Ala smo mi galantna nacija...

Odavde (podvuceno):



Ovo navodis kao razlog zasto je Pele bio u prednosti (drzava gde nije mogao ostati neprimecen). To je prednost jedino ako je u SFRJ mogao ostati neprimecen (imao znacajno vece sanse za to nego u Brazilu).

Offtopic deo:
Sto se mene tice, totalno mi je (u ovom slucaju) nebitno da li je sve to tacno ili ne, ali mi je vrlo zanimljivo da ti ne ispratis logican sled i medjuodnos recenog. Znamo se dugo sa foruma pa me malo cude takve stvari a srecu se sve cesce na forumu. Nisam ni sam siguran sto ovo pisem, verovatno zato sto si ranije bio medju prvih pet ljudi cije postove najradije citam..

---

moje skromno misljenje je da milanche treba da napravi blog. Dosuse ne mogu mu garantovati i da bih ga citao, ali sigurno bi bilo zainteresovanih.

Sto se tice gore pomenutog Pelea ili kako se to jos kaze u starom Novom Sadu - Peleta, taj covek je strahovito velik ljigavac. Strasno je sta politika uradi od sportiste. Platini je isto bio legenda, a sada je povracka na nivou Sepa Blatera.

Sad kad svi pljuckaju po Londonu on se nasao da ga pohvali. Svejedno nece mu dati da bude predednik Fife suvise jer za to ipak treba aj-kju.

Ne znam kako ne uspevas da shvatis poentu, niti da primetis zasto je logicno to sto
tvrdim.

U zemlji (Brazil) i vremenu (pre 50+ godina), prakticno sav fokus prakticno cele nacije
u domenu sporta je bio na fudbalu, kojim se bavio apsolutno svako, od cistaca cipela preko
opatica do prime ministra, igra se na plazama, ulicama, glavna sportska pasija nacije je
bar 50-tak godina pre Pelea. Pojavi se dete sa ocitim talentom za isti (mislim da je bio
prvotimac reprezentacije sa 16 godina), i posto vole fudbal + nemaju odbrambene mehanizme
protiv izuzetnih talenata, jednostavno mu se otvore sva vrata, puste ga da igra i proslavi naciju.

Dakle, njegov slucaj je trivijalan - lik koji je sleteo na planetu opremljen sa svime potrebnim
za uspeh, rodjen u naciji koja (iako neorganizovano) ima tradicionalno potpun fokus
na fudbalskoj igri - sve se prirodno slozilo tako da je potrefljen sweet spot i nema mesta
prevelikoj diskusiji u smislu, 'da li i pod kojim okolnostima' bi se nesto desilo.


Primer za diskusiju, medjutim, jeste kosarka na Balkanu. Tradicija/pasija nije postojala u
narodu, i tom igrom su se 50-tih bavili retki entuzijasti. Rezultate je od nule napravio sistem
sportske kulture u kojoj se omladini pruzala sansa da se bavi sportom, u kojoj su se svesno
i dekretima osnivali klubovi i sportska drustva, u kojoj su profesori u osnovnim skolama i
gimnazijama sa velikom pasijom prenosili djacima ljubav i interesovanje za sport. Iz te baze,
sa nikakvom tradicijom u tom sportu + prepoznatim prirodnim predispozicijama (velika
prosecna visina stanovnistva), mic-po-mic su se stvarali timovi, postizali rezultati, da bi tek
posle 20 godina posle zlata u Ljubljani pocela masovna eksplozija popularnosti tog sporta,
tabla sa kosem na svakoj drugoj banderi u kraju.

Tek posle toga, u periodu od narednih 20 godina dolaze monstrumi igre, pocevsi od Kicanovica,
Dalipagica, Slavnica, Cosica, preko Drazena, Divca, Radje i Kukoca, sve do Saleta Djordjevica
i Sase Danilovica, medalje za medaljom, neprikosnovena dominacija u Evropi, mesto #2 u svetu.

