Pad ruskog aviona u Siriji

Jedan jako zanimljiv video.
Nije u vezi aviona ali je u vezi sa onim sto nam se desava, u vezi je sa onim o cemu mediji nezele da pisu.

https://www.youtube.com/watch?v=44vzMNG2fZc

Različiti ciljevi, isti neprijatelji

momir turudić 2013

Kada je Džordž Buš mlađi, tadašnji predsednik Sjedinjenih Američkih Država, podnosio "izveštaj o stanju nacije" 29. januara 2002. godine, rat protiv terora tek je bio na početku. Pošto je nabrojao uspehe postignute u Avganistanu, pomenuo je i države iz kojih i dalje dolazi teroristička pretnja, vezana uz oružje za masovno uništenje, od kojih je izdvojio Iran, Irak i Severnu Koreju. "Takve države, i njihovi teroristički saveznici, čine osovinu zla, naoružavajući se da bi pretile svetskom miru", rekao je Buš, dodajući da su u slučaju tih zemalja "sve opcije otvorene".
Nešto kasnije, državni sekretar Džon Bolton je u drugi ešalon zlih sila svrstao Siriju, Libiju i Kubu. Nisu samo iz prozvanih zemalja došli ogorčeni komentari. Dobar deo mislećeg sveta upozoravao je da se takvom retorikom priziva podsećanje na sile Osovine iz Drugog svetskog rata, Nemačku, Italiju i Japan, čak je i bivša američka državna sekretarka Medlin Olbrajt prokomentarisala: "Ne treba da se čudimo što svet počinje da gleda na Ameriku kao da je sišla s uma." No, cilj je postignut, mitske borbe dobra i zla poduhvatili su se i mediji i razmontiravanje Osovine je moglo da počne.
ČIN PRVI: Irak je brzo ispao sa liste "neprijatelja sveta", ali se od tada u ovoj državi otvorila Pandorina kutija i zemlja je upoznala svaki oblik jada i nesreće koji postoji.
Deset godina od početka invazije na Irak od strane koalicije koju su predvodile SAD navršilo se 20. marta ove godine. Kao razlog za invaziju navođeni su rezerve oružja za masovno uništavanje, veze režima sa Al kaidom, želja da se ukloni brutalni diktator i uvede demokratija. Od proklamovanih ciljeva, ostvario se samo jedan. Sadam Husein je srušen sa vlasti i obešen. Oružje za masovno uništavanje nije nađeno, jer ga u Iraku odavno nije ni bilo. Između 1991. i 1998. godine bezbrojne inspekcije UN i Međunarodne atomske agencije nisu u Iraku našle takvo oružje i svoje izveštaje o tome su redovno objavljivale. Nisu pronađeni ni dokazi za saradnju sa Al kaidom, jer ni te saradnje nije bilo – socijalističko-islamski Sadamov režim bio je objekat mržnje verskih fanatika. Verski ekstremizam raspomamio se tek u sledećim godinama, uz svaku drugu vrstu ljudskog zla. Samoubilački bombaški napadi, razbojništva, otmice, međusobno ubijanje šiita, sunita, Kurda, postali su svakodnevica, baš kao i beda, korupcija, nestašice struje i vode. Iračani rasuti po svetu, i arapskom i širem, kažu da je Sadam bio diktator koji je napravio bezbroj katastrofalnih grešaka, ali da je zemlja pod njim ipak funkcionisala. Današnji Irak se jedva može nazvati državom. To je podeljena i ruinirana zemlja, sa uništenom infrastrukturom, mnoštvom izbeglica, a ratovi u Iraku i Avganistanu radikalizovali su generacije mladih muslimana, i u Zapadnim zemljama i u islamskom svetu.
