer su prvo mesto osvojili i iz matematike i iz prirodnih nauka.

U vrhu rang-liste iz prirodnih nauka su Tajvan, Koreja, Hong Kong, Estonija, pa Japan. U kategoriji prirodnih nauka su naši osmaci zauzeli 28. mesto i sa osvojenih 468 poena ispod su međunarodnog proseka od 474 boda. Ispod njih na listi su Jermeni, Iranci, Makedonci, Kiprani, Bahreinci, Palestinci, Egipćani, Indonežani, Čileanci, Tunišani, učenici iz Saudijske Arabije, Maroka, Libana, Filipina, Bocvane, Gane i Južne Afrike. Mađari su zauzeli sedmo mesto, Šveđani – 11, Slovenci – 12, Slovaci – 15, Belgijanci – 16, a recimo Škoti – 19, dok su Norvežani iz prirodnih nauka osvojili 21. mesto.

Aleksandra Brkić

---

Od nama najbližih gradova sa visokoškolskim ustanovama najviše se na lestvici uspeo Segedin

Čitajući i slušajući izjave pojedinih zvaničnika i predavača, naše visoko školstvo je u samom evropskom i svetskom vrhu. Harvard i Stenford u SAD, Oksford i Kembridž u Velikoj Britaniji, Sorbona u Francuskoj i, kao da se podrazumeva, odmah neki srpski univerzitet. Ne zaboravimo da su kod nas oduvek na dobrom glasu bili i Pešta i Beč.

Niko se, međutim, nije zapitao prema kakvim merilima su izricane takve samohvale. Umesto dokazivanja, naširoko su se raspredale bajkovite priče u kojima je taj i taj slavni preteča (imenom i prezimenom) zadivio svoje ispisnike, a još više profesore, da ga se i dan-danas, posle tolikih godina, rado sećaju.

Skorašnje upoređivanje ovdašnjih osnovnih škola sa ostalim evropskim najednom je zatamnilo decenijama gajeno rodoljubivo samoveličanje. Kad je izmereno znanje, ispostavilo se da su đačići iz Srbije iza svojih vršnjaka, najčešće bliže začelju.


Nobelovci i citati

Za novu, žešću pljusku, nadležni ne znaju, zato hitamo da je prvi obznanimo. Krajem minule godine, naime, obelodanjeni su nalazi istraživanja u kojem su razvrstane visokoškolske ustanove u svetu. Među pet stotina sa svih kontinenata nema nijedne, slovima i brojevima, sa ovih prostora, a isti je ishod i u redosledu stotinu odabranih iz Evrope!

Istraživači sa Šangajskog univerziteta (Kina) http://ed.sjtu.edu.cn/ranking.htm
godinama sastavljaju ovakve liste, uzimajući su u obzir najstrože naučne zahteve prema kojima sameravaju učinak visokih škola:
- kakvoća obrazovanja,
- vrednost fakulteta,
- naučni doprinos i
- veličina ustanove.


Kakvoća obrazovanja potvrđuje se brojem svršenih visokoškolaca nobelovaca (fizika, hemija, medicina i ekonomija) i nosilaca najvišeg odličja za matematiku.


Vrednost fakulteta iskazuje se zbirom jednih i drugih i listom najpominjanijih (citati) naučnika u dvadeset jednoj istraživačkoj oblasti.


Naučni doprinos meri se skorom objavljenih članaka u „Sajensu” i „Nejčeru” i u časopisima koji se citiraju.


U veličinu ustanove ulazi srazmera između prethodnih pet činilaca i zbira zaposlenih s punim radnim vremenom.


Kada je sve to zbrojeno, ispostavilo se da na spisku petsto izabranih ubedljivo prednjače:
- SAD sa 170 univerziteta,
- Velike Britanije sa 42,
- Japana sa 36,
- Nemačke sa 43,
- Kanade sa 23,
- Francuske sa 22,
- Australije sa 14,
- Holandije sa 12,
- Švedske sa 10,
- Švajcarske sa 8,

Redosled u nabrajanju najvažnije imate li visokoškolsku ustanovu u prvih 20, pa tek u stotinu, dve, tri, četiri i, na kraju, u pet stotina.

Iz tabora bivših socijalističkih zemalja jedino su se probile:
- Rusija (2),
- Mađarska (3),
- Poljska (2) i
- Češka (1).

Dakle, nema nijedne koja je nastala rastakanjem Jugoslavije.

Od zemalja s kojima se Srbija (Jugoslavija) nekad poredila, svoje predstavnike imaju:
- Meksiko (1),
- Mađarska (3),
- Irska (3),
- Grčka (2),
- Poljska (2),
- Češka (1) i
- Portugalija (1).

Na evropskoj „Listi sto univerziteta” vodi:
- Velika Britanija sa 29, ispred
- Nemačke sa 27, i tako redom.

Pogledaju li se pojedinačne visokoškolske ustanove, prvih deset mesta zauzimaju:
- Harvard, Stenford (SAD),
- Kembridž (Velika Britanija),
- Berkli, Masačusets,
- Kalifornijski tehnološki institut, Prinston (SAD),
- Oksford (Velika Britanija),
- Kolumbija i Čikago (SAD).

