Da li ste zadovoljni

Pre 15god si bio mlad. Kad se setim tog perioda, malo mi je trebalo, gitara, pivo, društvo, devojčice i to je to.. Pare - šta to beše. Čak i ako smo imali "dobrostojeće" u društvu, oni su delili sa ostalima, razvozili nas kolima, nije bilo niti bahatosti sa njihove strane niti zavisti sa naše.



Savet - Što više hobija, vremena u prirodi, fizičke aktivnosti - što manje interneta, portala i izloženosti "aktuelnostima".. Mnogo je negativne energije oko svih nas, nisi jedini, pucaju ljudi po šavovima iz dana u dan sve više

Oduvek sam ja govorio od mog B3R1 biće nešto!

Ista prica kod mene samo drugo zanimanje.
Dok sam studirao i bio na roditeljskom budzetu nije bilo brige ni problema. Lep normalan zivot, druzenje, devojke, sve ekstra za mladog coveka. Tad se nije gledalo ko koliko ima nego se delilo bratski ako ima jedan imaju svi do zadnjeg dinara :)

Poceo sam da radim svoj posao i trebalo mi je sigurno deset godina da se ostvarim u poslu,porodici i nekoj realnoj sigurnosti i samostalnosti.
Onda krece minus faza. Poslednje 2 godine izmisljeni problemi i nervoza. Konstantno nezadovoljstvo. Anksioznost, udaljavanje od zene,dece i prijatelja. Sve nerealno i neopravdano. Pomislim da sam odlepio odem kod doktora on kaze sve je ok treba ti odmor ubio te posao i ocekivanja su pogresna. Sto u prevodu znaci mnogo si poleteo decko.

Dok nisam imao pare mislio da ce da rese sve. Onda sam video da to nema veze jedno s drugim jer iznos na racunu nije srazmeran sreci u zivotu bar kod mene. Sta vise, pare nisam trosio na licno zadovoljstvo jer mi nista nije trebalo dodatno sem jakog kompa da tera par igrica na max detaljima :) Nisam od onih koji se razbacuju nepotrebno jer zaradjujem posteno i ne zelim da se dokazujem nikome.

U svom mom umisljenom nezadovoljstvu i haosu dolazi do problema sa zdravljem tj jedna povreda koja se iskomplikovala. Ne radim 3 meseca i onda u bolnickom krevetu u roku od 3 dana dolazim do totalnog reseta u glavi. Naucio sam da cenim ono sto imam i ko sam. Godinama nisam znao da cenim svoju zenu i troje dece,zdravlje i prijatelje. Uvidjam koliko mnogo sam gresio, bio gord i bezobrazan. Nezahvalan prema roditeljima i svima drugima.

"Gde je problem - ne znam..."

Problem je duboko u nama koliko god da smo to potisnuli.
Tek kad naucis da se zahvalis samom sebi na svemu sto si uradio u zivotu koliko si bio vredan i borio se da uspes u ovom sranju od sistema i drzave. Onda vidis kolika si velicina. Svi mi koji smo ovde uspeli bi verovatno bili 10x uspesniji u ispravnim sistemima zapadne Evrope ili razvijenog sveta. Mi smo pobedili samo nam to niko nije javio.

Nece ti mnogo pomoci promena firme,mlada švalerka ni drugi auto jer sve muke su u glavi.

Idemo napred jer moramo i mozemo.

U minut do ponoci, ulepsao si mi četvrtak sa ovim postom!
Svako dobro.

@AstralPro:

Sve si lepo rekao, bas tako. Jedino bih te malcice ispravio u jednom:

U ovom bold delu delimicno gresis. Da si otisao postigao bi veoma slicno, relativno gledajuci. Jer ti si isti, u Srbiji, Kolumbiji, Dubaiju ili Svedskoj ... svuda vuces sa sobom svoj "prtljag". A prtljag - to su navike. Da, svako od nas je zapravo skup navika - dobrih i losih. Jedne nas vuku napred, druge nas vuku nazad ... i sad, kao u onim zadacima iz fizike sto sam ih radio pre pola veka - dve sile u istom pravcu, ali u dva razlicita smera ... pa ti uciteljica kaze da lenjirom crtas dve strelice, jednu desno, drugu levo ... pa od rezultante zavisi u kom smeru se kreces. Opcije su ti uvek napred, nazad ili tapkamo u mestu.