Američki rat u Iraku formalno je završen 18. decembra 2011, kada su se poslednje trupe Sjedinjenih Američkih Država povukle iz ove zemlje. Barak Obama objavio je tada: "Operacija ‘Iračka sloboda’ je završena, irački narod je preuzeo odgovornost za svoju slobodu." Privatne plaćeničke vojske su doduše ostale, a u prvih godinu dana posle povlačenja Amerikanaca nivo nasilja se nije smanjio, ubijeno je oko 4000 civila i oko 1000 policajaca i vojnika. Konačni bilans desetogodišnjeg uvođenja demokratije verovatno nikada neće biti utvrđen. Poznato je da je u Iraku poginulo 4488 američkih vojnika i oko 3400 kontraktora, raznih sigurnosnih i uslužnih radnika. Broj poginulih, ranjenih i raseljenih Iračana varira, zavisno od toga ko daje procenu. Prema američkim tajnim vojnim dokumentima koje je objavio Vikiliks, poginulih je preko 110.000, Opinion Research Business, nezavisna anketna agencija iz Londona iznela je pretpostavku od preko 1,2 miliona mrtvih, a vašingtonska nevladina organizacija Just Foreign Policy, koristeći različite izvore, došla je do procene od preko 1.400.000 iračkih žrtava.
NESTALNA ČLANICA: Za razliku od Iraka, Severna Koreja mesto u Osovini nije izgubila, mada je za to bilo najava. U stvari, nije baš najjasnije ni kako se na Bušovom spisku našla. Jeste da neprijateljstvo ove države sa SAD traje više od pola veka, ali je Severna Koreja od kraja rata sa južnim susedom 1953. godine dosta izgubila na važnosti, naročito posle završetka "hladnog rata". Pjongjang je ostao slepo crevo nekadašnjeg komunističkog sveta, sveta u kome su se i nekada vodeće sile, poput Rusije i Kine, na ovaj ili onaj način okrenule ka kapitalizmu. Pod teškim teretom gladi i izolovanosti Severna Koreja je odlučila da svoj nuklearni program, o kome se u spoljašnjem svetu samo nagađalo, trampi za bar neke povlastice. Pjongjang je sa SAD potpisao 1994. godine "Okvirni sporazum" u kome su obe strane najavile da će složno raditi na popuštanju napetosti, normalizaciji odnosa, jačanju međunarodnog pakta čiji je cilj prekid širenja nuklearnog oružja. Činilo se u narednim godinama da će višedecenijsko neprijateljstvo postepeno izbledeti. Pošto je Buš nenadano svrstao Severnu Koreju u svoju Osovinu 2002, Kim Džong Il je proterao međunarodni tim inspektora iz nuklearne centrale u Jongbjongu i reaktor pustio u rad. Kao uslov da ponovo zatvori reaktor zatražio je da Vašington potpiše pakt o nenapadanju, što su SAD odbile.
gra hoću-neću ipak je nastavljena, pa je 2007. saopšteno da Osovina zla gubi još jednu članicu, ali ne na irački način. Pjongjang je pristao da svoj nuklearni program potpuno prekine i da predstavnicima Kine preda popis aktivnosti u tom programu, uz najavu da će uskoro biti ukinute trgovinske sankcije SAD protiv ove zemlje i da će bliže veze biti izgrađene "korak po korak".
Poslednjih nedelja, Severna Koreja je opet izbila u prvi plan opasnih država. Pjongjang je upozorio da će izvesti raketne napade na ciljeve SAD i njihovih saveznika u severoistočnoj Aziji u znak odmazde zbog sankcija UN, koje su joj uvedene posle lansiranja rakete u decembru i nuklearnog testa u februaru; u južnokorejskom parlamentu rečeno je da je Severna Koreja premestila rakete srednjeg dometa na svoju istočnu obalu; američka antiraketna odbrana stacionirana je u Pacifiku.
Mada dramatične vesti sustižu jedna drugu, čini se ipak da je reč o operetskom sukobu čiji je cilj da se podigne buka, a služi za domaću upotrebu. Šef američke obaveštajne službe Džejms Kleper smatra da severnokorejski lider Kim Džong Un hoće da ojača svoju moć, a ne da izazove rat. Kim Džong Un je inače preuzeo vlast pošto je njegov otac Kim Džong Il umro od srčanog udara u decembru 2011. "Mislim da je njegov glavni cilj da konsoliduje, afirmiše svoju vlast, on želi da pokaže Americi, svetu i svom narodu da ima potpunu kontrolu u Severnoj Koreji, dok pokušava da izdejstvuje povlastice od međunarodne zajednice u budućim pregovorima", kaže Kleper, i upozorava da svet ne treba preterano da reaguje na pretnje Pjongjanga.
