Istina o dinosaurusimaSvako veliko naučno otkriće je propraćeno prikladnom veselom/neobičnom/simpatičnom pričom, protkanom slučajnostima i čudesnim sticajima okolnosti, koja će otkriće učiniti interesantnijim i prijemčivijim širem auditorijumu. Tako se npr. Arhimedu javilo u kadi, Njutnu pod jabukom, engleski hemičar C.R. Wright je slučajno zaboravio da na šporetu kuva morfijum sa anhidridom sirćetne kiseline pa je dobio heroin, a otkriće jedne od najpoznatijih nestalih civilizacija istorijski je zapalo Gideonu Mantelu, akušeru po profesiji, geologu i paleontologu po hobiju. Ona vesela, simpatična priča koja je okruživala Mantelovo otkriće je ta da su 1822. godine, za vreme radova u geološkom nalazištu Negde u Nekim Šumama u Engleskoj, u obližnjem selu trebali njegova akušerska znanja, a za to vreme Gideonova žena, Mari An Mantel je iskopala fosilni ostatak zuba od kojeg je kasnije počela da se razvija cela priča o davno nestaloj civilizaciji.(1851. godine Gideon je priznao da žena uopšte nije bila sa njim i da je on pronašao fosilni ostatak). Treba pomenuti i to da je Mantel 1820. godine našao neke velike zube koji su imali odlike zuba biljojeda, ali ih je u tom trenutku interpretirao kao da su pripadali nekom velikom krokodilu. Kasnije, 1821., predložio je ideju o mogućnosti postojanja ogromnog reptila biljojeda u tim slojevima, a 1822. je došlo do otkrića ''zuba'' u šumama. U maju te godine je Geološkom društvu u Londonu predstavio svoja otkrića ali su ga članovi društva odbili sa obrazloženjem da je u pitanju verovatno rog nosoroga iz Tercijara. Jedan od članova društva je bio i Vilijam Baklend, profesor geologije na Oksfordu, a on je 1824. godine objavio publikaciju imena ''Notice on the Megalosaurus or Great Fossil Lizard of Stonesfield'' u kojoj je ''obrađen'' fosil vilice neke životinje (pronađen 1815. ogdine, a stoji u muzeju Oksforda od 1818.) koju je Baklend nazvao Megalosaurus.
U međuvremenu, 1823. godine Čarls Lajel, poznati geolog, poznat kao autor ''Principa geologije'' je Mantelove fosile dao poznatom francuskom prirodnjaku Žoržu Kuvijeu koji je prvi put za fosil takođe rekao da je verovatno u pitanju rog koji pripada nosorogu, a godinu dana kasnije, 1824. Mantel je ponovo slao fosile Kuvijeu, dopunjene sa još pronađenih kostiju, i tad je Kuvije utvrdio da su fosili definitivno reptilski, i da je sva verovatnoća da je u pitanju biljojed. On je to i objavio u novom izdanju njegovih 'Recherches sur les Ossemens Fossiles' 1824. godine. Priznao je svoju prethodnu grešku da je u pitanju fosil nosoroga, i praktično je na taj način uveo Mantelova otkrića novog guštera u naučni krug. Pomenuti Vilijem Baklend je 1824, na jednoj izložbi Mantelovih fosila, takođe potvrdio da su u pitanju fosili reptila, on je tvrdio da je u pitanju neka vrsta Megalosaurusa, roda koji je on ''definisao'' par meseci pre te izložbe, ali je izričito odbijao da je u pitanju biljojed. Međutim, njegova varijanta nije zaživela.
Dalje, Mantel je pokušavao da pronađe nekakvu vezu između fosila i modernih, postojećih vrsta reptila upoređujući zube. Istraživanjem, uz pomoć Semjuela Stačberija, došli su do zaključka da su fosili zuba jako slični zubima iguane (samo što su naravno dosta veći ), pa je tako Mantel u svom radu od 10.2.1825 prvi put ostavio pisani trag o tim fosilima.