Ovo pisem iz sopstvenog iskustva, jer sam otisao pre 22 godine ... Motivi su duga i ne bas uobicajena prica. Nakon 22 godine sam dosao do istih razmisljanja kao i moji drugari koji su ostali. A nista vise od njih nisam postigao, ima onih koji su u Srbiji daleko (objektivno) uspesniji od mene ovde ... i vice versa ... tako da to bas i nema preterano puno veze.

Ali u svemu ostalom jesi u pravu. :-) Zahvalnost! Bas to!

@Astral Pro - Jako iskren i otvarajući post, u kome sam se naravno prepoznao.

Priznajem da sam i ja dok sam studirao, radio fizičke poslove preko zadruge za male pare, pa posle u tech supportu, pa onda počinjao u ITu - stvarno sam mislio da će dolaskom para da se poveća i nivo zadovoljstva..A onda sam shvatio da je sve to samo iluzija, da čovek treba da bude srećan što se probudio živ i zdrav i relativno normalan i da je to sve.. Uopšte nisam nešto mnogo srećniji ni zadoovoljniji nego pre 5-6god kad sam imao ne znam ni ja koliko manju cifru na mom platnom listiću. Skuplji gedžeti, besni automobili, mlade švalerke, opijati i slično - podstaknu lučenje dopamina na jako kratak period, a nakon toga je pad bolan i ni malo naivan.



Za ovo ti verujem, uspešan ovde i uspešan tamo mu dođe manje više isto..Mene vuče da odem iz Srbije, čisto da probam, eto radoznalosti radi.. Srećom radim u multinacionalnoj firmi, pa razmišljam da probam da odem do Češke, Portugala, Slovačke, Poljske da radim iz njihove kancelarije makar na pola godine, da probam.. Ionako sam u timu jedini iz Beograda. Do skoro sam imao iluziju da je negde u Nemačkama, Holandijama, Švedskama, Danskama kudikamo bolje jer je mentalitet drugačiji, manje nezadovoljstva, agresije, zabadanja nosa u tuđa posla, politike i ne znam ni ja čega.. Nažalost ova pandemija je ogolila i taj stereotip i prema onome što sam video jednoumlja, netolerancije, alergije na neistomišljenike, ksenofobije, šovinizma ima svuda, samo negde glasno i transparentno, a negde prećutno..

Možda nema u nekoj nedođiji tipa Island, Nauru, Fidži, Samoa..

U ovo moderno post-covid vreme verovatno bi ti ta kancelarija bila kod kuce, tako da ne bi primetio doslovce nikakvu razliku izmedju sadasnjeg rada od kuce iz Beograda i rada od kuce iz nekog Neuschwartzenbergerdorffa ... Doduse, Rusi koji isto tako rade za zapadne kompanije ovih dana itekako vide razliku. Stavise - preti im noga i dalja neizvesnost vezana za posao. Ali to je vec neka druga prica. Za koju se ipak nadam da se nece ponoviti kada je Srbija u pitanju.

Ustvari, ti si u ovom trenutku cak i u nekoj maloj prednosti, jer te ne dotice najveci problem s kojim se susrecu taze-imigranti u Zapadnoj Evropi - preskupe, precenjene i prenaduvane nekretnine. I laktanje/tuca/sutiranje u borbi za stambenim prostorom. To je verovatno jedna od stvari koja barem IT-evce delimicno odvraca od emigriranja. Jer oni mogu da rade od kuce. Ostali (npr lekar) to ne mogu. A u velikim gradovima na jedan oglas za izdavanje stana javi se po 500 ljudi. Onda nude vecu kiriju gazdi, licitiraju. Na oglas za kupovinu stana javi se na stotine kupaca, pre ovog rata nudili su i po 30% vise u odnosu na cenu koju je prodavac trazio. A stanovi rupcage. Sada se taj trend siri i na selendre.