U ovom slucaju, sistem sportske kulture je gajio i stvarao generacije sportista. Od oca
Bate (relativno neprimecenog igraca i kasnije odlicnog trenera) do sina Sase Djordjevica koji
od decaka bez ikakvog suta sa distance vrednim radom posle perioda cekanja (da preskoci sujetu
Drazena Petrovica i medju-ocinske sporove Dude Ivkovica i svog oca). uspeo da do savrsenstva
dovede sve elemente igre, i da upravo onim sto mu je nedostajalo (sut sa distance) postane
u dva nezaboravna momenta najveca sportska legenda u regionu u poslednjih 20-tak godina.

E, to je sistem - skalamerija mera stvorenih sa ciljem da omoguci postignuce i onima koji
se radjaju sa manje ocitim predispozicijama. Ako je za Pelea SBKBB no-brainer, u ovom slucaju
sasvim smisleno moze da se diskutuje o tome sta bi bilo sa Sashom Djordjevicem da se rodio
ovde ili onde. Da li bi doslo dotle da on uopste ode u kosarku, da li bi mu zivotne prilike dozvolile
da se fokusira na sport (umesto na rad u perionici automobila, recimo, ili na membership u maloletnickoj bandi, ili....), itd itd.

Stvari su IMHO ocite - deca istih i slicnih talenata i zivotnih prica se radjaju pa se radjaju, i onda
i sada. Sistema je bilo pa ga vise nema, a rezultati potpuno jasno ocrtavaju u kom grmu lezi zec.

khm, mesto #1 u svetu.

Sto se tice razvoja sporta u ex-Yu pa i uze sto se kaze, ja mislim da nismo daleko odmakli u razvoju fizicke kulture mnogo. Kultura rekreacije je kod nas na dosta niskom nivou. Sportom se bavi manje-vise profi, a kad to prodje ili se vidi da nema velikih rez. onda se odustaje totalno od sporta, dize se spomenik palom borcu (bierbauch) i dovidjenja.

Jeste Srbija kao i YU ima dosta uspeha u sportovima, ali ako ides po Italiji, Skandinaviji da negovorim A+D+CH videces gomilu ljudi kako nesto vezba. Dzoger u 80-tim, bicikliste, setace...

I jesi i nisi u pravu. Ocigledno se razumes u kosarku ali zaboravljas da se kosarkom niko u svetu nije bavio (osim USA) pa su entuzijasti i mogli da imaju neke rezultate. Prvaci sveta smo bili jer su Ameri slali neke studentske reprezentacije na prvenstva. Samo su na olimpijade slali ozbiljnije timove.

Pa i kasnije, malo ozbiljnije su igrali Brazil, CCCP, Italija, Spanija i Jugoslavija. Ostali su bili na nivou drustva iz ulice. E, kad su ti "ostali" poceli da ulazu u basket, mi smo se nasli medju (ispod)prosecnim ekipama.

To su bila vremena kada sport nije ni priblizno bio biznis u svetu kakav je danas, pa su i amateri mogli da imaju kakve-takve rezultate. Mnogo se toga promenilo od tada. Ako zelis vrhunske rezultate, moras puno da ulazes. Francuzi, Nemci, Turci...nisu postojali kao konkurencija nekada. Ne zato sto smo mi bili superiorniji zbog necega, vec zato sto nisu ulagali u taj sport. Danas je prica drugacija. Razne zemlje su ulozile u basket, veca je konkurencija i mi moramo da se posteno namucimo da bi nesto osvojili.

Jedan Cosic (koledz igrac) je nekada bio pojam. Ili, seti se sta su Grci uradili dovodjenjem jednog odlicnog koledz igraca (Galis). Sa samo jednim odlicnim igracem rasturise sve i postadose prvaci Evrope.

Nikako ne zelim da potcenim one nase "stare" sportiste i sportske radnike, samo kazem da ti nasi veliki rezultati nisu plod samo organizacije, rada...nego velikim delom i nedostatka prave konkurencije.


Vaterpolo...hvalimo se toliko, a mozes na prste jedne ruke da nabrojis zemlje koje ga igraju. Sta ce biti ako drugi pocnu da ulazu u taj sport!?