Novu vrstu je nazvao Iguanodon, kombinujući iguana i odon/odontos, zub na grčkom. On nije imenovao vrste, to je 1829. prvi uradio Fridrih Hol koji imenovao Iguanodon anglicum, a kasnije je to preimenovano u I. angelicus.
1832. godine Mantel pronalazi fosile koje je označio da pripadaju rodu Hylaeosaurus. To je treći po redu koji je pronađen, posle megalosaurusa i iguanodona.
1834. godine Mantel dolazi do fosila nađenih u kamenolomu kod grada Maidenstone u Engleskoj. Po saznanju informacije da u kamenolomu ima interesantnih fosilnih ostataka, Mantel se zaputio tamo, ali pre nego što je stigao od miniranja u kamenolomu je urušen i upropaćen veliki deo fosilnih ostataka, ali je pronađeno dosta kostiju u jednom kamenom bloku.
Ovaj kameni blok, tj kosti iz njega su po prvi put omogućili konkretniju rekonstrukciju skeleta, kao i prve umetničke doživljaje kreatura kojima su skeleti pripadali.
Ovo je Mantelova rekonstrukcija na osnovu pronađenih fosila
međutim, on je tu napravio grešku (kako se kasnije ispostavilo), stavljajući onaj ključni zub na vrh nosa iguanodona.
1841. godine ser Ričard Oven, biolog, anatom i paleontolog je tri roda - Megalosaurus, Iguanodon i Hylaeosaurus, tvrdivši da imaju zajedničke strukture kičme, grupisao pod zajedničko ime Dinosaurus, što u prevodu sa grčkog znači strašni gušter.
1854.godine je održana velika Crystal Pallace izložba, za koju je angažovan skulptor Bendžamin Hokins da napravi replike od kamena do tada poznatih dinosaurusa. On je Društvu za Umetnost priložio i dve slike na kojima je grafički predstavio svoje replike dinosaurusa
[/URL][URL="http://img241.imageshack.us/img241/3063/haw1h1.jpg"]
[/URL]Replika iguanodona, specijalno urađena za tu Crystal Pallace izložbu:
gde se vidi da je to stvorenje na 4 noge koje ima ''rog'' na nosu.
Ovo je ilustracija Iguanodona iz 1859. godine u nekom prirodnjačkom žurnalu
Dalje, 1854. godine, Semjuel Bekles je prijavio pronalazak otiska troprstog stopala, za koje se pretpostavilo da je pripadalo nekom dinosaursu
Kasnije je Bekels pronašao fosil zadnjeg ekstremiteta mladog iguanodona i pokazao je to otkriće Ričardu Ovenu. Kosti stopala su upućivala na to da je bilo trporsto i iste veličine kao prethodno pronađeni otisak stopala. 1858. godine Ričard Oven definitivno povezuje fosil ekstremiteta sa tropsrstim otiskom u svom radu 'Monograph on the Fossil Reptilia of the Wealden Formation Part IV'.
Ovaj korak je omogućio Tomasu Haksliju, koji je bio zagovornik darvinove pretpostavke da ptice i dinosaurusi imaju zajedničkog pretka, da 1868. godine izbaci svoju pretpostavku da je iguanodon imao dovoljno razvijene i snažne zadnje udove da bi mogao da se održava na njima, tj dao je pretpostavku da je iguanodon bio dvonožni dinosaurus.
To se i potvrdilo 1877. godine, kad su u rudniku uglja Bernisar u Belgiji na dubini od 321m pronađena 23 cela fosila skeleta iguanodona i 8 nekompletnih skeleta. Iskopavanja je predvodio i nadgledao Luis Dolo, a on je i objavio rad o pronalascima i rekonstruisao je skelete dinosaurusa. Rekonstrukcija je rađena u crkvi, jer je to bilo jedino mesto sa dovoljno prostora da se to uspešno uradi. Prva rekonstrukcija je objavljena 1882. godine. Ovo je slika na kojoj je prikazana rekonstrukcija skeleta u crkvi.