Sledećih deset su, isključivo, američki.

U evropskih prvih deset su:
- Kembridž, Oksford,
- Imperijal koledž London,
- Koledž univerzitet London (Velika Britanija),
- Savezni tehnološki institut (Švajcarska),
- Utreht (Holandija),
- Pariz 6 (Francuska),
- Tehnički univerzitet Minhen (Nemačka),
- Karolinska institut Stokholm (Švedska) i
- Edinburg (Velika Britanija).

Od nama najbližih najviše se na lestvici uspeo Univerzitet u Segedinu (Mađarska).


Glavom za znanjem

Kakve pouke možemo da izvučemo?

Prvo, malo ulažemo u nauku (i tehnologiju) i visoko obrazovanje, tako da će Srbija – ukoliko to ne promeni nabolje – sve više zaostajati i sve češće se suočavati sa „odlivom mozgova”. Naučnoistraživački izazov je, prema svim dosadašnjim ispitivanjima, najpreči razlog odlaska naših darovitih visokoškolaca u svet. U ovoj vrsti iseljavanja nije presudna krilatica „Trbuhom za kruhom”, već „Glavom za znanjem”.

Drugo, nema naučnog napretka bez najboljih, a takvi se odgajaju na priznatim univerzitetima. Ministarstvo za nauku i zaštitu životne sredine je tek prošle godine prvi put sačinilo listu istraživača koju je, u najvećoj meri, odredio naučni doprinos na osnovu citiranja. Izabrani su, ujedno, novčano nagrađeni. Prethodnih decenija je naučni učinak (i napredovanje) ocenjivan po ko zna kojim merilima, često su presuđivale ideološke, političke, lične i svakojake naklonosti.

Treće, sveopšti (društveni) boljitak nije ostvarljiv bez visokog vrednovanja znanja i obrazovanja; uzalud političari najavljuju „čarobne štapiće” kojima će ubrzati naš korak u budućnost. U Evropu (i svet) Srbiju jedino mogu da uvedu visokoobrazovani i tehnološki opismenjeni ljudi. Ko to ne shvata, svakim danom i izjavom odvlači nas u mračnu prošlost.

A nobelovce ionako nemamo, zar ne?

Stanko Stojiljković


http://ed.sjtu.edu.cn/ranking.htm

---

Nespremni za život

Da podsetimo: pomenuto istraživanje OECD-a, poznato kao PISA projekat, sprovedeno je u 40 zemalja sa ciljem da uporedi postignuća petnaestogodišnjaka iz oblasti matematike, prirodnih nauka, razumevanja pročitanih tekstova i u interdisciplinarnoj oblasti rešavanja problema. Cilj nije provera teorijskih znanja, već, prema rečima Dragice Pavlović Babić, nacionalnog koordinatora PISA projekta, da se stekne uvid koliko škole osposobljavaju učenike da primene ono što su naučili i "misle svojom glavom".

Stoga u postavljenim zadacima nema provera teorema koje se uče napamet, trik-pitanja ili logičkih zamki, već je "trik" u tome da se jasno pokaže koliko "đaci uče za ocenu, a koliko su od stečenog znanja u mogućnosti da korisno upotrebe", precizira Pavlović Babić.

Prema dobijenim rezultatima, postignuća naših učenika su na pretposlednjem mestu u Evropi, ispred Turske i daleko iza drugih zemalja u tranziciji, uključujući i najbliže okruženje. Kao jedan od najindikativnijih primera lošeg plasmana naših đaka, navodi se zadatak u kome su date ponude dveju fiktivnih telekomunikacionih kompanija. Na osnovu parametara o tarifama i cenama paketa vezanih za usluge mobilne telefonije u kraćim i dužim vremenskim intervalima, učenici su trebali da se opredele koja je ponuda za njih, kao korisnike - povoljnija. Zadatak je pravilno rešilo svega tri odsto petnaestogodišnjaka u Srbiji, iako gotovo svi, u svakodnevnom životu, već duži period koriste mobilne telefone!


Finska za uzor

Želja da se po prvi put napravi objektivna komparacija sa drugim obrazovnim sistemima u Evropi i na osnovu činjenica definišu prioriteti domaćih obrazovnih reformi, bio je glavni razlog odluke prethodnog Ministarstva prosvete da se Srbija uključi u ovaj projekat.

Sam projekat je osmišljen 1999. godine i sprovodi se u trogodišnjim intervalima, a prvi ciklus ispitivanja je sproveden 2000. godine u 32 zemlje. Drugo istraživanje, u koje se uključila i naša zemlja, sprovedeno je 2003. godine, a u oba ciklusa najbolja postignuća na globalnom nivou su pokazali učenici Finske, Velike Britanije i Japana.

Ovakvi rezultati naših učenika nisu iznenađujući, budući da je nastava u našim školama usmerena na gradivo, a ne na proces učenja, kao što je slučaj u najuspešnijim obrazovnim sistemima.