S druge strane, zivot u uredjenom sistemu donosi neki mir. Vecinu sitnih stvari oko kojih se svakodnevno nerviras u Srbiji mozes da resis lako, jer postoje institucije i mehanizmi kojima mozes da verujes i gde mnoge aspekte zivota mozes da stavis u autopilot rezim. Pocev od placanja mesecnih racuna i drugih administrativnih obaveza nadalje.

Doduse, korona, Rusi i ostalo ce promeniti dosta i na tom planu, tako da sada mnoge stvari nece biti kao pre. Sta ce biti - videcemo ...

Hajde da kazemo ovako - nema toliko otvorene/aktivne agresije. Razlog? Protestantski mentalitet izrazen u Skandinaviji, Nemackoj, Holandiji i Svajcarskoj. Generacije koje su odrasle na kalvinistickom (ili luteranskom) nacinu vaspitanja gde se deca od malena treniraju da potiskuju svoje emocije, da im je zabranjeno da na javnom mestu placu, smeju se, glume preteranu radost ili preteranu zalost - neeeee, to se ne sme! Vec hladno, robotizovano, uz izvestacene osmehe. Kada te komsija pita kako si odgovor je samo jedan - DOBRO. Ne odlicno, ne lose ... vec dobro. Sredina. Prosek/mediokritet kao vrhovno bozanstvo. Nesto od tog mentaliteta mozes da vidis u filmu Das Weisse Band.

Ali to je zato u tim zemljama izrodilo pasivne agresivce. To su oni ljudi koji te lazu i ljubazno ti se smeskaju dok ti iza ledja spremaju noz. Glume ti prijatelja, a iza ledja spletkare i igraju igrice. Uzmu ti parking mesto ispred nosa i ljubazno ti se jos i jave, uz smesak. Ti poludis, oni ti se smeju. I tako dalje ... Uzgred, te pasivne agresije je bilo oduvek, mnogo pre korone.

Politika? Cuj, pa nismo mi izmislili tu rec, ta rec je starogrcka, ali postoji jos od pecinskih vremena. Mozda u nekim stvarima nije toliko izrazena i mozda je kao stranac ne primecujes duzi niz godina, ali sto si duze u nekoj zemlji sve vise uvidjas sta se iza brega valja.

Korupcija? Pa nema tako otvorene korupcije, tacno. Ali ona skrivena itekako postoji. Radi se preko offshore firmi i kajmanskih racuna, raznim knjigovodstveno-gimnastickim trikovima, preko 2-3 razlicite drzave. Veoma cesto su u sve to upetljane zemlje poput danasnje Ukrajine, gde se izazovu krize, a onda se tokom "obnove" tih zemalja zapravo mulja.

Zabadanja nosa u tudje stvari - toga zaista nema i to smatram velikim plusom. Doduse, to isto tako znaci da te niko nece ni pitati kako si ako te ne vidi danima. Nastavak vec znas ...

Sve u svemu, gde god ziveo imas pluseve i minuseve ... nema idealnog mesta za zivot. Nigde!