Upravo sam na to i sam mislio da skrenem pažnju, ali si me pretekao.
Danas imamo igrače koji su bolji od ondašnjih, i prodaju se u inostranstvu za veće pare (relativno gledano), a i u pojedinačnim sportovima, kao i u atletici obaraju se bez problema rekordi nekadašnje SFRJ, bez obzira što je spala knjiga na Srbiju...

Košarka, rukomet i vaterpolo nisu uvijek bili sportovi koji su u zemljama sa kojima smo se takmičili važili za neko "prosperitetno" životno zanimanje, pa je u skladu sa time takva bila i razvijenost istog.
Jednostavno, nemoguće je upoređivati ono i ovo sada vreme, i samo na osnovu toga što je neko 70-tih bio u vrhu Evrope govoriti o nekim sistematskim rezultatima i sistemskim zaslugama.
Moj mlađi brat je u osnovnoj školi negdje u 2-3 razredu imao za pismeni sastav temu: "Šta ću biti kad porastem?". On napisao da će biti košarkaš.
Učiteljica dolazi do njega, rezignirano mu baca svesku na klupu ispred njega i kaže mu: "Od sporta se ne može živjeti".
To bi otprilike trebalo biti mjesto sporta u SFRJ - za široke narodne mase.

Ne bih se sasvim slozio, pri cemu imam na umu likove poput Pive i Dude Ivkovica
sa Krsta koji su u ono vreme imali sasvim studiozan pristup filozofiji igre, dobijali
video kasete iz USA, drzali seminare na koje su dolazili treneri sirom SFRJ, od Lazara
Lecica iz Skoplja, preko Mirka Novosela iz Zagreba, da ne pominjem ljude iz lokala
(Ranko Zeravica, itd). Ta baza (greh je da ne pomenem Dr. Acu Nikolica) je organizovano
stvorila jugoslovensku skolu kosarke.

Da se radi o teskom predomisljaju a ne o 'desilo se jer nije bilo nikoga da se time bavi'
govore i uspesi Dude Ivkovica sa gomilom nezrelih klinaca, sto samo govori o postojanju
sistema pre svega, a ne o pukom entuzijazmu.

Trenerskih izdanaka te skole ima zaista previse da bi moglo da se govori o spletu okolnosti.

Ameri nisu samo na olimpijade slali ozbiljne timove. Cinjenica je da nisu slali profesionalce
iz ABA i kasnije NBA, ali je recimo u Ljubljani igrao Bill Walton (tada All-American sa UCLA,
kasnije osvajac NBA sa Portlandom, danas Hall-of-famer).



Nekada smo stvarali punokrvne igrace na svakoj poziciji (bekove sutere, playmakere, krila,
centre), potpuno konkurentne na bilo kojoj velikoj kosarkaskoj sceni. Danas iz nase skole
izlaze uglavnom krkani tipa power forward, bekovi su slabih nogu, centri bez igre okrenute
ledjima ka kosu, slobodna bacanja po pravilu sutiraju katastrofalno, o mentalnoj snazi da
i ne govorim - u crunch momentima u kojima je nekada ludi Vilfan u Manili motao loptu oko
pasa pa polagao desnom sa leve strane, danas se skracuju ruke, mase se sutevi, itd.

Jedan tip je na nekoj sportskoj diskusiji rekao pravu stvar: "Nekada su fudbaleri bili kulovi a
kosarkasi smekeri. Danas su i kosarkasi kulovi".

U celoj prici glavnu rec vode privatni i primitivni interesi, menadzeri, tatini sinovi, zastupnici
velikih sportskih brand-ova, klupske mafije itd.



Ni u teoriji.

Kako su nas razbili Jerry Lucas i George Gervin na Olimpijadi u Montrealu 1976-te, kako
je Slavnica cuvao Phil Ford (bek od 1.98), ili Drazena u Madridu 1992-ge minijaturni
Tyrone "Mugsy" Bogues, pa cak i kako je Alonzo Mourning nadigrao Divca (bar po statistici i
brojevima) u Argentini 1990-te (utakmica koju smo uprkos tome lako dobili, Divac je igrao
posle svoje prve sezone u NBA)...govori o tome da je kolevka kosarke ipak bila neprikosnovena.