Naime, 2000. godine, nemačka javnost je doživela šok kada je saznala da su njeni đaci "prošli kao bosi po trnju", plasiravši se tek među poslednjom trećinom u konkurenciji svojih vršnjaka iz 32 zemlje. Ali, za razliku od nas, nakon prvog šoka, umesto da optužuju OECD za tendencioznost i traže zakrpe za povređeni nacionalni ponos, Nemci su krenuli u ozbiljne stručne rasprave kako da se postojeće stanje popravi.


Prevaziđena tradicija

Najvažniji zaključci do kojih se došlo, kako je naveo nemački stručnjak Andreas Šleher, prvi čovek Odeljenja za analizu i obrazovne indikatore u OECD-u, je da su vrednosti takozvanog klasičnog obrazovanja potrošene i da se mora ozbiljno pristupiti istraživanjima "koje su to odlučujuće kompetencije za budućnost i razvoj jedne zemlje".

Prelazak iz industrijskog u "društvo znanja" zahteva potpuno drugačiji pristup učenju, a "već sada postaje jasno da će u budućnosti mnogo važnije biti zajedničko korišćenje znanja od dobro obrazovanih pojedinaca", kao i da "obrazovni sistem koji na kraju školovanja nije razvio potrebu da se uči celoga života ne vredi ništa, a još će manje vredeti u budućnosti", upozorava Šleher.

Njegov kolega Jirgen Baumert, koordinator PISA projekta u Nemačkoj, ističe da se "svaki evro uložen u promišljenu reformu školstva isplati", s tim da su, nakon "suštinskih rezova", prvi rezultati vidljivi tek nakon deset godina, a radikalniji pomaci posle dve decenije intenzivnih reformi!

Stoga, umesto da se u domaćoj javnosti maše izjavama poput onih da nas je MENSA proglasila najinteligentnijim narodom na svetu, za sve bi bilo bolje da se suočimo sa činjenicama sa kojima su morali da se suoče i drugi. A to je, kako upozorava Andreas Šleher, da se "umesto fiksiranja na neuspeh", energija usmeri na izradu uspešne strategije.

Tim pre, što je u Evropi u pripremi nacrt za "globalno društvo znanja", koji podrazumeva i proširenje PISA projekta na ostale starosne grupe, uključujući i populaciju preko pedeset godina starosti. Cilj je da se istraži koje se kompetencije danas traže u poslovnom svetu i stepen njihovog deficita u pojedinačnim zemljama, a autori predviđaju da će rezultati ponovo izazvati šok kod mnogih, naročito kada je u pitanju populacija od 35 do 50 godina.

Zorica Žarković

---

OK, jasno je sta treba da uradimo: treba da proucimo metodologiju koju su Nemci koristili da poboljsaju svoj obrazovni sistem. Pri tom ne mislim (samo) na konkretne mere koje su proizasle iz te analize, nego bukvalno ko je bio zaduzen da ucini nesto, kako je doneo odluku (na osnovu kojih jos dodatnih istrazivanja) sta treba da se menja i kako su uspostavili sistem provere efekata novih mera...

A sto se tice MENSE, visoka inteligencija je samo jedna komponenta uspeha, ponekad cak nije ni neophodna (ali pomaze i skracuje put). Peyo je u svojoj knjizi "Vaspitanje volje" napravio paralelu izmedju zapadnoevropskih naroda koji su dostigli visok stepen organizacije drustva i nekih istocnih naroda koji su imali svoje zvezdane trenutke i eksplozivan rast i uspeh, da bi zatim brzo, obicno posle neke odsudne izgubljene bitke koja bi im slomila zamah brzo degradirali u zaostala i korumpirana drustva. Tamo gde je inteligencija opsteprihvacena vrhunska vrednost i pozeljna osobina, ona se mahom trosi na intrige i sebicne poduhvate ogranicenog dometa, dok drustva kao celine propadaju (osim ako ne prevlada osecaj zajednicke ugrozenosti spolja). Mozemo o njoj razmisljati kao o "ubrzivacu". Ubrzava uspeh, ubrzava propast. Ako je MENSA u pravu u vezi nas, to je velika sansa... ali moramo jos mnogo toga obezbediti.

Inteligencija i aktivni timski rad obicno stoje u reciprocitetu. Razlog za to je u psiholoskim korenima motivacije razvoja inteligencije - kompetitivnosti i narcizmu. Heh, pa ipak, nisu najinteligentniji uvek oni kojima je najvise stalo... takav je zivot

Ljudi gledao sam testove.. JOS NE MOGU DA VERUJEM. Za peti nivo matematike (koji je u nasoj zemlji resilo njih 2%) trebalo je samo zameniti neke brojeve u formulu uz simbolicnu kolicinu razmisljanja. Mozda ja nisam kompetentan jer imam 17 god ali mi ni za jedan zadatak koji sam uspeo potpuno prevesti sa engleskog nije trebalo vise od 5 minuta.
I zasto je tako tesko nesto promeniti? Prevesti udzbenike neke strane zemlje koja je dobro prosla na testu je jos jeftinije nego pisanje novih od nule, a promeniti nacin ocenjivanja je skroz dzabe.

---