Niko tačno ne zna koliko atomskih bojevih glava ima Severna Koreja, da li ih uopšte ima, do kog dometa može da ih lansira, ali uz decenijsku izolovanost Pjongjanga i politiku "sami sebi dovoljni" teško je pretpostaviti da je to oružje poslednji krik tehnike. Tu Severnoj Koreji sigurno nisu pomogli ni Kina ni Rusija, nominalni saveznici, koji sve češće deluju kao da imaju posla sa hirovitim detetom sa kojim ni sami ne znaju šta da rade.
STABILNO NA PRVOJ LINIJI: Iran je najstabilnija članica Osovine. Da je pojam tada bio u upotrebi, sigurno bi se tu našao još 1979. godine, kada je izvedena Islamska revolucija, a Iran se svrstao na vrh liste američkih neprijatelja. Tu ga je dovelo rušenje američkog štićenika šaha Reze Pahlavija, zauzimanje američke ambasade u Teheranu, suprotstavljanje američkim interesima na Srednjem istoku...Kasnije je došlo i prepucavanje zbog iranskog nuklearnog programa, za koji Amerika i njeni saveznici tvrde da vodi pravljenju nuklearnog arsenala, dok Teheran kaže da je mirnodopski i da je samo izgovor za pritisak na Iran.
Spolja gledano, reklo bi se da vodeću ulogu Irana u Osovini ništa ne može da promeni, osim što ponekad, kao u slučaju invazije Iraka ili sadašnje buke oko Severne Koreje, trenutno padne u drugi plan. Suštinski, mnogo toga se i u samom Iranu promenilo od trenutka kada ga je Buš svrstao u sile zla. U to vreme, predsednik Irana je bio Mohamad Hatami, trošeći već drugi mandat. Prvi je osvojio 1997. godine, na krilima "Iranskog proleća", kada su za njega glasali mahom mladi, žene i oni koji su bili željni promena okoštalog sistema. Hatami je tada ponudio ruku pomirenja Americi, predložio da Iran odustane od nuklearnog programa u zamenu za normalizaciju odnosa sa Zapadom, ali nije udostojen odgovora. Unutar Irana promene su tih godina bile vidljive, duvali su vetrovi veće slobode, ali malo je bilo zadovoljnih. Tvrdi konzervativci su na promene režali, reformisti su bili nezadovoljni brzinom i kvalitetom osvajanja slobode. Čvrstorukaši su se pribrali i organizovali, pa je 2005. predsednik postao Mahmud Ahmadinežad, kombinujući demagoški pristup "siromašnog komšije" i zaklinjanje u ideale islamske revolucije.
Odahnuli su i Zapad i zastupnici tvrde linije u Iranu, stvari su došle na svoje mesto, nastavljena je konfrontacija. Unutar zemlje, predsednički izbori 2009. su iskopali konačni jaz između vlasti i onih koji žele promene, i uništili bilo kakvu nadu u mirne reforme. Ahmadinežad je, podržan od strane vrhovnog verskog vođe Alija Hamneija, zvanično osvojio 62 odsto glasova. Opozicija predvođena predsedničkim kandidatima Mir Hoseinom Mosavijem i Mehdijem Karubijem je organizovala proteste, tvrdeći da je došlo do izborne krađe. Protesti su surovo ugušeni, pale su stotine žrtava.
U narednim godinama, pretnjama, proganjanjem, hapšenjima, egzekucijama opozicija je praktično uništena, a dve tvrdolinijaške struje ostale su da se bore među sobom, za što krupniji komad vlasti i privilegija. Na parlamentarnim izborima 2012. Hamneijeva struja porazila je Ahmadinežadovu, ali to ni u spoljnoj ni u unutrašnjoj politici ništa nije promenilo. Teško da će išta biti drugačije i posle predsedničkih izbora u junu ove godine. Pitanje je da li će Savet čuvara, koji odobrava svaku kandidaturu, uopšte propustiti bilo kog kandidata reformista, pa će se bitka verovatno opet voditi između pomenute dve struje konzervativaca. U međuvremenu, pod teretom sankcija i pod senkom američkog i izraelskog mača kojim se stalno preti, obični Iranci sve teže se bore sa udarima inflacije, skokom cena osnovnih namirnica, goriva, manjkom posla, unutrašnjom represijom.