Dirnuo si me u tuznu zicu. Stvari stoje upravo suprotno. Lova u apsolutnom iznosu raste sa
svakom proteklom dekadom, tako da senzacionalni ugovor Drazena Petrovica sa Real Madridom
(prvi evropski sportista koji je dobio vise od milion) danas izgledaju krajnje smesno.

Kad je u pitanju kvalitet i konkretna konkurentnost na svetskoj sceni u tom, individualnom pogledu
stvari nezadrzivo srljaju u katastrofu. Devedesetih smo u NBA bili boom. Divac je odmah igrao
za prvu petorku, zavrsio karijeru kao najprepoznatljiviji igrac iz bivse SFRJ, obozavan od saigraca,
ikona medju crncima. Kukoc je u Bulls-ima dostigao status zive legende u Cikagu. Radja je u Bostonu
bio jako cenjen. Pokojni Drazen je u Nets-ima pred smrt imao status vodje na terenu - na YouTube
imate skraceni snimak utakmice protiv Jordan/Pippen Bulls-a gde se jasno vidi kakva je velicina bio.
Sasha Danilovic je sa 7-7 trojkama u dresu Miami-a bio top story cele godine (i pesnica koju je
zavalio Chris Mills-u cime je opovrgao misljenje o evropljanima/belcima kao o placipeezdama).
Sale Djordjevic je u dresu Portlanda nadtrcavao i nadpucavao sve na terenu u onih par utakmica
i onih par minuta koje sam gledao, fizicki potpun fit za zahteve lige. Stojakovic je negde u samom
vrhu pucaca trojki svih vremena. Cabarkapa je pokazao da ume da igra (shebala ga povreda ledja),
Krstic je bio izuzetan do povrede kolena, Sasa Pavlovic je u jednoj sezoni bio vrlo vidjen, danas ne
postoji, Radmanovic je takodje bio tu negde, dosta zapazen jedno vreme kao suter.

Nekada smo timove pratili i navijali prema nasim igracima koji su igrali.

Tu negde od Stojakovica pocinje sunovrat. Iako strasan (the guy is automatic) suter, pokazao je
racundzijsko lice u sportu, Larry Bird je sa njime racunao na duze (sto bi garantovano znacilo mesto
u rukovodstvu kluba posle igracke karijere), medjutim, naisao je na sasvim business sracunat odziv,
tipa 'ovde sam ovoliko za ovoliko para, posle ide ugovor od XYZ milki, i odoh'. Taj pristup je kasnije
Darko Milicic doveo do vulgarnog ekstrema.

Danas - nemamo sa ove strane bare nikoga ko moze da nas brzo predstavi nepoznatim ljudima.
Nekada je to bio Divac za kosarku/crnce, Bora Milutinovic za fudbal/meksose.

Nekada najposecenija diskusija Kosarka na serbiancafe-u je prakticno ugasena.

_{[Ovu poruku je menjao milanche dana 17.08.2012. u 13:57 GMT+1]}

Moram da ovom prilikom (i ovoj tvrdnji u odgovor) iznesem nekih par licnih detalja.

Kao dete sam bio potpuno drugih interesovanja (muzika, matis), istina vrlo okretan
i brz (nadimak je ostao iako fizikom vec odavno dominira pivski stomak) a sportom
me je zarazilo nista drugo nego okruzenje. Upravo ta vremena i ta zemlja zaljubljena u
sport i fizicku kulturu, fudbal i kosarka na ulici u kraju, entuzijasticni profesor fizickog
u skoli, skolska sala koja se svake godine ori od navijanja za razrede na skolskim
prvenstvima, devojcice koje bodre sa tribina, tabele najboljih strelaca, igraca utakmice.

