Citat:
Sceka:
Problem je u tome sto se izuzeci postavljaju kao osnova i na tome se konstruise pravilo kao baza za predlog zakona.
Koliko je kriminalaca u odnosu na ostale (punoletne) gradjane? (pa makar svi od reda bili lemani od roditelja dok su bili deca)
Koliko je prebijane (lemane, lesene...) dece u odnosu na ostale, neprebijane, dece? (ne po guzi, za uvo... nego bas tako kako se ovde stalno naglasava)
Koliko su ti procenti visoki, ili gde je granica kojom se treba rukovoditi pri proceni relevantnosti momenta kad se mora doneti zakon o tome?
Citat:
Medijska histerija
Pitate se zbog čega se danas čak i potpuni stranci osećaju dužnim da vam popuju o bezbednosti vaše sopstvene dece? Škenazijeva smatra da je glavni krivac – zatrpanost medija strašnim pričama o zločinima i nesrećama koje se dešavaju najmlađima. Iako je, na primer, Njujork danas daleko bezbedniji grad nego ikada tokom proteklih pet decenija, ljudi su pod stalnim utiskom zastrašujućih novinskih naslova, koji, zarad privlačenja čitalaca šokantnim sadržajima, u prvi plan stavljaju priče o zlostavljanoj, otetoj i ubijenoj deci, šireći neopravdanu histeriju. Statistike zapravo pokazuju da su slučajevi seksualnog zlostavljanja veoma retki, čak i ređi nego ranije – šanse za takvo nešto su jedan prema milion – ali to ne sprečava ljude danas da u svakom drugom prolazniku vide potencijalnog silovatelja i ubicu. Najzad, svako drugo lice sa naslovnice to jeste. U Britaniji, paranoja je još izraženija – svako ko radi ili volontira sa decom danas mora imati proveren policijski dosije – od božićnjeg Deda Mraza pa do roditelja koji pomažu pri školi ili baka koje poslužuju na rođendanu unucima u igraonici.
Citat:
U savremenoj klimi opsesije dečijom bezbednošću, nije ni čudo što se roditelji plaše da će biti optuženi za nemar ako pokušaju de deci pruže koliko toliko normalno detinjstvo, objašnjava on. “Kada sam 2001. objavio knjigu “Paranoidno roditeljstvo” bio sam zapanjen time što sva iskustva povezana sa detinjstvom dolaze sa zdravstvenim upozorenjima. Ideja da su deca suviše ranjiva da bi mogla da se suoče sa rizicima već se ukorenila.” U međuvremenu, obruč oko dece još se više stegao, i svaki aspekt dečijih života sada je pod strogim nadzorom i potpuno izregulisan.
Citat:
Kao najodgovornije za kriminalizaciju roditelja Furedi proizviva nadležne za dečiju zaštitu, koji su bezbednost dece pretvorili u ideologiju. Time što u svemu vide opasnost za decu, zapravo su još više ugrozili mališane, jer su potpuno potkopali ideju sticanja samostalnosti i autonomije. Na žalost, roditeljima je danas zabranjeno upravo da decu uče da se čuvaju, jer deca zaštićena od svih iskustava ne mogu da nauče da se suočavaju sa rizicima i razvijaju strategije samozaštite, zaključuje on.
Citat:
Kakve veze sve to ima sa Srbijom? Uzmimo, na primer, upravo izglasan zakon po kome je zdravlje deteta u Srbiji od njegove 15. godine stvar između njega i države (u ovom slučaju zastupa je pedijatar), koja ima diskreciono pravo da odluči kada će roditelju da baci neku mrvicu informacija ili mu dozvoli da se umeša. Što će reći, o tome šta je detetu činiti u raznim delikatnim situacijima vezanim za njegovo zdravlje i život odlučuje neko kome je vaše dete samo jedan od 36 pacijenata tog dana, ko može biti sasvim osrednji stručnjak a možda ni to, i ko će za grešku u proceni tek eventualno snositi neke posledice jednog dana a možda ni tad. Ruku na srce, ovaj zakon ne predstavlja smak sveta za roditelje koji se potrude da na vreme izgrade dobar odnos sa detetom, zasnovan na poverenju, ali to je samo jedan u nizu koraka kojima se država postavlja kao pametniji, dobronamerniji i važniji roditelj nego što je to onaj biološki, a društvo se navikava na činjenicu da roditelj nema prava da previše zabada nos u život svog deteta.
Da se britanski roditelji plaše da nametnu autoritet i disciplinu u strahu od posledica po njihovo roditeljsko pravo, ali i od same dece, odavno nije više nikakva tajna.
Ljudi zovu socijalne službe čim čuju da ste kaznili dete . Deca u školi čuju za postojanje telefonske linije za prijavljivanje roditelja“, objašnjava jedna majka novinaru Gardijana. Upravo ono što naši društveni inženjeri i pisci porodičnog zakonika toliko priželjkuju srpskom roditeljstvu. U britanskom vaspitnom raju, i roditelj maloletnog izgrednika koji poharu prodavnice tehničke opreme i hapšenje doživljava kao lud provod – po parametrima domaćih stručnjaka bolje je vaspitavao svoje dete nego prosečni Srbin koji kažnjava i disciplinuje.
Što se tiče naše porodične svakodnevice, uskoro stiže i novi građanski zakonik, u čijem nacrtu je odredba koja roditelju oduzima pravo da u vaspitanju koristi i najblaži oblik fizičke kazne. Evo opet prilike da se država pokaže kao legitimniji roditelj – osim što figurira kao dobronamerni zaštitnik deteta od biološkog roditelja koji ga statistički gledano zlostavlja (velika većina roditelja koristi batine u vaspitanju što zvaničnici stalno ističu kao pokazatelj niskog kvaliteta roditejstva u Srbiji i razlog da se država što više umeša u odnos između roditelja i deteta), ona zapravo postaje jedini autoritet nad detetom koji fizičkom kaznom može da ga natera da se potčini.
Šta ćemo, i to se dešava. I najbolji roditelji greše. Tako je i država mislila da svoju roditeljsku ulogu može da odigra naturajući deci, umesto sopstvenih roditelja, ljude koji se njima bave koliko traje radno vreme i koji sada definitivno ne lome prste čekajući da se njihova „čeda po službenoj dužnosti“ vrate kućama iz zatvora. Kada su počela da se loše ponašaju, probala je lepim, bez agresije i ostalih zastarelih vaspitnih metoda. Međutim, objašnjavanje i usmeravanje nešto nije išlo.
Roditelj je, kao manje kompetentan, uveliko izguran sa slike, a na njegovo mesto ubacili su se omladinski centri, socijalni i zdravstveni radnici, policija, svi ubeđeni da oni mnogo bolje donose odluke koje se tiču detetovih interesa nego roditelj sam.
Jednog dana, kada i naša država toliko uznapreduje u svom megalomanski ambicioznom planu da kontroliše sve aspekte naših života kao što je to uspela Britanija, i kada i nama socijalni radnici budu virili u domove da se uvere da su deca pojela brokoli i otišla u devet u krevet, i naše drušvo će biti tako sjajno, a naša omladina tako lepo vaspitana kao što je njihova danas. A ako vam bude malo čudno to što u zemlji u kojoj se umesto nestručnih roditelja decom bavi armija profesionalaca – ona ipak nešto ne ispadaju baš savršena kao što je planirano – očekujte da prvom prilikom kada problemi kulminiraju, budete proglašeni za dežurnog krivca.
Login
Re: dr Zoran Milivojević, čovek koji se usudio da kaže istinu