ODAPETE STRELE: Na listi režima predviđenih za odstrel, u drugom ešalonu je 2002. pomenuta Libija. Moamer el Gadafi se posle toga javno odrekao oružja za masovno uništavanje koje je imao, izmirio se sa Zapadom, ali ga je odapeta strela ipak stigla. Strela je tada odapeta i u pravcu Bašara el Asada, mada razlozi nisu bili baš najjasniji. U prvom zalivskom ratu 1991. Sirija se nije protivila napadu na Irak, posle napada Al kaide 11. septembra 2001. Damask je dostavio Vašingtonu mnoge značajne podatke o teroristima. Sve to ipak nije bilo dovoljno, sirijski režim je optužen da daje utočište vođama radikalnih palestinskih grupa i pomaže Hezbolah u Libanu, a posle novog napada na Irak 2003. dodate su i optužbe da Sirija krije Sadamove ljude i hemijsko oružje, kao i da se preko njene teritorije u Irak ubacuju članovi Al kaide.
Što se tiče pomoći Hamasu i Hezbolahu, optužbe su verovatno tačne, ali bi se mogle odnositi i na mnoge druge zemlje na Bliskom istoku, gde se savezništva lako prave i još lakše raskidaju. Hemijsko oružje od tada niko do skora nije pomenuo. Ponovo je u govor ušlo povodom građanskog rata koji je u Siriji ušao u treću godinu, odnoseći do sada više od 70.000 žrtava. SAD kažu da bi upotreba hemijskog oružja od strane režima protiv pobunjenika bila crvena linija koja se ne bi mogla tolerisati, pa bi morala da usledi strana intervencija. SAD i EU tvrde da sada u Siriju isporučuju pobunjenicima pomoć koja ne uključuje oružje, kao što su komunikaciona oprema, hrana i medicinski materijal. Povodom pisanje lista "Njujork tajms" o tome da je Hrvatska prodala oružje sirijskim pobunjenicima, u čemu je navodno pomagala CIA, zvaničnici SAD su izjavili da SAD nemaju nikakve veze sa tim. Procenjuje se, inače, da u Siriji protiv snaga Bašara el Asada ratuje najmanje 70.000 islamističkih boraca. Najaktivnija islamistička organizacija je Front al Nusra, koji je preuzeo odgovornost za većinu samoubilačkih bombaških napada od početka pobune. Vođa Al kaide u Iraku, Abu Bakr al Bagdadi, rekao je da je Al Nusra "ogranak islamističke države Irak", a strahovanja zapadnih zemalja sažeo je šef nemačke diplomatije Gido Vestervele: "Na jednoj strani želimo da pomognemo umerenim snagama opozicije, ali želimo i da sprečimo požar koji bi mogao da se proširi na Irak, Jordan, Liban, Tursku i Izrael. Strahujem da pojedini islamisti Damask vide samo kao usputnu stanicu na putu ka Jerusalimu", rekao je on.
Veze između zemalja Osovine, i prvog i drugog ešalona, uglavnom su više neprijateljske nego prijateljske. Irak i Iran su ratovali od 1980. do 1988, uz preko milion žrtava; Sirija je podržala napad zapadne koalicije na Sadama Huseina; Iran je podržao pobunu protiv Gadafija. Razlozi neprijateljstava su mnogostruki, od ideoloških do ličnih. Što se tiče ideologije, jedini razlog koji komunističku Severnu Koreju može da približi teokratskom Iranu jeste zajednički neprijatelj. To je priznao i ajatolah Ali Hamnei, kada su 2012. Iran i Severna Koreja potpisali sporazum o saradnji u nauci i tehnologiji. Sličan razlog gurnuo je države Siriju i Iran jednu ka drugoj.
Čini se da neprijatelji pomenutih režima mnogo bolje sarađuju među sobom. U libijskom ustanku učestvovali su mnogi džihadisti iz Iraka i drugih muslimanskih zemalja; kada je Libija razmontirana, otišli su u Siriju, zajedno sa svojim libijskim saborcima. Svi zajedno, još prave haos po Iraku. Reklo bi se, po dosadašnjim iskustvima, da su režimi Osovine zla bili mnogo veći problem za svoje stanovnike nego za svetski mir, a da su za taj mir prava opasnost oni koji su te režime srušili i ruše.