Ici cu toliko daleko da tvrdim (@DaliborP +1) da je najdragocenija komponenta mog
vaspitanja upravo ta okrenutost ka sportu, koji uci gotovo sve bitno sto se tice kolektivne
psihologije, odnosa sa ljudima, fer play, podnosenju poraza na pravi nacin, borbenost
duha. U tom smeru moji roditelji nisu ulozili ni dinara (osim za patike), niti je ikada bilo
govora ni razmisljanja o tome da cu ikada ista terati u tom smeru.

Ipak, sport je usao u zivote, interesovanja, stekle su se vestine kroz igru, druzenje, zezanje,
gledale su se i pratile utakmice, kopirali potezi i finte.

Da bih ilustrovao ucinak i prisustvo te fizicke kulture, navescu nekih par primera.

Zaljubljenik basketa sa Crvenog Krsta, covek prakticno odrastao uz teren "Radnickog",
svedok svih prica i epizoda, prijatelj sa gomilom aktivnih igraca bez ikakve ambicije da
igra profesionalno, danas uspesan zubar u Torontu, svojevremeno je na Washington
Square (NYC) u otvorenom turniru 1 na 1 dobio match protiv Mark Jacksona (http://en.wikipedia.org/wiki/Mark_Jackson_(basketball).

Dvoje iz SF Bay Area (jedan je u Guinessovoj knjizi rekorda, rekord vezan za velicinu
databaze, ja sam onaj drugi, oboje oko 50-te) smo u par prilika na terenima San Franciska
stekli nadimak 'these two crazy Serbs' a jednog od nas (koji btw nije postigao ni da
igra za razred u svoje vreme) zovu 'fastest gun west of Mississippi' zbog brzog i lakog
dizanja u sut i brzog izbacaja lopte u precizan sut. Drugi ih baca u nesvest nevidjenim
repertoarom uvrnutih suteva (horog sa pola terena po pravilu ulazi bez koske).

U medjuvremenu, u domovini lik iz kraja vec vise od 20 godina drzi zakupljen isti termin
u lokalnoj osnovnoj skoli petkom uvece, gde dolazi ko god je tu iz ekipe i raspolozen za igru.

Sve je to doslo potpuno pasivno, neorganizovano, upijeno iz okruzenja sistematski okrenutog
sportu i fizickoj kulturi u najsirem smislu.

ja ne znam sta kaze (tvoja) teorija, ja znam sta kaze praksa:

1. mesto (3 puta) kao SFRJ

1970, 1978, 1990

1. mesto (2 puta) kao SRJ

1998, 2002 (protiv SAD)

pure facts...

rastu i cene ! - mali off.

pre jedno 15 godina gledao na Pinku ili Maksoviziji ili nekom slicnom njedra intervju sa Veliborom Vasovicem. I novinarka sponzorusa pita ga, cacka, koliko je dobio para za svoj ugovor sa Ajaxom 70 i neke. Kaze Vasovic dobio sam 45,000 DEM. Ono voditeljka neveruje, a u gledalistu muk, brigada sponzorusa pomisli sva sreca kako se nisu rodile onda u vreme bednih fudbalera i nikakve lovine za njih.

Videvsi da je publika u neverici Vasovic nastavi:

- Ali znate ja sam za 15,000 tada kupio stan u centru Amsredama koji sada (1995.) vredi 2 miliona DEM i ono vidis razvedravanje brigade...

Nisam ni napisao da nisu stvarali. Pivu sam imao cast licno da upoznam i tvrdim da je bio najveci strucnjak ikada na prostoru bivse drzave. Mana mu je bila sto nije hteo da ide uz dlaku politickim mesetarima.


Nije to samo do strucnjaka. @BluesRocker je tacno opisao stanje i onda i sada -

"Danas nemaš pola Divca i četvrt Džajića zato što mladi imaju druge vidove zabave osim pikanja lopte, a devojke više ne trče za najboljim fudbalerom u školi (ne računam profesionalce) već za likovima u bmw-u i slično. Za fudbal nikad nisu ni trebali uslovi, dovoljno je bilo da staviš 2 cigle i raspališ loptu, a društvo bi se skupilo u roku od par minuta. Ni za košarku nisu potrebni posebni uslovi, jednostavno više nije interesantna mladima.