Nekako u tim stranim zemljama covek vremenom pocne da tezi da bude "nevidljiv", da ne kontaktira mnogo sa strancima. U nemackoj nemci te gledaju sa visine jer ne znas nemacki tako dobro kao oni. To sto ti znas jos 5 jezika, a oni samo nemacki, to ti se ne racuna. Ili ako i znaju engleski nece da ga koriste iz ciste gordosti u fazonu "kad se sretnemo u londonu tad cemo pricati na engleskom, trebao si prvo nauciti pa onda doci ovde, ha,ha". Naviknes se polako na ulogu nekakvog coveka trece klase i dozivljavas sebe tako cak i onda kad onom drugom nije ni na kraj pameti da te tako posmatra. A odmah preko granice zive holandjani. Uvek osmeh, ljubaznost, dodjes prvi put u neki grad i na ulici te odmah svi pozdravljaju, ako vam se pogled slucajno sretne. Nenaviknut na toliku kolicinu osmeha i kontakta ocima pocinjes da setas oborene glave. Sto zbog kontakta, sto zbog njihovih kuca. A kuce su im takve da je prakticno ceo zid prema ulici od stakla. Ako ti pogled zaluta u neciju dnevnu sobu onda ces verovatno ispasti nepristojan sto zavirujes a mozda te proglase za manijaka ili pedofila jer si gledao kako se necija deca igraju. I tako, da ne nabrajam sve te hiljade situacija u kojima zbog kulturoloske razlike nisi siguran ponasas li se prikladno, ili skroz neprikladno. Da ne pominjem mogucnost da medju prolaznicima ima puno gejova, pa ako vam se pogledi sretnu onda posle treba umeti da ga otkacis u skladu sa lokalnim normama ponasanja, jer ako si ljubazan nece da ode, a ako si neljubazan onda je nekulturno i bezobrazno sa tvoje strane. Malo po malo, uhvatis sebe da si navikao da hodas oborene glave, sa pogledom tik ispred cipela. Tako ljudi kontaju da si u nekom zescem problemu i ne ometaju te pozdravima i pokusajima komunikacije. U svojoj drzavi nemas takav osecaj, vec si jos kao dete naucio kako se ophodis prema kojoj vrsti ljudi.

Pre par dana u holandiji setam okolo i u susret mi dolazi neobican objekat - ide traktor od 500 konja, napred nosi ogroman generator struje od ko zna koliko kV, iza vuce brod, na brodu tuku zvucnici, cuje se kilometar okolo... na palubama i krovu 50-100 mladih osoba, igraju, pevaju, vriste, skacu, setim se ove teme i sta cu - podignem pogled da ih vidim i eto problema - vozac momentalno zaustavlja traktor, ovih nekoliko poskacu sa palube i krenu prema meni... prva misao navijaci neki, sad ce da me odvale od batina :D
Druga misao - nisam u srbiji, nema toga ovde...
Ispostavi se totalno neverovatna star, zaustavili su se da me zovu na svoju pokretnu zurku, nude pivo i zestinu, ja se pravdam da uvece radim, ne smem da pijem, oni onda zovu bez obzira da se pridruzim i pijem sokove i bezalkoholna pica sa njima. Meni neprijatno da ih odbijem, zaustavili se zbog mene, ljubazno ponudili da podele svoje pice i party-vozilo sa mnom a ja da budem toliko neljubazan, a neprijatno i da prihvatim - em sam stariji vecini bih otac mogao da budem, em nikad nisam bio takav tip coveka koji uziva u zurkama sa nepoznatim ljudima, em su oni su se oni svi maksimalno sredili za izlazak, a ja obukao neku najstariju trenerku za setnju seoskim-sumskim putem, em se nisam ni istusirao ni obrijao, a ni kod frizera nisam bio mesec dana, sve mi vetar kosu rascupao... Em sto realno pojma nemam kuda ce oni pijani da zapucaju, hoce li da me vrate tu gde su me pokupili i kada, ili ce da se odvezu ko zna gde i ostanu tamo satima... I sta cu, izvinim se, nalupam hiljadu izgovora, a oni mi iz ociju procitaju da ja zapravo ne zelim da se druzim sa njima i odu razocarani...
I eto tako, sta kazete vi na taj kontinuitet desavanja - pre nekoliko dana zapocnem ovu temu sa pricom kako mi nedostaje radost i zadovoljstvo kod ljudi, a zivot stari saljivdzija, nadje me u sred sume i stavi ispred mene opremu za zurku i 100 razdraganih, veselih osoba i pokaze mi da sam zapravo jedini problem ja - svesno ili nesvesno biram da mi zivot bude popunjen obavezama, brigama i teskim mislima, umesto zadovoljstvom, radoscu i srecom.