---

Klasicne politicke lagarije, izmisljanje situacija koje se da opravdaju osvajacku politiku, formiranje stabilnog juznog krila za napad na Rusiju i osvajanje Sibira.

I ta politika je daleko od dnevne ili kratkorocne. I ta osvajacka politika je i razlog zasto se toliko laze, izmiljaju termini i problemi, i postavljaju razliciti kriterijumi za saveznike i za neposlusne.

Jedna otrovna politika, u kojoj je kriterijum pitanje trenutnog besa ili ludila, mada im je cilj dugorocan.

Sada su pristigli u zonu blisku Rusiji, zonu strateski opasniju po Rusiju.

Zona Bliskog i Srednjeg istoka deluje, na prvi pogled, stratesko geografski, manje opasna od mnogo blize EU zone. Mislim da su Rusi svesni da udar nece doci ni sa zapada ni sa istoka, vec sa juznog krila. Tako bi zapadni gradovi izbegli prvu odmazdu, mozda, posto agresija ne bi krenula iz naseljene Evrope, mislim da su evropljani svesni problema ranjivosti.

Zato se potkopava Mediteran, obezbedjuju morske granice, sakupljaju novi fejsbuk prijatelji(tipa mocne armade CG), da bi pristup moru bio bezbedan, i potencijalna skrovita mesta za sopstvene ratne resurse.

Rusija bi tesko pokrila toliko sirok front. I zato im je juzno krilo prakticno najbitnije za odbranu, na severu i istoku su prilicno obezbedjeni, na zapadu kalkulisu sa rizikom Evrope po Evropu.


I naravno da zemlje, neposlusne, moraju da odrzavaju nivo ozbiljnosti i uskracuju razmazene oblike demokratije, prave ili lazne, bez obzira na iracionalno pristrasne ocene nedoslednog zapada. Kojima je fasizam u Ukrajini "demokratija" a raj u Libiji "diktatura"...

Mislim da je NATO pred raspadom a to je i sam hOland pokazao trkom Putinu u zagrljaj posle napada u Parisu, umesto da se obrati natou kao njena clanica! Cemu onda taj savez i clanstvo ako ides rusiji na noge?!

Ma kakvi pred raspadom, verovatno se vec raspao, ali niko nece da mu javi. Dobro je sto ima dobrih ljudi poput tebe koji su voljni da NATO savezu javis da je "zavrsio".