A kad bi poredio sadašnje i nekadašnje uslove, danas za relativno sitne pare možeš da kupiš vrhunske košarkaške patike ili kopačke za fudbal, najkvalitetniju opremu. Odličnu košarkašku gumenjaru za beton možeš naći za 500-600 din, a nekad si imao samo tigrova jaja. Istina je da deca plaćaju neku članarinu za treniranje (oko 3000 din), ali to mogu da priušte i siromašnija deca, a mora da se shvati da sve ima svoju cenu i da će i oni jednog dana svoj rad da naplate."

U vezi svetskih prvenstava -

http://en.wikipedia.org/wiki/H...ormat_of_each_final_tournament

Obrati paznju na -

"The United States once again sent a hodgepodge team, assembling for the first time only ten days before the tournament." :D

A ako mozes da mi odgovoris...kako to da nasi danasnji najuspesniji klupski treneri ne mogu nista da urade sa reprezentacijom!? Izgleda da nije problem u struci nego u necemu drugom.

EDIT

Evo i osvajaca medalja na SP, sto potvrdjuje ono sto sam pisao. Par dominantnih drzava, a kasnije se vec javljaju nove, Argentina, Nemacka, Grcka, Turska...

http://en.wikipedia.org/wiki/FIBA_Basketball_World_Cup

A moze se pisati i o drugim sportovima. Gde smo bili, koliko medalja smo uzeli na olimpijadama, SP, EP...sta je sa najpopularnijim sportom-fudbalom, sta je sa plivanjem, atletikom...Nigde nas nije bilo!




_{[Ovu poruku je menjao vilil1 dana 17.08.2012. u 14:23 GMT+1]}

Kao i obično, kad se priča o SFRJ, @milanche iskopa neke pojedince i njihov lični trud, talenat i genetski materijal predstavlja kao tekovinu naroodnooslobodilačke borbe i rezultat rada sedam sekretara SKOJ-a, iako je mentalni sklop tih ljudi obično najsuprotniji što može biti od onoga što je bio smjer države za koju tvrdi da je navodno "stvorila" te pojedince.

Da su ti ljudi sticajem okolnosti bili rođeni negdje u zapadnoj Evropi, danas bi vjerovatno bili planetarne legende, a ne lokalne.
A i ti koji se poznaju van granica SFRJ-a duguju to tome što su i fizički otišli van tih granica. Oni koji su ostali - dobili su visoke pozicije nastavnika za fizičko u osnovnim školama, sa pripadajućom profi-sportsko-prosvjetnom platom u narodu zvanom "od prvog do prvog" i tako to, kako i inače dobijaju profesionalni sportisti na zapadu jel'te i u zemljama gdje se živi za sport. Moja profesorica fizičkog u gimnaziji je bila bivša igračica košarke u reprezentaciji YU.

Nedavno sam gledao i jedan izuzetan dokumentarac o nekim entuzijastima iz Kinšase, crnci koji jedva sastavljaju kraj s krajem i gledaju kako da ih ne probuši metak dok prelaze ulicu kad idu da kupe hljeb - skupili se i pomoću štapa i kanapa sastavili simfonijski orkestar.
Da je to vidio @milanche, on bi sad rekao kako se u Kongu sve rastura od kulture i Beethovena, te da malo gdje ima bolje sredine za klasičnu muziku od Kinšase... Zaslugom države i tamošnjeg režima, naravno.

Ovo me asociralo jer sam video jednu sliku i komentar pa da prenesem, pa ako smeta nek se brise.

Slika:



Komentar na sliku koji citiram jer nije moj iako se slazem sa svakim slovom ovog komentara!!!




Pozdrav!

---

Ne kontam, sta to sad imamo sto bi trebali da cenimo?
Rodjen sam inace pocetkom '80tih, da vam odma olaksam dalji nastup.