Po pronalasku fosila u Bernisaru, i nakon rekonstrukcije, postalo je sasvim jasno da je iguanodon bio dvonožni reptil. Dve vrste su identifikovane, manji I. mantelli i veći, novopronađeni I. bernissartiensis
Rekonstruisani skelet I. mantelli iz Bernisara, iz 1884, nalazi se u Royal Museum of Natural History u Briselu. Za ovo se pretpostavlja da je prva objavljena ilustracija rekonstruisanog skeleta.
1895. godine British Museum of Natural History je za svoje potrebe uradio gipsanu kopiju skeleta
a bazirano na ovom skeletu, nastala je ilustracija iguanodona, koja se nalazi u odeljku o reptilima u Royal Natural History, delu Ričarda Lajdekera
U knjizi 'Poreklo ptica' Gerharda Heilmana iz 1927. godine nalazi se ova ilustracija iguandona
Međutim, u istraživanjima kičme iguanodona rađenim 1992/93, stručnjaci su došli do zaključka da
iguanodoni ipak nisu hodali uspravno kada odrastu, dok su mladi pretežno se dvonožno kreću, ali kada odrastu ''postaju'' četvoronožni, a dvonožni položaj koriste samo prilikom ishrane.
U British Museum of Natural History su prilagodili skelet ovom ''novom'' otkriću, kojim se priča u suštini vraća na prvobitni koncept četvoronožnosti koji su u startu predstavili Mantel i Oven.
Ovo je ukratko bio (d)evolutivni razvoj priče o jednoj vrsti dinosaurusa, sa kojom je započeto otkrivanje jedne davno nestale civilizacije, kojoj je posvećena čitava jedna oblast nauke, koja se danas praktično zasebno izučava, a to je evolucija dinosaurusa. U okviru te priče se takođe nalazi i podatak da su dinosaurusi izumrli pre oko 65 miliona godina, posle velike katastrofe koja je zadesila planetu. Uspostavljanjem tog podatka kao validnog, koji se putem školskog programa predstavlja i utiskuje kao opšteprihvaćena istina, dolazi se do logične činjenice da od 65 miliona godina pre nove ere pa sve do sredine 19. veka naše ere, svo svesno i nesvesno stanovništvo planete koje je živelo u tom periodu nikako nije moglo da zna za postojanje dinosaurusa (jer njih je jelte, otkrila i definisala napredna zapadna nauka).
Ovde još treba pomenuti i Roberta Plota, profesora hemije sa Oksforda, koji je još 1677. u radu ''The Natural History of Oxfordshire'' postavio sliku fosila velike kosti(dinosaurusa).
Plot je znao da je u pitanju deo butne kosti iznad kolena, ali niko u to vreme nije mogao da (u)tvrdi kojoj životinji je pripadala. Robert Plot je bio uverenja da je u pitanju kost od ogromnog čoveka, a neki su govorili da kost potiče od slona. 1763. godine R. Brooks je imenovao tu kost kao Scrotum humanum. Kasnije još dosta sličnih kostiju nađeno u tom području, od kojih jedna i pomenut fosil vilice Megalosaurusa, pronađen 1815. godine.
Mislim da sam dosta sam tupio o periodu od početka 19. veka pa naovamo, tj o periodu od kad je religija zvana nauka počela da zauzima svoje mesto na sceni i polako da osvaja srca obožavatelja smiling0
Sad ćemo malo da izađemo van okvira školskog programa i da vidimo šta nam je svo svesno i nesvesno čovečanstvo koje je živelo u periodu od 65 miliona godina pre n.e. pa do sredine 19. veka n.e. ostavilo u amanet putem crtanja, pisanja i usmenih predanja smiling0
Samo pre toga da navedem jednu činjenicu o funkcionisanju ljudksog uma, nekima poznatu, nekima ne...čovek ne može da izmisli ništa što je u potpunosti novo i neviđeno, čovek može da smisli nešto novo i neviđeno samo kombinovanjem postojećih utisaka, doživljaja i znanja. Primera radi, do sada je na planeti identifikovan određen broj tipova tela u životinjskom svetu i recimo da neki crtač za potrebe horor filma treba da nacrta nekakvo čudovište. Crtač neće moći da nacrta ništa novo što nije viđeno do sada, potpuno nepoznato ljudskom umu, već će samo moći da nacrta čudovište proizvoljno kombinujući sve što već postoji i što je viđeno, za šta se zna. To takođe podrazumeva da čovek ne može da izmašta bilo šta što je njegovom umu nepoznato, već mu se i mašta takođe svodi na kombinovanje postojećih utisaka.