NATO je mislim nikad jači dok je Rusija u nimalo zavidnom položaju. Opet ta Rusija ima najveći nuklerni arsenal (pravi a, ne ko Sadamov virtualni) i neće se libiti da ga upotrebi ukoliko bude primorana na to. Na kom je nivou sukob izmedju NATOa i Rusije možemo da nagadjamo ali, je sigurno da postoji.

Nije se raspao samo iz razloga što nije naišao na nekoga ko je dostojan da im se realno suprostavi. Problem sa NATO-om je što mnoge njegove članice treba da ratuju za interese par država (UK i USA). To ce da pukne kao lubenica čim krenu malo ozbiljnije žrtve. Misliš da bi 90% članica htelo da primi raketu na glavni grad zarad interesa USA-a u nekoj drugoj zemlji? Veruj mi da je jedini razlog za neraspadanje istog to što do sada nije bilo sukoba u kom bi nato morao da podnese ozbiljnije žrtve i što je uvek bilo iživaljavanje na mnogostruko slabijem. Jedini način da ostanu kao jedinstvena koalicija je agresija na neke od članica od strane trece sile, tada bi se osećali ugroženim i verovatno bi delovale zajedno i po cenu većih žrtava i verujem da je to razlog za priključivanje mnogih država i ovo mora da bude prilično bahat i ničim izazvan napad da bi stvorio "jedinstvo" između članica koje realno do sada nije testirano. :)

---

Pre bih rekao da ti nisi dobro razumeo doktrinu ratovanja NATO saveza, koja mu je uloga i sta mu je primarni cilj. Filozofija i metodologija ratovanja kao i poimanje rata i ratovanja dijametralno se razlikuje kod Rusa i kod Anglo-Saksonaca (UK-USA-Australija, Kanada).
Razlicita polazna tacka u posmatranju i razumevanju je osnova nase rasprave. Dobar deo vas ne zeli da vidi i da razume realno stanje na terenu ili mu se ne svidi to sto vidi pa onda se poseze za carobnim recima: "nepravda", 'kosmicka pravda", "jedinstvo", "obespravljeni", "demokratija", "neposteno", "iskoricava", "bije slabije" i tako dalje.

Nije umetnost "podici" vojsku i onda izginutu do poslednjeg da bi se ostvario ili jos gore neostvario neki sumanuti cilj. To svako moze da uradi, to je glupo i pogresno. Pametni ljudi/drzave oni se trude da na sto je moguce jeftiniji i jednostavniji nacin dobiju sto je moguce vise. Cena pobede ili onoga sto se dobija ne sme mnogo da kosta. Doktrina ratovanja do posledneg vojnika je napustena posle Vijetnama . Zbog toga se pazi koliko ce biti zrtava, koliko ce rat kostati, koliko se moze "napregnuti" i onda se sve dozira da bi bilo sto je moguce isplatljivije. "Work Smart, Not Hard" je jedan od boljih saveta kojeg se treba drzati.

Napravi analizu koliko je vremena USA bila u Iraku, koliko je vojnika/rotacija proslo i koliko je poginuloh.
Ili Avganistan, napravi analizu broja poginilih NATO vojnika i broja poginulih SSSR vojnika.
Napravi analizu poginulih NATO vojnika u Libiji.
Napravi analizu poginulih NATO vojnika u SRJ.

Ako napravis analizu kako valja primetices neke pravilnosti i zanemarljivo mali broj gubitaka, a cilj je postignut i vojska se pobednicki vratila kuci.

rusi u momentu ne mogu postici takve rezultate osim na primeru Krima, ali su zato dobili problem u Ukrajini koji ce mnogo vise kostati od koristi od Krima.