---

^ Ako mene pitas, a tako kontam, nemam ni volje ni zelje da po ko zna koji put prezvakavamo tu varijantu. Sve sto sam hteo rekao sam predhodnim postom, sve. Ko razume ok, ko ne razume "go to" predhodna recenica. :)


Pozdrav!

---

^^
Evo za Sceku posto je on klinac pa se ne seca ovih vremena:
Nije samo Ckalja cekao.....ali je lepo kad se malo opljune....nista ne kosta a srecan si posle ceo dan

---

^ :) Hvala za klinac! :) Inace, sa tvog linka:

Ovo boldovano je vazilo za njih, mi nikada nismo imali tih i takvih problema, nas je Tita stitio "do skoro"! Inace, zanimljive slike na tom linku.

I necu vise na ovu temu nista ubuduce...


Pozdrav!

---

@Sceka

To sto Ckalja ceka 1974-te je loz ulje a ne benzin. Na pumpi ispod njegovog
desnog lakta pise 'za lozenje'. Tih scena i narocito tih kanistera se secam jer
smo i mi imali pec na to gorivo. Nije ga nedostajalo, jedino sto ga nisu bas
dovozili do pred vrata. Matorci su ga doterivali kuci bilo automobilima (ko je imao),
ili u nekim zicanim kolicima, zimi na sankama.

@OdinD

Ako sam ja tebe dobro shvatio:

- na jednoj teritoriji se radja odredjen broj (N) sposobnih ljudi i onda i sada
- u predhodnom periodu (SFRJ) gomila foliranata lelemuda oko tih N sposobnih,
i pravi se da ima ista sa njihovim uspehom. Tih N uspe da uradi to za sta je doslo
na ovaj svet sa i bez foliranata
- u periodu koji sledi, iz nekog razloga od tih N sposobnih ljudi koji se radjaju
pretice jedva K njih, gde je K mali prirodni broj. Jednostavno, gde god se okrenes
i gde god su bila postignuca, pa bio to sport ili pravljenje BMW-ova, nigde nema
nicega.

Onako laicki gledano, prost zakljucak je da je epohu foliranata kanda nasledila epoha
stetocina.



U kosarci se moze naci bas dosta poznatih imena ovde:
http://en.wikipedia.org/wiki/FIBA_Hall_of_Fame

U rukometu, Svetlana Kitic je zvanicno proglasena za najbolju rukometasicu svih vremena.
U gimnastici, Miroslav Cerar je prakticno sinonim vezbe na konju sa hvataljkama.

Dok se ne pocne sa intergalaktickim takmicenjima, ostaje im samo ta prividna lokalna slava
na jednoj zabacenoj planeti u jednom beznacajnom solarnom sistemu.



Slusam ove tvoje racionalizacije, u spletu okolnosti da pricamo o sportu, namece mi se jedan
jako bitan detalj.

Verovatno najbitnija komponenta sportskog duha i vaspitanja je nacin na koji se razresuju
nedoumice u pogledu prioriteta, nadmetanja, tj. ko je baja a ko je fol.

U tom pogledu postoje dva pristupa vezana za sport.

Prvi, vezan konkretno za sport, baziran je na dve proste recenice:
1) cuti i radi
2) hic Rhodos, hic salto (ovde je Rhodos, ovde skoci)

Dakle, ako sportista A misli da je sportista B precenjen i/ili da je bolji od njega,
gledace da ga bez previse price sto ocitije nadmasi. U procentu suta, u broju blokada,
u boljim dodavanjima, u nadmudrivanju u direktnim kontaktima (dribling, finta,
zakucavanje preko njega)....Ako ne uspe, slegnuce ramenima, shvatice da stvari
ne stoje kako je mislio, i povuci svoj originalni claim. U narednoj instanci pocece
da ga vrednuje drugacije, pri kraju karijere postace od ljutih rivala dobri prijatelji.

