Milan Mišić
Zaglupljivanje Internetom
Da li „medij svih medija” reprogramira naš mozak?
21. VEK
Smišljajući kako da počnem ovaj tekst o Internetu, pošto sam prethodno obavio sva istraživanja (preko Interneta), učinilo mi se da bi bilo zgodno da prvo navedem koliko je korisnika Interneta u Srbiji. Naravno, opet je u pomoć priskočio Gugl (na mom kompjuteru podešen da mi najpre izbacuje rezultate strana na srpskom): pretraga na zadatu frazu „broj korisnika Interneta” momentalno mi je (0,30 sekundi) ponudila 10.900 „serbian pages” koje sadrže ove tri reči, baš po redu kako sam ih napisao.
Kliknuo sam na jedan od sajtova koji su bili u vrhu liste. Bio je to „forum” gde je jedan od učesnika savetovao da se ode na sajt RATEL-a. I zaista, na njegovoj početnoj stranici bio je odeljak „tržište”, sa statistikom o korisnicima Interneta u Srbiji, ali prilično bajatom, iz 2005.
Vratio sam se jedan korak unazad, kad mi je pažnju privukao „Odgovor predsednika Upravnog odbora RATEL-a na poslednji intervju Aleksandre Smiljanić na funkciji ministarke za telekomunikacije”. Kliknuo sam i na to i pročitao fotokopiju teksta koji je objavljen u listu „Danas”. Pre nego što sam se vratio poslu, pogledao sam poštu, odgovorio na jedan i-mejl.
Gore navedeno je u stvari pravi šlagvort za ono što sam bio naumio da pišem – baš o tome kako je Internet velika blagodet koja će nam željenu informaciju pronaći fantastično brzo. Naše je samo da je iskoristimo.
Konačno, tema je – da li Internet, nudeći nam instant ogromnu količinu informacija, u svakom slučaju neuporedivo više nego što smo u stanju da konzumiramo, menja naš „intelektualni instrumentarijum”: način na koji čitamo, razmišljamo i pišemo.
Potvrdan odgovor na ovo pitanje je, u stvari, osnovna teza provokativnog eseja Nikolasa Kara objavljenog u najnovijem broju američkog mesečnika „The Atlantic” (
http://www.theatlantic.com/doc/200807/google), čiji naslov glasi „Da li nas Gugl zaglupljuje”? Podigao je veliku prašinu u „blogosferi” (pretraga je izlistala 204.000 stranica).
Polazeći od ličnog iskustva pisca koji je stalno ispred kompjutera, Nikolas Kar na početku navodi kako u poslednjih nekoliko godina ima neprijatan osećaj da mu neko, ili nešto, „reprogramira mozak”. Simptomi su da mu nije više lako da se udubi u neku knjigu ili neki dugačak članak; „duboko čitanje” koje mu je nekad bilo udobna navika, sada je veliki napor. Koncentracija počinje da mu opada, a misli da lutaju već posle nekoliko stranica. Čak i kad ne radi, opet je ispred kompjutera: čita i odgovara na i-mejlove, pregleda naslove, gleda video-klipove, sluša audio-snimke, ili jednostavno skače od jedne stranice do druge.
To ga je podstaklo da se posveti ovom problemu i, na kraju, formuliše zaključak, sličan onome do kojeg je davne 1960. došao i već pomalo zaboravljeni Maršal Makluan: da mediji ne samo obezbeđuju elemente za razmišljanje, nego oblikuju i sam proces razmišljanja.
Naravno, pre skoro pola veka nije bilo ni nagoveštaja nečega poput Interneta, koji je, kako opravdano konstatuje Kar, postao „medij svih medija”. I kao takav počeo da uveliko menja mozgove onih kojima je postao obavezni deo posla i života (ne obavezno ovim redom).
Kar iznosi mnoštvo primera iz ličnog iskustva, ali i nalaze studije o onlajn navikama. Primerice, petogodišnja analiza poseta sajtu Britanske biblioteke, koja nudi raznovrsne pisane informacije, pokazala je da su korisnici skloni ovlašnom pregledu tekstova, skakanju sa izvora na izvor i retkom vraćanju na bilo koji na pomenuti način jednom već „konzumiran”.
To znači da se „onlajn” ne čita na tradicionalni način – kroz koncentrisanu akciju vida i uma – već se samo „prolazi” kroz tekstove. Ljudi danas, doduše, čitaju mnogo više nego pre Interneta, ali, sa druge strane, čitaju mnogo površnije, bez one vrste mentalnih veza koje su (nekad) podrazumevale duge sate uz debelu knjigu.
Prirodu Interneta kao beskrajnog rudnika informacija danas oblikuje glavni posrednik u njihovom pribavljanju – Gugl. Ova korporacija, najveći biznis i tehnološki fenomen ovog veka, svoje milijarde dolara zarađuje time što korisnike (kojima ne naplaćuje), prodaje oglašivačima – to su oni „sponzorisani” linkovi. Njegov je interes dakle da otvorimo što više stranica, što podrazumeva da na svakoj budemo što kraće.
Znanje koje nudi Internet jeste sve obimnije, ali istovremeno i sve pliće. Ali cena koju plaćamo za ovaj besplatan rudnik činjenica jeste dezorijentisanost, istovremeno posvećivanje mnogim izvorima – nijednom sa dubokom pažnjom – to postaje nešto sasvim normalno.
Ko želi da lično proveri da li mu je mozak reprogramiran, neka pokuša da na kompjuteru pročita nešto klasično, recimo „Rat i mir”. Ili neka uzme ta dva debela toma iz Gutenbergove galaksije. Ishod će, u oba slučaja, garantovano biti isti.
Re: Zavisnost od interneta