Sve je to super, samo sve to puca kad ti neko ozbiljan pokaze zube i postavi svoje rakete. Posto onda nemas bas mnogo izbora i filozofije. Lako je taktizirati kad raspolazes sa ogromnim novcem i protiv neprijatelja koji je nekoliko desetina puta slabi od tebe i ne moze da ti izazove nikakve probleme. Oni mogu jedino da se nadaju da oslabe ekonomski neprijatelja i da naprave unutrasnje nemire na osnovu koga vec oslabljenog protivnika mozes da lako dokrajcis i porobis. I naravno to funkcionise u malim banana zemljama, ali bojim se da kad prvi put zagrizu tako da im neko povadi nuklearke iz silosa da ce bude ces ces po glavi.

---

Daleko je od nuklearki. Niko i ne razmislja u tom pravcu. Sad ce Turci da se salju na Ruse, a pazi kad pocnu bombaski napadi (samoubilacki) na ruske vojne baze u Siriji.
Ako izuzmemo nuklearno naoruzanje, onda NATO i nema realnog protivnika u ovom momentu i to je osnovna doktrina Amerike i saveznika. Svaki pokusaj okupljanja ili jacanja ili formiranja neke ideje ili saveza ili bilo cega sto moze za posledicu da ima veci problem ili vecu opasnost za USA ili UK, treba odmah u startu neutralizirati.

.

NATO već poodavno nije ono što je nekad bio. POTUS Obambo je dobrano uštrojio Američku vojsku za vreme svoje vladavine, a ni armije Evropskih članica NATOa nisu baš u nekom bajnom stanju. Ne verujem da se NATOu (glavnim njegovim članicama) nešto ratuje sa Rusima. Uvek postoje ludaci poput Turskog Iznoguda koji imaju neke svoje fiks ideje. Naravno, to sad Amerima odgovara, pa će da huškaju Iznoguda, dajući mu lažnu nadu da će mu nešto pomoći ako čačne mečku tamo gde ne treba. Nešto mi se čini, ako ovo krene u pravcu "vrućeg" rata između Rusa i Turaka, da će Ameri da puste Turke niz vodu, i da će Turska biti rasčerupana (Kurdistan će postati realnost, nešto će pripasti i Grcima, nešto Jermenima i tako...)... Izneto je samo moje lično mišljenje, i kao takvo ne mora biti validno.

Sumnjam da se NATO-u ikada u istoriji ratovalo sa Rusijom, a ni Rusima se vrlo verovatno nikad nije ratovalo sa NATO-om.

Takav rat bi i jednu i drugu stranu kostao mnogo vise nego bilo sta bi mogli dobiti.

Sa druge strane, ratovanje preko trecih drzava i leseva, istorija je pokazala da su i jedni i drugi sasvim raspolozeni za to.

Odlicno za biznis (vojna industrija dobija svake godine fin budzet) a cena se iskazuje u tudjim zivotima.

Dokle god ima kandidata koji se odlicno naguze i spremni su da pustaju krv, bice i jednima i drugima super. Nesto sumnjam da ce kojekakvim Obamama, Putinima i njihovim generalima i vojno industrijskom kompleksu ikada 'faliti dlaka sa glave.

---

Nema kosmičke pravde nema jedinstvno nema demokratija nema nepravda, pričamo o činjeničnom stanju. USA ekipa ima pretenzije da bude glavni policajac u svetu, ako nisi sa njima napraviće ti problem i biće po njihovom. Nadam se da se ovde slažemo? Imamo druge zemlje kojima to ne odgovara i koje pokušavaju da zaštite svoje interese. Nadam se da se i u ovom delu slažemo. Većina ljudi smatra da osvajačka politika nije ok i daje svoje viđenje događaja u Sriji. Takođe ima vas koji smatrate da je osvajačka politika sasvim ok i da tako treba i vi dajete svoje mišljenje pri tom jedni veličaju one koji pokušavaju da nešto osvoje drugi one koji se brane da zadrže svoju slobodu. Prilično sam plastično objasnio ali to je to :)

Znaš kako ima ona naša narodna. U muci se poznaju junaci.