Drugi pristup je vezan za sport, ali vise za 27-mi red tribina gde sacica rahiticnih
loosera ispod nogu pravi gomilu ljuski od semenki, gleda sa zaviscu, dobacuje, truje
uglavnom u futuru i kondicionalu:
- kakav levak, da imam 2m visine, znas sta bi ja bio za njega
- nikakav je to talenat, samo zna da trenira po cetiri sata dnevno
- glup je k'o letva, ali ume sa trenerom
- neverovatno je kako su ove dobre ribe zapravo glupe, sta uopste vide u tim puvadzijama ?


Ono sto ja zapravo cekam da se vec jednom konacno ekipa iz 27-mog reda skine u
sorceve, istrci na teren i pocne da objektivnim rezultatima (vecim brojem koseva, vecim
brojem blokada, atraktivnijom igrom, vecim brojem pobeda, boljim plasmanom u ligi svog
vremena,...bilo cime vec jednom) cini smesnim sve prenaduvane urbane legende o nadutom
lesu odavno mrtve SFRJ.

Medjutim, to se iz nekog razloga nikako ne desava.

Stavise, desava se upravo suprotno - jedino sto ostaje da se sa nevericom uporedjuje
sadasnje stanje sa predjasnjim i da se pita - dokle vise i gde je dno ?

_{[Ovu poruku je menjao milanche dana 17.08.2012. u 21:42 GMT+1]}

Pa dobro, ajde, ako nema veverica, da vidimo u cemu je zaista problem ako drzava dodeli stan uspesnom sportisti?

U demagogiji politicara, u arcenju para(ovo je jedno od manjih arcenja para), u losoj situaciji u svim segmentima drzave, pa i sportu.."

Ili u prostoj nekakvoj ljubomori prema uspehu..ili zavisti

Ili jos prostije nesposobnim rukovodiocima drzave, koji su ocigledno u svakom segmentu nesposobni osim da prodaju maglu i pomalo otkrivaju marketing i formiranje stava o necemu..fabrikujuci virtuelnu stvarnost uspeha i birokratski "uredjenog" drustva..opsteg ludila...

I kojom metodom da SVE to analiziramo. Socioloskom, politickom, logickom..ni jedna nece pokazati zadovoljavajuci rezultat...

U ovom slucaju, uz minimalan trosak arcenja para, ozivece demagogija(nuzno zlo, demagozi imaju moc), prezentacija i marketing (loseg)politicara, i jedan sportista(ili vise njih, nevazno) imace nesto bolje uslove zivota(nalik na nekakvu zamisljenu "zapadnu" civilizaciju), a mozda i pomalo bolje uslove treninga(trening je nesto manji deo zivota)..

PA da vidimo smer akcije koja je pokrenuta apelom da se ne arce drzavne pare..da li ce se prosiriti, da li ce se zaustaviti ostala, teza i bolnija arcenja para, resursa i opsteg entuzijazma..

Ili samo da pomazemo one alave, tako sto cemo da se zamajavamo sa nebitnim detaljima, dok lisice meso jedu..u povecim kolicinama. Da zaboga kaznjavamo kriminalce koji ne placaju kartu u prevozu, a da promasimo u mislima( i apelima) najprivrednika koji arci zajmove i pomoc za male privrednike, biznis klubove koji biznisuju tako sto prosto ukradu neke desetine miliona evra, zalazuci nekakvu prciju precenjene vrednosti i prosto ne vrate kredit, a vestim sporazumom(da se ne aktivira hipoteka i urusi im kreditni rejting, i rejting bizmismena) prenesu bezvrednu prciju u imetak drzave..sve po "zakonu" i vazecem "moralu"..

Zaista me zanima gde bi dosegla takva akcija..pa hajde da se udruze napori i zaustavi dodela stana, ne bi li jednog trenutka prestalo i dodeljivanje milijardi nekom samozvanom "biznis klubu"..ili ne daj boze udruzenju privrednika...

Kud(konkretno) plovi ovaj brod?

Poz

uf, majkumu kad se samo setim naftarica !

Za Diogena se prica da je voleo da dodje na trg i da izdrrka, a onda bi pomazio stomak i sa setom rekao: e, kad bi i tebe mogao ovako lako zadovoljiti ! Steta sto Diogen nije imao internet.