Ma to sa kulturološkim razlikama je šou, na primer .. U većem delu sveta ako osoba spoji palac i kažiprst to znači Ok ili Okej u svakom slučaju da je sve u redu, dobro, i kako treba .. Jedino u Zanzibaru ako spoji palac i kažiprst i pokaže ti to znači da si nula od čoveka, tako oni to tumače, niko ne zna zašto .. ali vredi se pripaziti, i prvo proučiti lokalne običaje kad negde ideš .. samo, ko bi išao u Afriku, tamo nema para da se zarade, samo muka, jad, beda i sirotinja. Takođe ne znam da li čovek teži da bude nevidljiv kad tamo krene i da li gleda u patos ..

Ne znam da li slucajno, ili inspirisan ovom temom, ovih dana je na pitanje "kako postati srecan" odgovorio i poznati svestenik-influenser otac Predrag Popovic. Njegov odgovor me podsetio na jednog starog zaboravljenog ES forumasa koji bi odgovorio otprilike:
Kako postati srecan? Lepo. Uzmes i postanes.
Noviji clanovi ce se sa cudjenjem zapitati "sta uzmes", a stariji ce se setiti da se to nekada tako govorilo. Znaci da covek slobodno bira hoce li da bude srecan ili nesrecan. Postavlja se pitanje zasto vecina ljudi bira drugu opciju... odgovor se nalazi u videu:

Mislim da postoje i zemlje gde to znaci jos nesto mnogo vulgarnije ... u Srbiji je, recimo, to znak da ti se hrana koju su ti domacini pripremili izvrsna. Ali to i nije bas tako svuda.

Holandjani za poruku "hrana vam je izvrsna" imaju nesto drugaciji gest:



U Srbiji da to uradis domacin moze i da se uvredi, jer to kod nas vise lici na poruku "domacin nije bas sasvim normalan ...". :-)))

Nešto ne mogu da gledam video sveštenika-influensera, ali da te u svakom slučaju upozorim da je pitanje koliko je dobro njih slušatu na zadatu temu, naime za razliku od nas svetine koji smo malo srećni, pa malo padnemo u bedak, sveštenike većine svetskih religija krasi "sreća ravnodušnosti", to je malo drugačije od uobičajenog, odricanjem od svetovnog života uglavnom uživaju u toj svojoj ravnodušnosti prema svetovnim stvarima, i to poistovećuju sa srećom. Nije da nije, al nije ni za svakog ni manastir, ni sveštenički poziv.

Većina drugih ljudi se usvinji od alkohola za vikend, pa budu mamurni na poslu u ponedeljak, i kukaju kako su nesrećni i nezadovoljni.

Naprotiv, to je tipicna formula srece u nekim drzavama - od ponedeljka te toliko gaze poslom da ne stizes da budes nesrecan, samo jedva cekas da dodje petak da se odmoris, u petak se obeznanis od alkohola i dok dodjes sebi tu je ponedeljak, 4x tako i vec prosao mesec, stigla plata, platis racune i rate kredita, ostane ti taman za hranu-energiju za rad i za vikend obeznanjivanja i nisi nesrecan. Moj problem je sto sam sad u tranziciji, upravo prestao da budem sportski tip, planinar, koji vikendom prepici po 40km dnevno i time izbaci sve otrovne materije iz sebe, kako one hemijskog, tako i one emotivnog tipa. Prestao s tim, a jos mi nije prihvatljivo da se alkoholisem. Ni na nebu ni na zemlji, trenutno ni jednoj od te dve ekipe ne pripadam! Stvarno coveku ne mozes ugoditi - kad su ukinuli slobodu kretanja vikendom ja ludeo zbog toga, sad kad su vratili ja se navukao na ostajenje kod kuce bez obzira sto krizni stab kaze da ne treba!