A šta su ljudi imali do pojave rekonstrukcije prošlosti od strane zvanične nauke?...nezaobilazan motiv u legendama, umetnosti, literaturi i folkloru skoro svih naroda na svim kontinentima. World Book Encyclopedia iz 1973. godine kaže - svaka narod i nacija su ih imali u svojoj mitologiji...jedina bića koja imaju zapanjujuću sličnost sa dinosaurusima su zmajevi (i slična stvorenja reptilske orijentacije smiling0).Kao što već pomenuh zapisi, priče i crteži su značajan faktor u donošenju suda o tome kako je izgledala prošlost. Oni nam daju uvid šta su ljudi iz nekog doba radili, čime su se bavili, kako su razmišljali, kako su doživljavali svet. Istina je da je pojedini izvori ne moraju da daju precizan ili realan odraz onoga što se dešavalo, ali ovde je slučaj takav da širom sveta, praktično kroz sva vremena i kod skoro svih naroda imamo jedan te isti lajtmotiv, a to se nikako ne može nazvati slučajnošću ili nečijom bujnom maštom. Do sada se pokušavalo da ovaj fenomen bude ''objašnjen'' preko univerzalne ljudske mašte, instikta, nasleđenog podsvesnog sećanja, potreba nasleđa i sl, ali je sve to vrlo neubedljivo i plasirano sa ciljem kako bi se zaštitila važeća priča, ona po kojoj je slučajno došlo do dugotrajnog samoorganizovanja neorganske materije u organsku, što je dovelo do stvaranja prvobitnog oblika života, a potom i prvobitnog organizma sposobnog za razmnožavanje čiji neki potomci sada sede i čitaju ove redove smiling0.
Aboridžini svoje legende i mitove o prošlosti nazivaju Vreme Sna. Između ostalog, u tim pričama se govori o strašnim velikim stovrenjima, od kojih neka veoma podsećaju na dinosauruse i još neke druge preistorijske životinje. Aboridžini nisu ostavljali pisane tragove o svojoj istoriji, već su znanje, tradiciju i priče prenosili usmeno sa generacije na generaciju. Ovakav način prenošenja i čuvanja informacija ne može da seže u prošlost više od nekoliko hiljada godina, a da ne dođe do gubitka prvobitne infomacije ili neprepoznavanja originalne priče.
Opšte je poznato da su zmajevi glavni simbol Kine. Nalaze se na umetničkim delima, građevinama, narodnim svečanostima, grnčarstvu. U Kini i Mongoliji su pronađene stotine fosila raznih vrsta dinosaurusa. Otkriće ovih kostiju je u kineskoj literaturi zapisano oko 1000 godina pre prvog pomena fosila u zapadnoj literaturi. Kineska reč za dinosaurusa - konglong, znači užasni zmaj.
Anasazi indijanci, koji su živeli u periodu od 1300 do 400 godine pre n.e., na stenama su ostavili slike raznih životinja, među kojima ima i dinosaurusa. Jedna slika predstavlja brontosaurusa i to vrlo slično kako ga današnja nauka predstavlja (ovaj petroglif se danas nalazi u [COLOR=#000000]Natural Bridges National Monument parku).
[/URL]
[/URL]
[/URL]
Da bi neka vrsta opstala nije dovoljno samo jedna ili dve jedinke, čak i one vrste koje su na granici istrebljenja i vode se kao kritično ugrožene (CR na IUCN crvenoj listi), postoje u broju od nekih stotinjak ili par stotina.