---

Naravno, i sva prica o vojnoj moci gubi smisao kad se interesi suprostave i kad prvi dodje i stavi sapu i kaze to je moje. Dalje cela prica gubi smisao, sto znaci ko pre postavi zastavu njegovo. Prodaja oruzija je samo jedna od stvari koja je profitabilna, to moze a i radi svaka od velikih sila i daleko od svojih interesnih zona. Tu mogu da prave ratove za ciji ishod ih nije briga, vazno je da sto duze traju. Konkretno u Siriji mi ne deluje da je prodaja oruzija jedini interes, mada mozda i gresim.

---

Sve do slobode i junacenja se slazem.

Ne kazem da sloboda nije dobra, ali sloboda je papreno skupa stvar i trebas imati nacina kako da ostanes slobodan. Jedini nacin da se sacuva sloboda je posedovanje ogromnog znanja (sto narod kaze, pamet). Nema mnogo drzava u svetu koje sebi mogu obezbediti slobodu, medjutim ako tih nekoliko drzava proucimo onda dolazimo do zakljucka da im ta pamet nije bas od juce i da su vec dugo radili na tome. Ovde mislim na Svajcarsku, Holandiju, Svedsku, Norvesku, Dansku, Brazil.
Nisam pristalica verovanja da se sloboda moze dobiti samo izrazavanjem zelje da se zeli biti slobodan. Sloboda se stice ili kupuje, ne dobija se na poklon.
To je sto se tice sloboda.

Ovaj deo sa junacenjem nisam razumeo. Ako mozes da mi pojasnis u kom kontekstu je izreka koju navodis.

Sibir je viđen za koju godinu pun kinezčića . Odcepiće oni dobar deo Rusima bez većeg problema .

---

Verovatno je tako, samo ima jedan problem u toj prici, a to je da moraju da paze (mislim na Kineze) da im se ne dogodi sudbina SFR Jugoslavije.
ja iskerono mislim da je nima izvesniji raspad nego osvajane Sibira, ali moramo sacekati.

U kontekstu nato–a i *prividne sile koju poseduje.




Sve te nabrojane drzave sem mozda Brazila tesko da se mogu nazvati slobodne. Izgleda da je to kao pojam malo teze definisati. Posto je ocigledno caka samo u tom kojoj ces se grupi pridruziti i koliko ces dobiti dobre uslove u pridruzivanju i naravno hoce li to biti na dobrovornoj bazi ili primenom sile :) Uglavnom tamo gde je na dobrotvornoj bazi drzave prodju malo bolje u drugom slucaju drzave se razruse pa se ceo "sistem" u drzavi instalira po volji "okupatora". Problemi nastaje u drzavama koje su na obodima interesnih sila pogotovu kad se tu taj balans interesa poremeti

---

Naravno da Rusija i NATO nece zaratiti. Sigurno ne u skorijem periodu, a verovatno ne na duzi rok. NATO je nikada jaci, a Rusija je napravila iznenadjenje snagom.

Upravo pozicione igre u "trecen svetu" ce dovesti do ravnoteze ili odlaganja nekih agresivnih politika. Poraza, klasicnog, nece biti.

Talambanje bombama po nekim kriticnim lokacijama ce biti dovoljna vezba i biznis. Nisu dzabe preselili "Ukrajinu" u Siriju..
U Siriji su Rusi otvoreno mogli da aktiviraju oruzje, NATO vec to radi, medjusobna mrstenja i osmatranja su u toku, a bombe klepaju po interesnoj sferi, svako mlati stranu koju zeli...i volli da mlati..

I koja strana pobedi, saveznici NATO ili Rusije, doci ce do malo duzeg zastoja u geopolitici onih kojima su interesi pobedjeni.

Prakticno se mlate preko "delegata"