Šta znam probaj da prepičiš 37 kilometara, ili bar 25? U stvari ti ako si ispao iz kondicije za vreme dok su ti ukinuli slobodu kretanja sad ponovo moraš opet da izgradiš kondiciju i počneš od 1 Km pa povećavaš?

Takodje, godinama jurio cifru na racunu (i to ne ogromnu neku, vec koliko se moze, iznad proseka, ali ne nesto sto ce da bude life-changing), skoro shvatio sto vise imam, nezadovljstvo je vece... Cak stvari u kojima sam pre uzivao, teze je raditi kada si stariji (prijatelji imaju vise obaveza), ili nemam nekako zelju, uzivanje se izgubilo u manjim stvarim, a i za vece se izgubilo volje (npr putovanje na dr deo planete)...

Slicno, doduse, objektivno gledajuci, reklo bi se da neam sta da se bude nezadovoljan. Ali, ja npr nisam zadovoljan postignutim, a zapravo ne trazim nista iznad neke normale (letovanje, auto, krov nad glavom, posao, zdravlje, porodica, da ne moram da gledam cenu u prodavnici kada kupujem), i to imam trenutno... A opet, nisam zadovoljan, a da sad nesto smatram da zelim sem ovoga u zagradi (osim mozda da iz nekog razloga odem odavde), ne znam...
A meni je psihilog rekao, doslovno, ti si smoren sto bi mladi rekli...

I problem je sto pocinjem stalno da vracam vreme, gde mi fali preiod pre 5-10 godina, kada je zadovoljstvo bilo stalno, nije bilo nezadovoljnog dana, ziveo sam da kazem punim plucima, bio zadovoljan. Posao i druzenje je cinilo to, u poslu sam prestao nekako da uzivam (ili bar poslednjih par godina, mozda je do firme), a druzenje se smanji sa godinama...

Nije problem u kondiciji nego u navici. Kad naviknes sebe da si planinar koji zivi zdravo, ti si onda to. Kad naviknes sebe da se zatvoris u sobu i prespavas vikend onda postajes rob te sopstvene tradicije :D Uprkosjasno izgradjenoj svesti da je to nelogicno, kontraproduktivno i stetno. Nesto kao pusenje cigareta - ne radis to jer je dobro, nego, eto tako - "daj da pripalimo po jednu, nije zdravo ali ko ga hebe"... Ili kao ko ide u teretanu - prvi put preskocis bole te misici, drugi put preskocis iskrsle neke obaveze. Treci put niti bole misici, niti imas obaveze, ali "ko da podize ono gvozdje, bolje da se ispruzim na kaucu ispred televizora". Otprilike ta neka prica. A onda, kad lonstatujes dw si dšbrovoljno prepustio telo truljenju, pocinjes da sebe opravdavas mislima "ma dta ima da ga cuvam, svakako ce da istruli kad umrem", a na tu podlogu se vrlo rado nakaleme misli o besmislu svaceg neceg - putovanja, druzenja, socpjalnih okupljanja, pa sve do komunikacije sa bilo kim o bilo cemu.

Ja mislim da je sve nas zapravo pogodio žal za mladošću..

Vidim da svi nostalgično pričamo o periodu kada smo bili konstantno zadovoljni, visili sa ortacima, jurili devojčice, kada nismo imali para, a i malo nam je trebalo, bili zdravi, sposobni da pretrčimo i prepešačimo desetine kilometara ko od šale i slično..

- U međuvremenu su se neki oženili - ko je dobio decu dobio je - sada treba tu decu nahraniti, obući, kupiti patike..Treba im posvetiti određeni broj sati za igranje, pažnju, druženje sa njima

- Ko nema decu - nezadovoljan je jer ih nema

- Počelo je da se radi, da se zarađuje - mora i otplatiti rate za stan, auto, mobilni telefon, bicikl, zamrzivač i plazma TV..

- Prijatelji nemaju više vremena ko nekad - nije društveno prihvatljivo sa 35 - 40 - 50 visiti po ćoškovima i kafanama kao nekad.. viđamo se za rođendane, za praznike, eventualno neki roštilj preko leta..

- Ko je samac - nezdovoljan je jer je sam, usamljen, ni devojke nisu ono što su nekada bile, a i ono što je "valjalo" se poudavalo.

- I ko ima slobodnog vremena, nekako mu je prihvatljivije da to slobodno vreme provede uz kokice, pivo, Netflix ili Premijer Ligu (ili NBA, zavisno od afiniteta). Planinarenje, šetnje, vožnja bicikla, izlasci, plivanje, basket u kraju - šta to beše?



Šta ako bih ti rekao da sam u petak izašao prvi put posle preležanog kovida koji je bio oko nove godine :) ono kao, imam sertifikat, sad mogu da izađem, preležao sam... Dođe vikend - aa mogao bih da ovaj vikend prespavam... ili da odem do vikendice, posetim roditelje, vidim šta ima i slično..

Evo moje dnevne doze lupetanja na tu temu:

Jednom kada dostignes neki svoj cilj upadas nesto sto lajf koucevi-kaucevi zovu zona komfora (comfort zone). Posao odradjujes na autopilotu, na poslu si mozak odavno oterao na ispašu, retko razmisljas o bilo cemu. Kod kuce sve isto - isti stan, ista zena, ista deca ... dva auta ... krediti ... vikendi s istim prijateljima. Zivot ti se pretvorio u automatsku naviku. Poput pranja zuba, obuvanja, izuvanja ... U pocetku se osecas komforno jer se vise ne mucis. Zato se to i zove zona komfora. Ali nakon izvesnog vremena osecas se nezadovoljno, jer ti - sto rekli nasi stari - djavo ne da mira.

Tvoj mozak se protivi tapkanju u mestu i cepa se na dva dela. Jedan deo tebe trazi promene. Drugi (najcesce kontrolisan od strane prokletog ega) mu to ne da. I kao rezultat osecas konflikt koji raste u tebi. A gde je konflikt, tu mira nema, a bez unutrasnjeg mira nema ni osecaja srece. Jer osecaj srece nije zapravo nista drugo, nego unutrasnji mir sa samim sobom.

Resenje je verovatno da kod sebe ponovo pokrenes neku vrstu rasta. Da sebe nekako nateras da pocnes da ucis nesto novo, nadjes novo drustvo, otputujes u neku novu zemlju ... ali nesto sto ce te podstaci da ponovo ucis, mastas, planiras, istrazujes, otkrivas ... i hranis svoju prirodnu radoznalost. Koju si zakopao samoubedjivanjem da ti je u zoni komfora sve super.

Neki to resavaju brzopletim (i cesto nepromisljenim) odlukama, pa promene posao, bracnog partnera, stan u kome zive, drzavu boravka itd. misleci da je negde drugde trava zelenija. Ali sve su to samo povrsne promene. Ako te promene ne prati i rast tvoje licnosti, vec si samo svoju cenjenu g*zicu prebacio iz tacke (x1, y1, z1, t1) u tacku (x2, y2, z2, t2) - dzaba si krecio. Dodatni problem je i razlika t2-t1 uvek pozitivna ... i sto to 't' samo raste i tece, ne moze da se zaustavi ... i sto nikada ne moze da bude t2-t1<0 ... :-((( A svi bismo to voleli, ehhhhhh ...

A zapravo, stvari su proste: ti si uzivao u svojoj mladosti, jer si tada rastao i zato si uzivao u procesu rasta. Kao drvece kada dodje prolece. Problem je sto je sada doslo vrelo leto, koje traje li traje. Sada imas dve opcije: da uzivas u letu dokle god mozes, ali onda ce ti na kraju doci jesen. Ili da na neki nacin probas da se vratis u to prolece. Postoje ljudi koji zive prolece celog svog veka. I oni koji samo cekaju jesen. A neki cekaju zimu. Svi smo razliciti.

Ali znas kako je ... Easier said than done ... Nazalost ... :-(((

Eto, nalupetao sam se za medalju ...

Nisi se nalupetao, zona komfora je priznata stvar..

Ja sam do svoje 30e godine menjao poslove ko čarape...rekord mi je bio godinu ipo dana u call centru gde sam radio tokom studiranja. u prvoj IT firmi godinu dana u drugoj 10meseci.. Onda sam skontao da mi promene sve manje i manje prijaju i tek posle 4godine sam se odlučio na promenu posla..U trenutnoj firmi sam godinu ipo dana i u fazonu sam "ako bih mogao do penzije, bilo bi sjajno"...jedino bi me dve stvari naterale da menjam posao - bezobrazno dobra ponuda iz druge firme (ne nešto tipa 200 - 300 - 400e više nego nešto što bi mi promenilo egzistenciju) ili odlazak u inostranstvo.

Posle zone komfora dolazi kriza srednjih godina.. Ono kad ti je životni zenit prošao, a ti bi da ga produžiš na ovaj ili onaj način.. Pa neko to rešava kupovinom sportskog auta, motorcikakla, neko se baci na opijate, steroide, neko se baci u zagrljaj kraljica noći, neko se i razvede i krene da jurca za klinkama.. Svi bi da prevare prirodu i produže sebi mladost.

Da, izgleda da osecaj zadovoljstva lezi u napredovanju i da je dostignut nivo zivota tu totalno nebitna stavka. Ali, dodje vreme kad covek kaze sebi "sto sam napredovao napredovao sam". I to manjim delom u poslovnom smislu a vecim delom u zivotnom. Panika u glavi nastaje kad kazes sebi novootkrivenu istinu:
"Hebote, pa ti sad napredujes prema grobu"!
Sto samo po sebi mozda i nije tako losa spoznaja, evo zasto...
Kazu da je ciklus ljudskog zivota kruzni - prvo si dete, pa mlad covek pa ostaris i podetinjis. To sto smo mi iznenada poceli da postavljamo pitanja smisla zivota i sto smo nezadovoljni, znaci da ulazimo u tinejdzerski uzrast. Sa gornje strane, naravno. Telo nam se menja brze nego sto um moze da sazri i to shvati i prihvati. Ali, za koju godinu trebalo bi da se pojavi nova spoznaja:
"Hebote, pa ti ovog dana/meseca/godine imas vise funkcionalnih mozdanih celija i manje biohemijskih anomalija u organizmu nego sto ces ikada imati!"
E, to vec znaci da smo sazreli i prevazisli tinejdzerske probleme i mozemo da predjemo u sledecu fazu - bezbrizno detinjstvo. Nema vise dokazivanja, merenja ciji je duzi, opet nam je djoka mali i mlitav i opet nam to ni najmanje ne smeta. Opet igramo klikera sa vrsnjacima (dobro, boćanje isto je to) i igramo se svih ostalih igara koje nasi zglobovi mogu da izdrze (saha, domina, tablica...). U svakom slucaju opet provodimo divno vreme sa vrsnjacima. Dobro, sve vise i vise vrsnjaka se vremenom preseli na groble, ali nema veze, nacicemo ih mi i tamo i proziveti neke lepe zajednicke trenutke u svojoj bujnoj decjoj masti. To je veoma lep period, steta sto ne traje zauvek. Nakon toga dolazi faza bebe koja je tek prohodala, napravimo po neki korak, ali ne smemo daleko, lako padnemo, a i ako bi se odgegali negde, verovatno necemo znati put nazad. I padovi nisu tako bezazleni kao kod pravih beba - lako se slomi kuk! Velika uteha nam je cinjenica da su i to najbolji dani koji su nam preostali. Poslednja faza je da smo u pelenama. Da lezimo upis*ni i usr*ni u pelenama i brinemo hoce li uskoro doci neko da nam promeni pelenu, ili cemo jos dugo tako. Uteha je sto cemo tada imati samo tu jednu brigu, danas ih imamo mnogo vise... Na kraju i ta jedna briga nestaje i gotovo - presli smo igricu.